Kako raskrinkati manipulaciju

Objavljeno u dnevnom listu "Danas" 24.12.2015.

Većina ljudi tvrdi da znaju šta je to manipulacija i da mogu prepoznati manipulatore. Kad sam počela da držim treninge asertivne komunikacije (instruktorske - za buduće trenere asertivne komunikacije, ali i iskustvene kurseve za ljude koji žele da unaprede svoje komunikacijske veštine), bila sam prilično razočarana.

Svi polaznici ovih treninga znaju da je manipulisanje strategija kojom pojedinci ostvaruju svoje interese na ’pokvaren’ način i znaju da je manipulacija loša. Ono što me je razočaralo, jeste činjenica da većina manipulaciju smatra neophodnom i ponekad pozitivnom.

Zato na početku svake priče o manipulaciji, raščistimo nešto:

•      Može se i bez manipulacije

•      Manipulacija nikad nije pozitivna

•      Manipulacija nikad nije bez posledica po žrtvu, ali i po manipulatora i njihove medjusobne odnose

•      Na treningu NE učimo tehnike manipulacije, već učimo kako da manipulaciju prepoznamo i kako da odgovorimo na nju.

„MANIPULACIJA – UMETNOST  UTICAJA NA PONAŠANJE“

Manipulacija je vid ponašanja koje uključuje različite strategije čiji je cilj da drugu osobu natera da misli, da se oseća ili ponaša na način kako to odgovara manipulatoru. Manipulacija je veština uticanja na ponašanje.

Mnoge naše aktivnosti imaju za cilj da utiču na ponašanje drugih, ali ne uključuju manipulaciju, dok je u osnovi SVAKE manipulacije uticaj. Dakle, postoji uticaj bez manipulacije, ali ne i manipulacija bez uticaja!

U čemu je razlika i koje su osnovne odlike ovog tako rasprostranjenog oblika ponašanja?

Asertivna prava

Jedno od osnovnih ljudskih prava jeste pravo da sami pravimo izbore i da donosimo odluke. Naravno, ovo pravo sa sobom nosi i odgovornost – odgovornost za posledice sopstvenih izbora. Imamo i pravo da sledimo sopstvenu logiku. Imamo pravo da radimo ono što je u našem najboljem interesu; pravo da kažemo NE i tako odredimo granice... To su, tzv. asertivna prava i kad razmislimo o njima, malo je onih koji će reći da ne znaju da imaju ova prava. Vrlo smo svesni svojih prava, toga da nam ona samim rođenjem pripadaju, da su univerzalna, da važe nezavisno od geografije i rase. Problem je u tome što mi ta svoja prava ne koristimo uvek! Posebno u sredinama gde tradicija i kultura ostvarivanje prava poistovećuju sa agresivnošću i sebičlukom. Moram da istaknem da su po ovom pitanju posebno ugrožene žene. Zato ponekad, pričajući o asertivnim pravima, u šali kažem da treba izdvojiti ’ženska asertivna prava’ među kojima bi prvo glasilo: Imam pravo da imam ista prava kao i muškarci.

Sad možete pitati kakve veze ta asertivna prava imaju sa manipulacijom?

Različiti su razlozi zbog kojih mi gazimo svoja prava ili puštamo druge da ih pogaze: nedovoljno razvijene emotivne sposobnosti za obradu emocija, greške u misljenju, socijalni strahovi (strah od odbacivanja, neprihvatanja, etiketiranja...), vaspitanje (pre ’dresura’ nego vaspitanje), socijalna (ne)inteligencija... Sve to dovodi do smanjenja naše asertivnosti – samopotvrdnog, iskrenog, direktnog i otvorenog ponašanja. Što je niži stepen asertivnosti, to smo podložniji manipulaciji. To lakše prelazimo preko svojih prava i dozvoljavamo drugome da ostvari svoje interese umanjujući naš prostor za samostalno donošenje odluka.

Manipulator svoj interes ostvaruje tako što aktivira različite psihološke mehanizme, procenjuje kontekst situacije, koristi različita indirektna sredstva za ostvarenje cilja, kontroliše druge, bezobziran je u odnosu na žrtvu i misli samo na sopstvenu dobrobit, nesvestan poniženja koje nanosi žrtvi... Nije stvar samo u tome što manipulator dobija moć da utiče i kontroliše žrtvu. Najstrašnije je to što se žrtva svodi na objekat kome se oduzima pravo na sopstveni izbor i odluku. Manipulacijom se negira slobodna volja druge osobe.

