Google+ Followers

Aug 27, 2016

O ozbiljnoj psihološkoj temi na sasvim neozbiljan način…

(U podnaslovu: Cyber Baje i Cyber Ribe)


Nije baš da sam danas bila u fazonu pisanja teksta za blog, ali, eto, ima „divnih“ ljudi koji te svojim zlobnim komentarima, neinformisanošću, zavišću... pokrenu na akciju pa sednete da pišete. Uvek me je iritirala ta izreka, ali to vam je ono:“ko zna zašto je to dobro!“.
Dakle, neki se trude da pošteno rade svoj posao za koji su učili, školovali se, ulagali i novac i vreme, a Boga mi, i živce! I onda, počneš tako da radiš, investiraš da ti taj posao krene (opet investicija u svakom smislu), platiš i reklamiranje na društvenim mrežama, ali avaj! Internet je na sreću, ali i na nesreću, postao široko dostupan i nema tu kontrole ko sme a ko ne da boravi u tom cyber space-u, da čita, komentariše, lajkuje, hejtuje... Možeš ti da ga blokiraš, da ga banuješ, izbrišeš komentar, ali se tu pojavi nova cyber zlobnica ili cyber analfabeta, nemaju oni pojma šta ti to radiš, ali njima se čini da je to 'prodavanje magle', da se 'mlate pare' i koznaštaveć dotičnima padne na pamet, pa ti to i napišu u komentaru ispod teksta.
Na žalost, moram da kažem, čim im spazim fizionomiju, imam neku ideju ko su, odakle su i koliki im je IQ, kad uđem na profil, uglavnom se i uverim da je tako...
A zašto to ljudi čine? Zašto imaju potrebu da s*** po svemu što drugi rade?
Evo za početak šta bi moglo biti:
1.     Zavist
2.     Ljudi su zlobni
3.     Na internetu su

O zlobi i zavisti neću sada da pišem, to su široke teme, znate svi već dovoljno o tome, pa da ne dužim.
Ja bih o ovom trećem. I o tome znate dosta, piše se na te teme, ali evo sad u kontekstu zlobnih i bezobraznih, besmislenih komentara.
Virtuelni svet ima mnoge prednosti koje Real Life nema. Zato neki i ne žive u stvarnom svetu, kad god mogu da se povežu na internet, oni se povuku u bezbednost svoje cyber kolibice, jer su tamo bezbedniji, jer su tamo nevidljivi, jer su tamo anonimni... Često nemaju ni imena, ni slike, ili je na slici KoZnaKo. Sakriju se iza svojih avatata, nick-ova, i pod parolom 'šta mi ko može' počnu da... (ne volim da budem vulgarna, nisam sklona da izgovaram gadosti, ali nekad je teško savladati se).

Pa da vidimo, šta to internet pruža ljudima za šta ih RL uskraćuje.
Kao što rekoh, na netu si nevidljiv. Na netu si kao Shadow, Fantom – ostavljaš neki trag, vidi se da si bio tu, nešto radio, ali ko te vid'o – niko, ko te čuo – niko... Druga stvar koja pogoduje Cyber Phantomima je što mogu da budu anonimni. Još bolje – mogu da budu ko hoće! Nekad davno videh smešnu karikaturu: s jedne strane bakica seda i pogrbljena, s druge strane bubuljičavi klinja. Konverzacija ide otprilike „Šta imaš na sebi?“ a u oblačiću sexy riba od 20tak godina u negližeu... Kapirate šta hoću da vam kažem?!? Btw, ako naiđete na ovu sličicu, pošaljite mi, pls.


I tako, dok se ona predstavlja kao princeza za brushalterom br. 4, izvajanim preplanulim nogama i opisuje extra plažu na kojoj sedi, on odgovara da je baš na aerodromu, da leti na drugi kraj sveta jer ima važan poslovni sastanak, a u stvari... Aj smislite sami.
To što smo na mreži nevidljivi i anonimni je upravo razlog što bez problema možemo da lajkujemo, da hejtujemo, da se pravimo pametni dok nam je otvorena Wikipedia, da morališemo, da budemo baje i princeze...


Pa zamislite sad tog nekog oficirčića nekadašnje JNA, koji je celog radnog veka (sreća pa ih rano penzionišu) bio manji od bubašvabe, j...li ga kako ko stigne, nije smeo da šukne, što na poslu, što pred ženom, a o ocu diktatoru da i ne pričam, e taj takav, kad dobije slobodu da sad može bez straha od kazne, od ikakvih sankcija, da konačno razjapi labrnju (tj. razgiba debele prstiće) i u jednoj verbalnoj (pisanoj) dijareji kaže sve što nikad ranije nije smeo! I uz to ponosan na sebe jer je bio kurčevit, duhovit, baja bre pravi. Sve sasuo nekom tamo nepoznatom u... u... u cyber facu!


Isključivanje samokontrole je nešto što (takvima) jako prija. Posebno ako nema šanse da budu kažnjeni. Tada mogu da budu i agresivni, mogu da budu i potentni i j*** noć i dan (i bez hemije), mogu da budu bilo ko, bilo gde, bilo kako da izgledaju. Da ne davim sa terminima kao što su online dezinhibicija, solipsistička introjekcija, disocijativna imaginacija i slično: to sam na srpskom gore već objasnila, da se bolje razumemo.
Ali nažalost, kad izađu iz cyber kolibice, oni su opet Niko Ništa sa smrknutim licem, ličnom kartom u Pripizdincima, bednim životom ispunjenim lažima i ... i pa kako god okreneš – lažima, prema sebi, prema drugima...
Rekoh da volim lepu reč, a ovde sam opustila jezik pa svašta napisah. Jbg, to teško da bih mogla da izgovorim u RL, ali eto, i ja koristim prednosti koje mi prisustvo na mreži pruža...

