Danima sedite u kafeu sa
osobama sa kojima više ne znate o čemu da pričate, a ni ćutanje sa njima vam
više ne prija; danima se ujutru budite pored osobe koja je postala potpuni
stranac; danima odlazite na posao koji vas više ne ispunjava; danima veče
provodite uz filmove koje ćete zaboraviti čim se završe a da nemate pojma šta
ste gledali; danima jedete isto pecivo za doručak a da vam više i ne prija… “Sve
po istom krugu, sve po istoj stazi…” Kad je dosta? Zašto ostajemo u lošem
braku/vezi, na lošem poslu; šta nas tu drži? Odgovor je vrlo jednostavan, i
toliko već “izlizan”: drži nas naša ZONA KOMFORA.
To nije nikakav geografski prostor, niti zaključana i
branjena prostorija, već više neki prostor u našoj glavi i u našem srcu koji
smo mi sami ogradili i zamandalili virtuelna vrata. U zoni komfora se ne živi,
tu se samo provodi vreme, životari. A koliko ćemo vremena provesti tamo, zavisi
samo od toga jesmo li spremni i dovoljno odvažni da iz nje izađemo. Šta se nalazi
van zone komfora? Nalazi se ZONA RIZIKA. Kad kročimo van zone
komfora, osetićemo bol, patnju, neizvesnost, strepnju od mogućeg ishoda. Može
da bude bolje, ali ne mora. Jedno je sigurno: ako ostanete tamo gde ste, nema
nagrade!
U zoni komfora nas drže naša
ograničavajuća uverenja: “Nisam ja za to”, “Sedi di si…”, “Ne zaslužujem ja to”
i sl. Jedna od prvih lekcija koju sam naučila od svog mentora, kaže:” Ako
veruješ da možeš, u pravu si. Ako veruješ da ne možeš, opet si u pravu”. Setite
se galeba Džonatana Livingstona koji nije bio zadovoljan samo time da “obično”
leti. Poleteo je, pao…”Ali galeb Džonatan Livingston, ne stideći se, raširi krila i ponovi
onaj isti drhtav težak okret – usporavajući sve više let, još jednom izgubi brzinu – jer nije bio obična
ptica. Većina galebova ne haje da
nauči nešto više do osnove letenja – kako da stigne od obale do hrane i natrag. Jer, većinu galebova ne zanima
let, već jelo. A ovog galeba nije zanimalo jelo, već let. GalebDžonatan Livingston najviše je voleo leteti.”
Dakle, po napuštanju zone
komfora, možemo proći na početku kao Džonatan Livingston, mogu da nas odbace,
ne razumeju, ismeju, kažu da preko hleba tražimo pogaču…ali ne odustajte! Znam
i sama koliko se teško izlazi iz te zone, koliko su vrata koja je zatvaraju teeeeeeška
i koliko snage treba da se odgurnu. Kao i kod ostalih, i moj svaki izlazak iz
te zone je bio bolan i vezan za patnju. I koliko sam puta samo napravila
nekoliko koraka napred, a onda brže-bolje otrčala nazad u okrilje svog komfora
i u životarenje. A onda, u jednom trenutku svaka kockica dođe na svoje mesto,
sve sazri, sve postane bistro i jasno; nemaš nikakvu dilemu da je kucnuo čas,
ne osećaš nikakvu obavezu, ne osećaš krivicu, grižu savesti. Taj trenutak treba
iskoristiti! Okreneš se iza sebe, vidiš zatvorena vrata, ali ne možeš natrag; napraviš
korak napred: vidiš niz drugih vrata! Šta se iza kojih krije i koja ćeš da
otvoriš? Mudro donosi odluku!
Ja se nikad nisam pokajala zbog napuštanja zone komfora.
Na nagradu se ponekad čekalo poprilično, ali je onda zadovoljstvo njome bilo
veće.
Više se ne plašim da otvorim vrata i izađem! Sad uživam u
razmišljanju sta se krije iza onih vrata ispred mene. Uzbuđuje me pomisao na
mogućnosti koje su isped, samo treba da posegnemo za njima!
Ako me pitate za mišljenje, rekla bih vam sledeće:
Negujte
galeba Džonatana Livingstona u sebi, ne lomite mu krila, ne prizemljujte ga
ograničenjima kako treba da bude deo jata i samo da bude sit!