“Pozitivna” i negativna manipulacija

Kao što mnogi laži dele na bele i crne, tako ima onih koji manipulaciju dele na pozitivnu i negativnu. Pozitivnu manipulaciju definišu kao sve ono što osoba čini ’za dobro druge osobe’. Možda bih se složila sa tim kad se radi o trogodišnjem detetu ili bolesnoj osobi koja nije pri čistoj svesti i zdravoj pameti. Ali ko to bolje od mene zna šta je za moje dobro?! Ako zna više od mene, tražim da mi objasni, otvoreno i direktno i onda pusti da sama donesem odluku.

„Manipulisanje nekim za njegovo dobro, samo po sebi je paradoks“.

Nije sporno da čovek ništa ne radi ako od toga nema neku korist. Bilo da je ta korist materijalna, bilo psihološka ili emotivna. Ali ako svoj cilj i interes ostvarimo jasno stavljajući do znanja šta želimo, pa makar to bilo i nerealno, to nije manipulacija. Drugoj osobi je taj zahtev možda nerealan, ali naša logika kaže da nije - zato imamo PRAVO da zatražimo. Međutim, nemamo pravo da na bilo koji način iznudimo da drugi postupi kako mi želimo koristeći prevaru.

Manipulacijom smo svedeni na nivo deteta koje ne ume da odlučuje u svoje ime. Manipulaciju ne određuje cilj, već je određuju sredstva koja koristimo da bismo do tog cilja došli.

Strategije manipulacije

Vešti manipulatori koriste čitav arsenal strategija i instrumenata za potčinjavanje drugih svojoj volji. Neke od tih strategija su toliko rasprostaranjene da ih i ne registrujemo više. Dođu nam kao ’dobar dan’. Običnog čoveka ljuti kad čuje da ljudi iz okruženja opravdavaju manipulaciju:“Pa šta? To svi rade.“ Nažalost, i to ’što svi rade’ jeste sredstvo koje manipulatori koriste: ovu knjigu je pročitalo 10000 ljudi; ovakvu haljinu nose sve devojčice; u ovom salonu se svi šišaju; svi beže u tu zemlju; svi se leče tim lekom... Pa kud svi, ’ajmo i mi. U marketingu i prodaji, ova vrsta manipulacije je dobro iskorišćena. Jer, ako smo ispali glupi i pogrešno izabrali, imamo dobro opravdanje - nismo jedini.

Neke manipulatorske strategije češće su u upotrebi u poslovnom okruženju, u prodaji, u politici, diplomatiji, a neke su rezervisane za privatne odnose, posebno bliske sentimentalne relacije, tamo gde smo ’najtanji’. Tu najlakše i padamo na manipulaciju: popuste nam odbrane, ili smo nespremni na tako nešto, ali često i sami podstičemo manipulaciju.

Jedna od najefikasnijih i najčešćih strategija jeste izazivanje osećaja krivice kod žrtve. Manipulator svoju nesreću pripisuje žrtvi i time prebacuje odgovornost za svoja loša osećanja i neuspehe na nju. Osećanje krivice nastaje kad mislimo da smo nekome naneli zlo, i onda se javlja želja da to ispravimo, da se iskupimo, da speremo krivicu sa sebe. A ko je odgovoran za naše emocije? Mi sami! Možemo POVODOM nečega da budemo tužni, besni...ali naše osećanje je stvar naše percepcije. Kad sam jednog prijatelja pitala kako je dozvolio da ima šećer preko 15, rekao mi je: „Pa kad mi žena nije držala dijetu!“ Zamislila sam scenu kako on zatvara usta i vrti glavom, a žena mu na silu gura u usta komad torte. „Ali on mi kaže da sakrijem tortu, a onda mi prebacuje kakva sam ja žena kad mu ne nudim tortu“, pravda se jadna žena. Kakav majstor manipulacije! Prvo, prebacuje odgovornost i krivicu za svoje stanje na ženu. Drugo, upućuje joj poruke koje se međusobno isključuju i tako unosi konfuziju (ne daj mi tortu / loša si ako mi braniš).

Kad smo mali, roditelji kao da sve čine za nas da bi u starosti mogli da nas podsete na (fiktivni) moralni dug koji je došlo vreme da vratimo (Ja sam sve činio za tebe, a sad me šalješ u dom!). Na poslu nam klijent postavlja preteće pitanje: “Znaš li ti ko sam ja?“  Zato što upozorenja, ultimatumi i pretnje podstiču strah od moguće kazne ako ne uradimo šta neko želi.