I da, komentari koje sam pročitala i koji su me podstakli da pišem sad, bili su ispod mog posta/reklame za asertivnu komunikaciju. Mnogi znaju šta to znači, ali za one koji ne znaju, da kažem da je asertivna komunikacija takav vid komunikacije gde osoba izražava svoj stav, mišeljenje, emocije... ali uz uvažavanje druge strane. Ili, kako mi treneri asertivne komunikacije volimo da kažemo: Zastupam sebe, poštujem tebe. Asertivna komunikacija vam ne garantuje da ćete u 100% slučajeva biti zadovoljni ishodom, niti da ćete iz komunikacije izaći kao pobednici, neiznervirani i smireni, ali ume znatno da poveća šanse za taj pozitivni ishod. E, pa za asertivnu komunikaciju važe i neka bitna pravila. Pa 'ajde da na mom primeru vidimo da li sam bila asertivna.

Asertivna komunikacija je uvremenjena. To znači da se o emocijama, mišljenju, stavu  govori onda kad je to aktuelno. Obrazac 'pravih se reči uvek kasno setim' nije asertivnost. Asertivni princip je „gvožđe se kuje dok je vruće“. Ali... opet jedno ali devojci sreću kvari! Ja mogu da budem i odloženo asertivna. Kad sam pod većom emotivnom tenzijom, kad nisam u stanju da hladne glave razmišljam, ja ću sebi dati dovoljno vremena da razmislim, da stišam strasti, neutralisaću afekt i onda (na asertivan način) reći. Dakle, važi i princip „ispeci pa reci“. Kad sam pročitala komentar, sela sam da razmislim prvo šta toj osobi u životu fali, ko ga danas iznervirao, da li je žena ljubazno i strasno sinoć ispunjavala svoje bračne obaveze, ili nije pa zato našao na mom postu da se... U tome se ogleda taj psihodinamski pristup koji mi potenciramo – nije stvar samo u tome da blokiraš kreleta ili da mu kažeš kako nije lepo što je to učinio, (a radim i to ponekad, zamolim da na svom proflilu piše šta hoće a mog da se mane), već da shvatimo šta ga to tera da bude takav, koje to svoje potrebe pokušava da zadovolji, kako se oseća kad to radi i slična pitanja. Da li sam ja u ovom slučaju bila asertivna, procenite sami.

Kad govorimo o asertivnoj komunikaciji, učimo o asertivnim pravima i asertivnim dozvolama. Naše pravo je da sami preuzmemo odgovornost za svoje ponašanje, da otvoreno izrazimo svoje mišljenje, da priznamo kad ne znamo, kad ne razumemo, da se predomislimo, da sami odlučimo, da priznamo grešku, da postavimo granice... Sva ta prava ima i druga osoba.

Dakle, ovaj tip, takoreći moja inspiracija za ovaj tekst, neko bi mogao reći da je bio asertivan: rekao je šta misli, tako je sam odlučio... Ali, jedno veliko ALI: asertivna osoba ne vređa druge, ne obezvređuje druge, ne prelazi granice, ne  povređuje... Pa sad, je l bio asertivan? Jok brate, ne bi se ja manula svih obaveza i sela da kuckam sad u subotu uveće da me nije uvredio, obezvredio moj rad.
Da, došli smo do još jedne fine prednosti koju nam društvene mreže i internet pružaju: mogućnost za udri i beži! (kao p***e ako mene pitate, ne moramo ni odgovor da čekamo, nema sinhronizacije pitanje/odgovor, ovaj drugi može da ga vidi mnogo kasnije, kad već gomila ljudi pročita uvredljiv komentar). Je l to asertivno? Sudite sami.
Ne bih da pominjem koliko ljudi ima lažne profile na kojima koristi sve ove prednosti: da pljuje druge, da sebe predstavi kako želi da ga drugi vide, za cyber spying i cyber bulling...
Iz ovih i sličnih razloga, naš asertivni trening ima jedan modul koji je namenjen asertivnosti u poslovnim odnosima i na internetu, a jedan asertivnosti u partnerskim odnosima.

Ne bih više da vas zadržavam, evo zaključujem...
Za sve Cyber Baje i Cyber Ribe: aj se osmelite, pogledajte nekoga u oči ako imate m***  i kažite mu to što mislite u lice a ne samo da pišete u postovima, po twitterima, fejzbucima i ostalim cyber šupama gde ste jaki! Preuzmite odgovornost da vas neko napsuje, da vam zvekne šamarčinu, kaže da ste kreten, da ste iskompleksirana budala i sl.
Da dodam još jednu važnu stvar: biti asertivan u disfunkcionalnoj sredini, koja nema pojma šta je asertivnost pa ni osnovnu pristojnost, nema svrhe. Ima stvarno lepih pričica o Dalaj Lami i agresivnom bahatom tipu koji, nakon kratke pouke, završi plačući na njegovom ramenu, ali ne oslanjajte se uvek na to. Mož' da bude, ne mora da znači.

Ja sam ovde iskoristila svoje asertivno pravo i donela odluku da napišem ovaj tekst, spremna da preuzmem odgovornost za grdnju, a i za pohvalu (ko je bude). Ako čitate tekst, znači da sam iskoritila pravo i na svoje mišljenje i na (ne)predomišljanje.

Ipak, ja i dalje preferiram lepu reč i asertivan nastup. Dokle vredi. Kad više ne vredi, okrenem drugi list. Pa ko živ, ko mrtav...


P.S. Ako vi ne ispoštujete moje granice na koje imam pravo i budete nekulturni, a ne konstruktivno i asertivno kritični, ja ću iskoristiti svoje fb pravo da vas bloknem :)



Apr 21, 2016

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA...

Objavljeno u dnevnom listu "Danas" 23.04.2016.