Brojni su načini na koje neko podstiče strah i njime manipuliše. A što reče veliki Njegoš: “Strah životu kalja obraz često...“ A mi, da bismo izbegli kaznu, iz straha pristajemo na zahteve manipulatora.

Emotivne ucene (umreću ako me ostaviš), izazivanje simpatije (samo za tebe to činim), laskanje i uslovno laskanje (tako savršeno nikad nisi izgledala; budi dobra pa mi prevedi ovo), izigravanje žrtve i slabosti (meni nikad niko ne pomaže, sve moram sam), etiketiranje (sebičnjaku, cicijo!), insinuacija i ironija (znamo mi koliko si sposoban), laži (pa ti si rekao) ’sad ili nikad’ ograničenja, upotreba osećanja i porodičnih veza (ne možeš bratu da kažeš NE)  upotreba autoriteta (moć da nam neko zagorča život), česte su tehnike manipulacije.

Nasedanje na manipulaciju

I kako postupa osoba koja nije vešta da se odupre manipulatoru u opisanim situacijama? Ostaje u vezi nezadovoljna, sve dok taj emotivni terorizam ne dovede do potpunog, i često neprijateljskog razlaza. Kad se osetimo privilegovano i kad nas laskanje odobrovolji, pristajemo uz smešak i na ono na šta inače ne bismo. Da bih sačuvala status ’dobre osobe’, prevešću pismo, iako sam pretrpana poslom (zaboravljajući da svi imamo pravo da se ne dopadnemo). Žrtva podstiče empatiju i želju za zaštitom i pomaganjem. U restoranu ću platiti i ceo račun da ne budem cicija i formalista. Ako akcija traje samo još danas, odmah ću kupiti cipele da ne propustim dobru ponudu (a posle ću se natenane kajati...). Zaposliću nekvalifikovanog sestrića, jer kako bih inače sestri pogledao u oči! Pred bahatim autoritetom ću zaobići pravila, jer bolje i to nego da budem otpušten, kažnjen...

Na sreću, manipulacije ne traju doveka, i u manipulaciji, kao i u laži, kratke su noge. Kad-tad manipulatora prozremo. Nažalost, neki samo promene tehniku manipulacije.

Kad pročitate ove redove, može vam se učiniti da zaista ne postoji komunikacija bez manipulacije. Za razliku od eksplicitne komunikacije gde nam je i na verbalnom i na neverbalnom nivou jasno šta nam osoba poručuje, manipulacija koristi implicitno, nejasno obraćanje. Na manipulaciju ne treba odgovarati manipulacijom, već uzvratiti zahtevom za pojašnjenje i jasno izražavanje potrebe (mi ne čitamo tuđe misli, ali kad nam se jasno kaže, odlično razumemo). Loše je što manipulacija ima tendenciju da uvlači učesnike u igru: na ’budalo’ odgovaramo sa ’ko mi kaže!’; na ’pretvoriću ti život u pakao’ sa ’samo probaj, pa ćeš videti šta će tebe da snađe’... Začarani krug manipulacije.

Šta nije manipulacija?

Jasno naređenje, pa i pretnja, kad je zasnovana na hijerarhijskom odnosu, koji podrazumeva i poslušnost, ukoliko je opravdano i svrsishodno – ne predstavlja manipulaciju (ukoliko ne prestanete sa pričom, udaljiću vas sa časa; ako vozite pijani, kazniću vas). Direktno i otvoreno saopštavanje zahteva u okviru poštene razmene ’ja tebi-ti meni’ makar i zvučalo kao ucena, nije manipulacija (pozajmiću ti auto, ali da doliješ benzin kad ga vraćaš). Ali ako se na ovakav zahtev odgovori sa: „Ja to tebi nikad ne bi rekao, ponašaš se prema meni kao da ti nisam brat!“, ili ironično:“Da nećeš i da ti operem auto?“, onda to prelazi u manipulaciju. Jasna razmena postaje trgovina u koju se uključuju emocije, krivica, ironično prebacivanje...