„...Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka;
Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;
Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“  - Prva knjiga Mojsijeva, Stari zavet

Da li bi nam život prošao u sreći i veselju (u neznanju svakako bi) da nije bilo praotačeskog greha i da je Adam iskulirao Evu kad ga je nagovarala da okusi plod sa Drveta spoznaje? Kakav bi bio život današnjeg čoveka u vrtu Edenskome?

Kako uživa savremeni čovek na raznim koordinatama? Da li svi imaju ista zadovoljstva, umeju isto da uživaju i da se opuste? I na kraju: znate li šta je to što vama pruža zadovoljstvo?

Godinama slušam od prijatelja „ne mogu da se opustim; radim, nemam vremena za uživanje; ne sećam se kako je to biti zadovoljan; kome je sad do uživanja...“, ili, u najboljem slučaju:“odavno nisam tako uživao“. Šta se to sa nama desilo? Zar više nema mesta, društva i vremena za dobro zezanje i uživanje?
Sigurno da ima, samo smo mi, pritisnuti surovim egzistencijalnim problemima, malo zaboravili da uživamo u životu. I ne samo to, nismo zaboravili, već smo (su nas) naučili da uživati, opustiti se i dokoličariti nije u redu, da to rade lenjivci, dangube, gubitnici. A ko želi da bude među takvima? Dobro, a ko onda ne želi da uživa? Pa, ako ćemo iskreno, svi bi da uživaju, ali da to nekako provuku ispod žita, kad bi moglo 'radim i uživam u tome'. Može, ali ja želim da pričam o nečemu drugom. O onome što neki nazivaju „čist hedonizam“.
Sama reč 'hedonizam' potiče od grčkog hedone, zadovoljstvo, užitak. Hedonizam je i filozofsko učenje poteklo iz stare Grčke po kome je zadovoljstvo cilj života. Epikur i njegovi sledbenici su svrhu ljudskog delovanja nalazili u postizaju zadovoljstva, ili bar u izbegavanju bola. Svakako, u postizanju zadovoljstva je bitna i odgovornost za posledice koje to zadovoljstvo nosi po nas i okolinu.

Zadovoljstvo je početak i kraj srećnog života.
Epikur

Nije baš da su Grci  i Rimljani izmislili ludi provod, ali su mnogima svakako asocijacije na hedonizam bahanalije u čast boga Dionisa, Tiberijeve i Kaliguline orgije, ali ni u drugim krajevima, vremenima se ljudi nisu lišavali dobre zabave: Mesopotamija, Vavilon, Egipat... Setite se Kleopatre, Luja XIV, evropskih dvorova i na kraju, savremenih dešavanja o kojima saznajemo preko društvenih mreža, TV-a, štampe. Od istorijskih ličnosti poznatih u našim krajevima, retko koja priča o hedonizmu zaobilazi Josipa Broza Tita – državnika koji je negovao luksuzni životni stil uživajući u francuskim vinima, kubanskim cigarama, društvu lepih žena, putovanjima...

Prema Frojdovoj klasičnoj teoriji, od rođenja, kod čoveka je na snazi princip zadovoljstva. Ogleda se u težnji da se postigne direktno zadovoljenje, bez čekanja i odlaganja. Beba, kad je gladna, nema vremena ni kapaciteta da čeka da vi završite posao koji ste započeli, već se sirena 'želim da jedem' uključuje na 80dB dok se mleko ne oseti u ustima. Da bi se beba učila strpljenju, potrebna je optimalna frustracija – time zadovoljenje potrebe nastupa sa malim odlaganjem a princip zadovoljstva zamenjuje se principom realnosti. Tako se uči tolerancija na frustraciju. Princip realnosti, najjednostavnije rečeno, podrazumeva da zadovoljenje svojih potreba možemo da sačekamo u okvirima koji su socijalno prihvatljivi, da uložimo trud i energiju u postizanje cilja koji će nam se na dugoročnoj osnovi isplatiti.
Iako je za mlađe generacije princip realnosti pravi 'smor' („želim bogatstvo odmah, zato ću odraditi poslić koji će to doneti preko noći umesto da se smaram školom, radom i čekanjem da zaradim pa da (možda) jednog dana uživam u plodovima svog rada“), on je ipak znak psihološke zrelosti individue. U opisanom slučaju, direktno zadovoljenje potrebe i uživanje koje ono donosi, vezano je i za brojne neprijatne posledice: stres zbog obavljanja 'poslića', hapšenje, zatvor, društveno neprihvatanje... Opet, duži put ne obećava uspeh po svaku cenu, traži odricanje, trud, ali ne nosi opasnosti. Osoba kod koje je princip realnosti na snazi, zna da je prava linija najkraća ali da je pravi put najsigurniji pa se u skladu s tim i ponaša. Upravo se u potencijalnim posledicama našeg ponašanja na putu postizanja zadovoljstva ogleda razlika između zrelog i nezrelog hedonizma. Da, uživanje droge, alkohola, prejedanje, brza vožnja, za neke predstavljaju vrhunski užitak. A koja je cena takvog uživanja po samog hedonistu?



Iako se sve češće koristi kao sinonim, dokolica nije isto što i dosada. Dokolica se povezuje s hedonizmom, podrazumeva slobodu koju daje odsustvo radnih aktivnosti. U starogrčkom jeziku označavala je stvaralaštvo u periodu van radnog vremena.

Sećate se onog pokreta kažiprstom kojim vam je mama pokazivala da guranje prstiju u utikač nije zdravo po vas? Šteta, a vas je istraživanje tih rupica u zidu baš zabavljalo. Tako ste shvatili da je struja izum koji umnogome može da olakša život, ali, može i da ubije. Isto je i sa zadovoljstvima: u odgovarajućoj meri vas ispunjavaju, čine život lepšim i kompletnijim, motivišu vas i inspirišu, ali ako ih konzumirate nekritično i nekontrolisano – mogu i da ubiju.
„Čoveku što drogu zoblje, neminovno biva groblje. A kad legneš ispod panja, nema više uživanja.“ – kaže Ršum u „Pesimističkoj pesmi o narkomaniji“. Sigurna sam da pesnik nije želeo da kaže 'drogirajte se, ali umereno', već da na satiričan način skrene pažnju na posledice nekih uživanja i na suprotnost koju neumerenost i preterivanje donose.  

„Slobodna volja je iluzija. Ljudi uvek izaberu put koji vodi prema najvećem zadovoljstvu!“

Ali ni uzdržavanje od zadovoljstava i zabrane nisu previše urodile plodom: ljudi su ipak bića od zadovoljstva, svaka aktivnost treba da donese neku prijatnost ili izbegavanje bola. Uvođenje prohibicije proizvodnje i prodaje alkolnih pića u SAD nije donelo zadovoljavajuće rezultate na iskorenjavanju alkoholizma. Naprotiv, izgleda da povrh svega, kršenje zabrana i konzumiranje zabranjenog, nosi izvesno zadovoljstvo. Ljudi se na razne načine dovijaju da sebi pribave užitak. Nekad sebi namećemo ograničenja i zabrane, ali nas to na dugoročnoj osnovi ne sprečava da jednom sve to odbacimo i pokleknemo pred čarima koje hedonistički život nosi. Setite se scene iz filma „Čokolada“: religija, strogi moralni nazori, društveni položaj, ali se lik iz filma ipak jednog jutra umrljan čokoladom, budi u izlogu Čokolaterije. Religija, 'puritansko' vaspitanje i moral, postepeno su stvorili hedonofobiju – strah od zadovoljstva i rađanje osećaja krivice ako se prepustimo uživanjima.


Anhedonija (bez zadovoljstva) je nemogućnost uživanja u aktivnostima koje bi same po sebi trebalo da pružaju zadovoljstvo. Čovekova osnovna potreba je uživanje, pa svaka aktivnost treba da donese neku prijatnost ili izbegavanje bola. Zabrane i kazne kroz istoriju nisu iskorenile različite poroke. Izgleda da povrh svega, i kršenje zabrana i konzumiranje zabranjenog, nosi izvesno zadovoljstvo. Ljudi se na razne načine dovijaju da sebi pribave užitak, pa makar i uz (razuman?!) rizik.
Ali, što se više odupiremo, trpamo pod tepih svoje sirove želje i potrebe, to će odjek biti jači kad se lanci olabave. Da li onda postoji način da budemo hedonisti i uživamo, ali da time ne skraćujemo sopstveni život i ne nanosimo štetu drugima?

Gde je prava mera na skali „gušt - propast“?

Pokušavajući da nađem reč koja bi bila i najkraći opis onog zadovoljstva koje hedonisti ganjaju i kome teže, na pamet mi pade reč GUŠT. Iako sama reč znači zadovoljstvo, za većinu gušt nije 'obično' zadovoljstvo. To je ono kad ste opušteni, kad ste stišali buku u svojoj glavi, podesili svoje receptore za prijem prijatnih oseta na koži, jeziku, oku... „Da sva čula uživaju“ – to je gušt. Nekom je gušt čaša dobrog vina i cigareta nakon ukusnog obroka, nekom tišina u kući sa nogama na stolu posle radnog dana, nekome zvuci ptičje pesme pored reke dok udiše miris proleća... Gušti su jedna sasvim lična stvar: neko će se odvesti na pecanje skupim džipom nakon što je 'obrnuo' milione, sešće u skupom ribolovačkom odelu na skupu stoličicu, zabaciće udicu svojim skupim štapom i uživaće potpuno isto kao i onaj ko se raspalim biciklom dovezao do obale u izlizanim farmericama i peca improvizovanim štapom sedeći na mokrom pesku.

Da li je za hedonizam neophodno da imamo rog izobilja i brdo para? Pa, očigledno NE. Uz novac sve izgleda mnogo jednostavnije, ali može da bude potpuno suprotno. Strah zbog mogućeg gubitka, prevelika odgovornost, potreba za sigurnošću i potpunom izvesnošću, pouzdano ubijaju hedonizam. Naša potreba da sve držimo pod kontrolom, da se oslobodimo neizvesnosti, da svoj sistem dovedemo u stanje minimalne neuređenosti a maksimalnog perfekcionizma, neće nas dovesti u zen stanje. Život u kome radimo sve po pravilima i u skladu sa zahtevima koje sredina diktira i propagira sa svojim mora/treba/ispravno/moralno zahtevima, bez poštovanja sopstvene autentičnosti, svakako će nas udaljiti od zadovoljstva. Iz potrebe da sebi obezbedimo stabilan izvor zadovoljstva i sigurnosti, bacićemo se na neumereni rad, jurnjavu za zaradom ne bismo li obezbedili lagodan život. I tu ulazimo u začarani krug: radoholizam ubija hedonizam! Gde ste vi na skali dužnost – gušt? Da li znate kad da stanete da se rad koji treba da vam obezbedi zadovoljstvo ne pretvori u svoju suprotnost?

Ankete pokazuju da na listi zadovoljstava u najvećem delu urbanog sveta, hrana i piće zauzimaju prva dva mesta. Vrlo malo ljudi navodi seks kao izvor vrhunskog zadovoljstva. Valjda je to potpuno jasno: u dobroj hrani i piću možete uživati i sami, ali vam je za vrhunsko uživanje u seksu neophodna i druga osoba, i to ne bilo koja.
Ako sumiram neka pitanja koja su se ovde pojavila, lično i iskustvo u radu, rezime bi izgledao ovako:
·       negde kroz istoriju, ljudi su pobrkali lončiće i zaključili da je loše uživati samo radi uživanja jer je to u socijalnom okruženju sebično i/ili nepoželjno
·       uživanje u dokoličarenju je nedopustivo, svaki minut vremena treba iskoristiti na konstruktivan način
·       možeš uživati ako si dovoljno imućan i obezbeđen da ne moraš misliti na egzistenciju.