Kako se odupreti

Da li postoji način da se izborimo sa manipulacijom? Ima nade. Prvi korak je prepoznavanje manipulacije. Kad ste prepoznali manipulaciju i prozreli manipulatora, potrebno je da imate svest o tome kako ne upasti u zamku. Imajte na umu da vi ne možete biti odgovorni za nečija osećanja, da jednom uvučeni u krug manipulacije samo sve dublje tonete: žrtva će biti sve nemoćnija; ucene i pretnje neće prestati same od sebe; nikad se nećete svima dopasti šta god da činite; emotivna i materijalna razmena funkcionišu samo ako ima uzajamnosti i iskrenosti, ali ne i po principu ’dajem da daš’.

Nakon toga, naučite da, poštujući principe asertivne komunikacije, odgovorite manipulatoru: jasno, otvoreno, direktno i uz uvažavanje, bez straha izrazite svoje želje, potrebe, stavove, zatražite pojašnjenje.

Manipulacija je uvek kamen spoticanja svake komunikacije. Ona generiše konflikte. Na kratke staze može biti uspešna, ali dugoročno nije efikasna. Iako su naši odnosi u velikoj meri obojeni različitim nijansama manipulacije, tamo gde želite da gradite zdrave odnose – klonite se manipulacije.

I imajte na umu najvažniju stvar: manipulator i žrtva idu u paru, za manipulaciju je potrebno dvoje. Zato nemojte pristajati da vi budete druga strana. 

Autor: Dr Maja Vučković, OLI life coach master, trener asertivne komunikacije

Centar za prirodnu medicinu, psihoterapiju i koučing, Niš

hrhorizons.rs

065/3519 563

OLI centar u Beogradu i Nišu organizuje treninge asertivne komunikacije (instruktorske i iskustvene kurseve). Kursevi su akreditovani od strane Udruženja za psihoterapiju savetovanje i koučing. Autor teksta je ujedno i autor programa “OLI psihodinamski asertivni trening”. O detaljima i uslovima edukacije više na adresi:                 http://www.savetnik.org.rs/index.php/koucing

Malo istina i zabluda o lajf koučingu

Dobih od prijatelja fotografiju ovog članka ispod (žalim ako se ne vidi dobro).

Na žalost, autor je u mnogo čemu u pravu. Poznajem ljude koji su otišli na par radionica nekih nazovi lajf koučeva, pa su se i oni proglasili koučevima i dele savete poput ovih u članku. Takođe znam i one koji čitaju sve što im padne pod ruku iz tzv. popularne psihologije kao i self-help knjige poznatih svetskih autora kako bi postigli vrhunske rezultate, preko noći došli do zavidnih finansijskih sredstava, naučili da kontrolišu sebe i druge, iscele sebe i svoje bližnje, postignu mir u svetu i ko zna koje sve mambo-džambo trikove da nauče. U ponudi su svakakve radionice sa sumnjivim voditeljima ali sa vrlo atraktivnim temama i naslovima. I šta da radi čovek koji zaista oseća neki nesklad a ne ume sam da ga otkloni? Pa ode na radionicu koju vodi osoba koja je o toj temi sve što zna naučila tako što je odguglala par ključnih reči (google ljudi) ali sa dovoljno samopouzdanja (najčešće na račun manjka znanja-ima i taj sindrom svoje ime J) da stanu pred grupu i ispričaju to što su priučili; kupi knjigu polu-pismene voditeljke koja govori o tome kako je postigla uspeh u životu i prosipa sad znanje svima, ili već neki svetski best seler na slične teme... Koliko ljudi poznajete koji su promenili svoj život čitajući takve knjige? Ja nikoga. Obično posle kratkog entuzijazma i obećanja sebi i drugima, vrate se svojim starim navikama i uverenjima. Neke od tih knjiga su dobre, ali ne i dovoljne za promenu. Promene su bolne i zahtevaju odricanje i napuštanje naše bezbedne zone, a sa tim mnogi ne umeju sami da se izbore. Tu je poželjno da imate neku obučenu osobu da vam pomogne da prođete kroz proces promene, npr. edukovanog life coacha. Ali ne samo tu...

Dodala bih da ono što osobe poput ovog autora teksta ne znaju, jeste da što se tiče pravila i zakona, ovo je jedna potpuno neregulisana i 'divlja' oblast, pa se ovakve stvari zato i dešavaju. Ako hoćete da registrujete privatnu lajf koučing praksu, pa odete u APR i kažete čime će vam se baviti firma, imaćete osećaj da ste ili vi pali s kruške, ili onaj preko puta vas. Onda vas vrate i kažu da uzmete šifarnik zanimanja i nađete to što hoćete. Tu možete pronaći šifru za babe vračare, gledanje u dlan i bacanje pasulja, astrologe, trimovanje kučića (samo malkice preterujem), ali life coaching NE!