...I tako su ljudi pod kletvom Gospodnjom živeli u znoju s lica svog dok se ne vrate u pepeo iz kojeg su nastali.
Ne, nije ovo kraj! Ne odustajmo od uživanja i zadovoljstava. Posvetimo se traganju za svojom vrstom zadovoljstva, malim i velikim stvarima koje nam grudi ispune srećom, od kojih punimo baterije i dobijemo krila. Postanite umetnici da sebi napravite gušt.

Život ispunjen raznim zadovoljstvima možda ne znači i dugovečnost, ali to vam sigurno ne donosi ni život pun odricanja. Religiozne dogme i vaspitanje proterali su hedonizam i stvorili hedonofobiju. A istina je da nije prirodno biti sve vreme „dobar“, malo dokolice je jako korisna stvar. 

Hedonistički predlozi za  one za koje još ima nade:
·       Odvojite vreme samo za sebe, uključite muziku koju volite, isključite superego i radite NIŠTA – to je prva vežba koju ćete svakodnevno upražnjavati dok ne zalečite simptome hedonofobije;
·       Pustite da prvi gutljaj jutarnje kafe probudi nepce i pripremi vas za divan dan koji vam predstoji;
·       Neka vas kapi tople vode pod tušem zimi podsete da i male stvari mogu da budu izvor zadovoljstva;
·       Odaberite lepo mesto na proplanku, udahnite vazduh koji miriše na probuđenu prirodu i pustite da vam topao aprilski vetar golica lice;
·       Odaberite lepu trasu i dok vozite bicikl, šetate ili vozite sa otvorenim prozorima, uživajte u krajoliku, u bojama, mirisima, zvucima koji vas prate;
·       Kad dođete kući s posla, jednim pokretom ramena zbacite svoju poslovnu odeću zajedno sa svim brigama koje nosi, obuhvatite pogledom svoju porodicu, poljubite decu, pogladite psa po leđima i iskopčajte se sa visokonaponske mreže stresa;
·       Uđite u kuću s posla, sipajte sebi čašu dobrog vina, teatralno zbacite cipele sa štiklama, podignite noge na sto, i pustite zen vilu da vas zagrli;
·       Danas ne vodite računa o kalorijama: dobra kugla kajmaka i pršute sa Zlatibora, krigla omiljenog piva, i pustite 'glup, ali mi se sviđa' film bez griže savesti;
·       Odredite dan kad ćete vi biti sebi jedina važna osoba: ujutru sačekajte da vas probude poljupcem, ustanite kad želite, uzmite knjigu za koju nikad do sad niste imali vremena, dok na jeziku osećate ukus i teksturu omiljene hrane, neka vas mašta povede na mesta koja bude najdivnija sećanja. Uveče idite na ples, a onda zaplovite carstvom beskrajnog uživanja sa svojim dragim.


Eto, nije teško, a ni skupo, i može se…

Dec 24, 2015

Kako raskrinkati manipulaciju


Objavljeno u dnevnom listu "Danas" 24.12.2015.

Većina ljudi tvrdi da znaju šta je to manipulacija i da mogu prepoznati manipulatore. Kad sam počela da držim treninge asertivne komunikacije (instruktorske - za buduće trenere asertivne komunikacije, ali i iskustvene kurseve za ljude koji žele da unaprede svoje komunikacijske veštine), bila sam prilično razočarana.
Svi polaznici ovih treninga znaju da je manipulisanje strategija kojom pojedinci ostvaruju svoje interese na ’pokvaren’ način i znaju da je manipulacija loša. Ono što me je razočaralo, jeste činjenica da većina manipulaciju smatra neophodnom i ponekad pozitivnom.
Zato na početku svake priče o manipulaciji, raščistimo nešto:
      Može se i bez manipulacije
      Manipulacija nikad nije pozitivna
      Manipulacija nikad nije bez posledica po žrtvu, ali i po manipulatora i njihove medjusobne odnose
      Na treningu NE učimo tehnike manipulacije, već učimo kako da manipulaciju prepoznamo i kako da odgovorimo na nju.


„MANIPULACIJA – UMETNOST  UTICAJA NA PONAŠANJE“

Manipulacija je vid ponašanja koje uključuje različite strategije čiji je cilj da drugu osobu natera da misli, da se oseća ili ponaša na način kako to odgovara manipulatoru. Manipulacija je veština uticanja na ponašanje.
Mnoge naše aktivnosti imaju za cilj da utiču na ponašanje drugih, ali ne uključuju manipulaciju, dok je u osnovi SVAKE manipulacije uticaj. Dakle, postoji uticaj bez manipulacije, ali ne i manipulacija bez uticaja!
U čemu je razlika i koje su osnovne odlike ovog tako rasprostranjenog oblika ponašanja?

Asertivna prava

Jedno od osnovnih ljudskih prava jeste pravo da sami pravimo izbore i da donosimo odluke. Naravno, ovo pravo sa sobom nosi i odgovornost – odgovornost za posledice sopstvenih izbora. Imamo i pravo da sledimo sopstvenu logiku. Imamo pravo da radimo ono što je u našem najboljem interesu; pravo da kažemo NE i tako odredimo granice... To su, tzv. asertivna prava i kad razmislimo o njima, malo je onih koji će reći da ne znaju da imaju ova prava. Vrlo smo svesni svojih prava, toga da nam ona samim rođenjem pripadaju, da su univerzalna, da važe nezavisno od geografije i rase. Problem je u tome što mi ta svoja prava ne koristimo uvek! Posebno u sredinama gde tradicija i kultura ostvarivanje prava poistovećuju sa agresivnošću i sebičlukom. Moram da istaknem da su po ovom pitanju posebno ugrožene žene. Zato ponekad, pričajući o asertivnim pravima, u šali kažem da treba izdvojiti ’ženska asertivna prava’ među kojima bi prvo glasilo: Imam pravo da imam ista prava kao i muškarci.

Sad možete pitati kakve veze ta asertivna prava imaju sa manipulacijom?

Različiti su razlozi zbog kojih mi gazimo svoja prava ili puštamo druge da ih pogaze: nedovoljno razvijene emotivne sposobnosti za obradu emocija, greške u misljenju, socijalni strahovi (strah od odbacivanja, neprihvatanja, etiketiranja...), vaspitanje (pre ’dresura’ nego vaspitanje), socijalna (ne)inteligencija... Sve to dovodi do smanjenja naše asertivnosti – samopotvrdnog, iskrenog, direktnog i otvorenog ponašanja. Što je niži stepen asertivnosti, to smo podložniji manipulaciji. To lakše prelazimo preko svojih prava i dozvoljavamo drugome da ostvari svoje interese umanjujući naš prostor za samostalno donošenje odluka.

Manipulator svoj interes ostvaruje tako što aktivira različite psihološke mehanizme, procenjuje kontekst situacije, koristi različita indirektna sredstva za ostvarenje cilja, kontroliše druge, bezobziran je u odnosu na žrtvu i misli samo na sopstvenu dobrobit, nesvestan poniženja koje nanosi žrtvi... Nije stvar samo u tome što manipulator dobija moć da utiče i kontroliše žrtvu. Najstrašnije je to što se žrtva svodi na objekat kome se oduzima pravo na sopstveni izbor i odluku. Manipulacijom se negira slobodna volja druge osobe.


“Pozitivna” i negativna manipulacija
Kao što mnogi laži dele na bele i crne, tako ima onih koji manipulaciju dele na pozitivnu i negativnu. Pozitivnu manipulaciju definišu kao sve ono što osoba čini ’za dobro druge osobe’. Možda bih se složila sa tim kad se radi o trogodišnjem detetu ili bolesnoj osobi koja nije pri čistoj svesti i zdravoj pameti. Ali ko to bolje od mene zna šta je za moje dobro?! Ako zna više od mene, tražim da mi objasni, otvoreno i direktno i onda pusti da sama donesem odluku.

„Manipulisanje nekim za njegovo dobro, samo po sebi je paradoks“.

Nije sporno da čovek ništa ne radi ako od toga nema neku korist. Bilo da je ta korist materijalna, bilo psihološka ili emotivna. Ali ako svoj cilj i interes ostvarimo jasno stavljajući do znanja šta želimo, pa makar to bilo i nerealno, to nije manipulacija. Drugoj osobi je taj zahtev možda nerealan, ali naša logika kaže da nije - zato imamo PRAVO da zatražimo. Međutim, nemamo pravo da na bilo koji način iznudimo da drugi postupi kako mi želimo koristeći prevaru.

Manipulacijom smo svedeni na nivo deteta koje ne ume da odlučuje u svoje ime. Manipulaciju ne određuje cilj, već je određuju sredstva koja koristimo da bismo do tog cilja došli.

Strategije manipulacije

Vešti manipulatori koriste čitav arsenal strategija i instrumenata za potčinjavanje drugih svojoj volji. Neke od tih strategija su toliko rasprostaranjene da ih i ne registrujemo više. Dođu nam kao ’dobar dan’. Običnog čoveka ljuti kad čuje da ljudi iz okruženja opravdavaju manipulaciju:“Pa šta? To svi rade.“ Nažalost, i to ’što svi rade’ jeste sredstvo koje manipulatori koriste: ovu knjigu je pročitalo 10000 ljudi; ovakvu haljinu nose sve devojčice; u ovom salonu se svi šišaju; svi beže u tu zemlju; svi se leče tim lekom... Pa kud svi, ’ajmo i mi. U marketingu i prodaji, ova vrsta manipulacije je dobro iskorišćena. Jer, ako smo ispali glupi i pogrešno izabrali, imamo dobro opravdanje - nismo jedini.
Neke manipulatorske strategije češće su u upotrebi u poslovnom okruženju, u prodaji, u politici, diplomatiji, a neke su rezervisane za privatne odnose, posebno bliske sentimentalne relacije, tamo gde smo ’najtanji’. Tu najlakše i padamo na manipulaciju: popuste nam odbrane, ili smo nespremni na tako nešto, ali često i sami podstičemo manipulaciju.
Jedna od najefikasnijih i najčešćih strategija jeste izazivanje osećaja krivice kod žrtve. Manipulator svoju nesreću pripisuje žrtvi i time prebacuje odgovornost za svoja loša osećanja i neuspehe na nju. Osećanje krivice nastaje kad mislimo da smo nekome naneli zlo, i onda se javlja želja da to ispravimo, da se iskupimo, da speremo krivicu sa sebe. A ko je odgovoran za naše emocije? Mi sami! Možemo POVODOM nečega da budemo tužni, besni...ali naše osećanje je stvar naše percepcije. Kad sam jednog prijatelja pitala kako je dozvolio da ima šećer preko 15, rekao mi je: „Pa kad mi žena nije držala dijetu!“ Zamislila sam scenu kako on zatvara usta i vrti glavom, a žena mu na silu gura u usta komad torte. „Ali on mi kaže da sakrijem tortu, a onda mi prebacuje kakva sam ja žena kad mu ne nudim tortu“, pravda se jadna žena. Kakav majstor manipulacije! Prvo, prebacuje odgovornost i krivicu za svoje stanje na ženu. Drugo, upućuje joj poruke koje se međusobno isključuju i tako unosi konfuziju (ne daj mi tortu / loša si ako mi braniš).
Kad smo mali, roditelji kao da sve čine za nas da bi u starosti mogli da nas podsete na (fiktivni) moralni dug koji je došlo vreme da vratimo (Ja sam sve činio za tebe, a sad me šalješ u dom!). Na poslu nam klijent postavlja preteće pitanje: “Znaš li ti ko sam ja?“  Zato što upozorenja, ultimatumi i pretnje podstiču strah od moguće kazne ako ne uradimo šta neko želi.
Brojni su načini na koje neko podstiče strah i njime manipuliše. A što reče veliki Njegoš: “Strah životu kalja obraz često...“ A mi, da bismo izbegli kaznu, iz straha pristajemo na zahteve manipulatora.
Emotivne ucene (umreću ako me ostaviš), izazivanje simpatije (samo za tebe to činim), laskanje i uslovno laskanje (tako savršeno nikad nisi izgledala; budi dobra pa mi prevedi ovo), izigravanje žrtve i slabosti (meni nikad niko ne pomaže, sve moram sam), etiketiranje (sebičnjaku, cicijo!), insinuacija i ironija (znamo mi koliko si sposoban), laži (pa ti si rekao) ’sad ili nikad’ ograničenja, upotreba osećanja i porodičnih veza (ne možeš bratu da kažeš NEupotreba autoriteta (moć da nam neko zagorča život), česte su tehnike manipulacije.

Nasedanje na manipulaciju
I kako postupa osoba koja nije vešta da se odupre manipulatoru u opisanim situacijama? Ostaje u vezi nezadovoljna, sve dok taj emotivni terorizam ne dovede do potpunog, i često neprijateljskog razlaza. Kad se osetimo privilegovano i kad nas laskanje odobrovolji, pristajemo uz smešak i na ono na šta inače ne bismo. Da bih sačuvala status ’dobre osobe’, prevešću pismo, iako sam pretrpana poslom (zaboravljajući da svi imamo pravo da se ne dopadnemo). Žrtva podstiče empatiju i želju za zaštitom i pomaganjem. U restoranu ću platiti i ceo račun da ne budem cicija i formalista. Ako akcija traje samo još danas, odmah ću kupiti cipele da ne propustim dobru ponudu (a posle ću se natenane kajati...). Zaposliću nekvalifikovanog sestrića, jer kako bih inače sestri pogledao u oči! Pred bahatim autoritetom ću zaobići pravila, jer bolje i to nego da budem otpušten, kažnjen...
Na sreću, manipulacije ne traju doveka, i u manipulaciji, kao i u laži, kratke su noge. Kad-tad manipulatora prozremo. Nažalost, neki samo promene tehniku manipulacije.
Kad pročitate ove redove, može vam se učiniti da zaista ne postoji komunikacija bez manipulacije. Za razliku od eksplicitne komunikacije gde nam je i na verbalnom i na neverbalnom nivou jasno šta nam osoba poručuje, manipulacija koristi implicitno, nejasno obraćanje. Na manipulaciju ne treba odgovarati manipulacijom, već uzvratiti zahtevom za pojašnjenje i jasno izražavanje potrebe (mi ne čitamo tuđe misli, ali kad nam se jasno kaže, odlično razumemo). Loše je što manipulacija ima tendenciju da uvlači učesnike u igru: na ’budalo’ odgovaramo sa ’ko mi kaže!’; na ’pretvoriću ti život u pakao’ sa ’samo probaj, pa ćeš videti šta će tebe da snađe’... Začarani krug manipulacije.
Šta nije manipulacija?

Jasno naređenje, pa i pretnja, kad je zasnovana na hijerarhijskom odnosu, koji podrazumeva i poslušnost, ukoliko je opravdano i svrsishodno – ne predstavlja manipulaciju (ukoliko ne prestanete sa pričom, udaljiću vas sa časa; ako vozite pijani, kazniću vas). Direktno i otvoreno saopštavanje zahteva u okviru poštene razmene ’ja tebi-ti meni’ makar i zvučalo kao ucena, nije manipulacija (pozajmiću ti auto, ali da doliješ benzin kad ga vraćaš). Ali ako se na ovakav zahtev odgovori sa: „Ja to tebi nikad ne bi rekao, ponašaš se prema meni kao da ti nisam brat!“, ili ironično:“Da nećeš i da ti operem auto?“, onda to prelazi u manipulaciju. Jasna razmena postaje trgovina u koju se uključuju emocije, krivica, ironično prebacivanje...


Kako se odupreti
Da li postoji način da se izborimo sa manipulacijom? Ima nade. Prvi korak je prepoznavanje manipulacije. Kad ste prepoznali manipulaciju i prozreli manipulatora, potrebno je da imate svest o tome kako ne upasti u zamku. Imajte na umu da vi ne možete biti odgovorni za nečija osećanja, da jednom uvučeni u krug manipulacije samo sve dublje tonete: žrtva će biti sve nemoćnija; ucene i pretnje neće prestati same od sebe; nikad se nećete svima dopasti šta god da činite; emotivna i materijalna razmena funkcionišu samo ako ima uzajamnosti i iskrenosti, ali ne i po principu ’dajem da daš’.
Nakon toga, naučite da, poštujući principe asertivne komunikacije, odgovorite manipulatoru: jasno, otvoreno, direktno i uz uvažavanje, bez straha izrazite svoje želje, potrebe, stavove, zatražite pojašnjenje.
Manipulacija je uvek kamen spoticanja svake komunikacije. Ona generiše konflikte. Na kratke staze može biti uspešna, ali dugoročno nije efikasna. Iako su naši odnosi u velikoj meri obojeni različitim nijansama manipulacije, tamo gde želite da gradite zdrave odnose – klonite se manipulacije.

I imajte na umu najvažniju stvar: manipulator i žrtva idu u paru, za manipulaciju je potrebno dvoje. Zato nemojte pristajati da vi budete druga strana. 

Autor: Dr Maja Vučković, OLI life coach master, trener asertivne komunikacije
Centar za prirodnu medicinu, psihoterapiju i koučing, Niš
hrhorizons.rs
065/3519 563


OLI centar u Beogradu i Nišu organizuje treninge asertivne komunikacije (instruktorske i iskustvene kurseve). Kursevi su akreditovani od strane Udruženja za psihoterapiju savetovanje i koučing. Autor teksta je ujedno i autor programa “OLI psihodinamski asertivni trening”. O detaljima i uslovima edukacije više na adresi:                 http://www.savetnik.org.rs/index.php/koucing

Oct 22, 2015

Malo istina i zabluda o lajf koučingu

Dobih od prijatelja fotografiju ovog članka ispod (žalim ako se ne vidi dobro).


Na žalost, autor je u mnogo čemu u pravu. Poznajem ljude koji su otišli na par radionica nekih nazovi lajf koučeva, pa su se i oni proglasili koučevima i dele savete poput ovih u članku. Takođe znam i one koji čitaju sve što im padne pod ruku iz tzv. popularne psihologije kao i self-help knjige poznatih svetskih autora kako bi postigli vrhunske rezultate, preko noći došli do zavidnih finansijskih sredstava, naučili da kontrolišu sebe i druge, iscele sebe i svoje bližnje, postignu mir u svetu i ko zna koje sve mambo-džambo trikove da nauče. U ponudi su svakakve radionice sa sumnjivim voditeljima ali sa vrlo atraktivnim temama i naslovima. I šta da radi čovek koji zaista oseća neki nesklad a ne ume sam da ga otkloni? Pa ode na radionicu koju vodi osoba koja je o toj temi sve što zna naučila tako što je odguglala par ključnih reči (google ljudi) ali sa dovoljno samopouzdanja (najčešće na račun manjka znanja-ima i taj sindrom svoje ime J) da stanu pred grupu i ispričaju to što su priučili; kupi knjigu polu-pismene voditeljke koja govori o tome kako je postigla uspeh u životu i prosipa sad znanje svima, ili već neki svetski best seler na slične teme... Koliko ljudi poznajete koji su promenili svoj život čitajući takve knjige? Ja nikoga. Obično posle kratkog entuzijazma i obećanja sebi i drugima, vrate se svojim starim navikama i uverenjima. Neke od tih knjiga su dobre, ali ne i dovoljne za promenu. Promene su bolne i zahtevaju odricanje i napuštanje naše bezbedne zone, a sa tim mnogi ne umeju sami da se izbore. Tu je poželjno da imate neku obučenu osobu da vam pomogne da prođete kroz proces promene, npr. edukovanog life coacha. Ali ne samo tu...
Dodala bih da ono što osobe poput ovog autora teksta ne znaju, jeste da što se tiče pravila i zakona, ovo je jedna potpuno neregulisana i 'divlja' oblast, pa se ovakve stvari zato i dešavaju. Ako hoćete da registrujete privatnu lajf koučing praksu, pa odete u APR i kažete čime će vam se baviti firma, imaćete osećaj da ste ili vi pali s kruške, ili onaj preko puta vas. Onda vas vrate i kažu da uzmete šifarnik zanimanja i nađete to što hoćete. Tu možete pronaći šifru za babe vračare, gledanje u dlan i bacanje pasulja, astrologe, trimovanje kučića (samo malkice preterujem), ali life coaching NE!
Oni koji su se malo poraspitali, mogli su da saznaju da postoje i institucije i udruženja koja se ovim ozbiljno bave: propisuju uslove za dobijanje sertifikata iz oblasti life coachinga, akredituju programe, vrše usaglašavanje sa evropskim standardima, određuju ko može da se bavi koučingom i sl.
Dakle, ako ste odlučili da se ozbiljno bavite ovom disciplinom (u Americi se odavno naziva profesijom), onda krenite na neki od akreditovanih programa za edukaciju koji vas vodi i do licence. Edukacija za koučeve po akreditovanim programima traje 3-4 godine, a propisuje i stroge uslove koje treba ispuniti da biste dobili licencu.
Lično sam upoznala koučeve koji su čak i vrlo poznati u našim krajevima, ali sam požalila vreme koje sam im posvetila. Novac ne žalim, ipak sam nešto i naučila (najviše kako i šta ne treba raditi).
U ponudi sve većeg broja radionica, ja vas samo molim da se pre odlaska na nešto tog tipa, malo bolje informišete ko je voditelj, kakve su mu reference, da li je završio i neku edukaciju iz oblasti o kojoj priča, jer ipak, nismo baš u situaciji da rasipamo novac i trošimo vreme.
Sve edukacije OLI centra za integrativnu psihodinamsku psihoterapiju, savetovanje i koučing su akreditovane od strane Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing, i po okončanju edukacije, ostvarivanju odgovarajućeg broja radnih sati i supervizije, dobijate i pravo da aplikujete za nacionalni sertifikat.
Jedna lepa stvar koja se desila pre nekoliko nedelja, a koja uliva nadu da će jednom biti više reda u ovoj oblasti, jeste da je bio konkurs ozbiljne firme koja je tražila lajf koučeve za rad sa inostranstvom, ali ONE KOJI IMAJU LICENCU! Tako nas pet koučeva sa licencom dobismo još po jedan posao J

Pa dragi moji, ako volite da radite sa ljudima, ako su vam oduvek govorili da ste vešti u komunikaciji i pomaganju, ako umete da podstičete druge, pomažete im da prebrode krize, ako razumete druge, umete da ih podučavate novim veštinama, a uz to ste spremni na ozbiljan rad, izvolite, priključite se OLI timu i prijavite se.

maja.inspireyourself@gmail.com