Oni koji su se malo poraspitali, mogli su da saznaju da postoje i institucije i udruženja koja se ovim ozbiljno bave: propisuju uslove za dobijanje sertifikata iz oblasti life coachinga, akredituju programe, vrše usaglašavanje sa evropskim standardima, određuju ko može da se bavi koučingom i sl.

Dakle, ako ste odlučili da se ozbiljno bavite ovom disciplinom (u Americi se odavno naziva profesijom), onda krenite na neki od akreditovanih programa za edukaciju koji vas vodi i do licence. Edukacija za koučeve po akreditovanim programima traje 3-4 godine, a propisuje i stroge uslove koje treba ispuniti da biste dobili licencu.

Lično sam upoznala koučeve koji su čak i vrlo poznati u našim krajevima, ali sam požalila vreme koje sam im posvetila. Novac ne žalim, ipak sam nešto i naučila (najviše kako i šta ne treba raditi).

U ponudi sve većeg broja radionica, ja vas samo molim da se pre odlaska na nešto tog tipa, malo bolje informišete ko je voditelj, kakve su mu reference, da li je završio i neku edukaciju iz oblasti o kojoj priča, jer ipak, nismo baš u situaciji da rasipamo novac i trošimo vreme.

Sve edukacije OLI centra za integrativnu psihodinamsku psihoterapiju, savetovanje i koučing su akreditovane od strane Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing, i po okončanju edukacije, ostvarivanju odgovarajućeg broja radnih sati i supervizije, dobijate i pravo da aplikujete za nacionalni sertifikat.

Jedna lepa stvar koja se desila pre nekoliko nedelja, a koja uliva nadu da će jednom biti više reda u ovoj oblasti, jeste da je bio konkurs ozbiljne firme koja je tražila lajf koučeve za rad sa inostranstvom, ali ONE KOJI IMAJU LICENCU! Tako nas pet koučeva sa licencom dobismo još po jedan posao J

Pa dragi moji, ako volite da radite sa ljudima, ako su vam oduvek govorili da ste vešti u komunikaciji i pomaganju, ako umete da podstičete druge, pomažete im da prebrode krize, ako razumete druge, umete da ih podučavate novim veštinama, a uz to ste spremni na ozbiljan rad, izvolite, priključite se OLI timu i prijavite se.

maja.inspireyourself@gmail.com

Kako nam Svemir izaziva nemir

Nekada sam mislila da neuki ljudi robuju svojim predrasudama, a onda sam shvatila da ništa manje ropstvo nije ni kada robuješ svom znanju, pa makar ono bilo potvrđeno diplomom fakulteta.

Ono što čuješ od autoriteta i pročitaš u referentnim udžbenicima, postaje neka vrsta aksioma: ne proveravaš dalje i ne sumnjaš. Godinama smo slušali da geni determinišu naše osobine, pa i karakter i ponašanje; a onda epigenetika kaže da su geni u našem telu nešto poput arhitektonskog nacrta: daju skicu kuće, ali graditeljji određuju kako će kuća izgledati i od kakvog će materijala biti sagrađena.Teza, da svojim mislima možemo uticati na genetsku strukturu, ozbiljno je poljuljala sve ono što sam godinama učeći i baveći se medicinom skladištila i prihvatila.

Splet okolnosti je bio takav da mi je svaki dan bio ispunjen borbom sa samom sobom i činilo se da bi moja potraga za rešenjem aktuelnog problema mogla biti okončana,ali je cena u tom trenutku bila prevelika – odrekni se velikog dela onoga što te medicina naučila i što je tvom razumu logično i prihvatljivo.

Bolest i sve oko nas ima uzrok i posledicu, otkriješ uzrok – odrediš kauzalnu terapiju; ako ne znaš uzrok – tretiraj simptome. To je sasvim logično, a sve što je mimo takvog sistema, pogrešno je i neprihvatljivo. Dva i dva su četiri, posle dana dolazi noć; ako prospeš vodu, biće mokro; moguće je samo ono što racionalno možemo objasniti... Sve je to tačno, osim kada nije!

I tako je univerzum rešio da mi pokaže da sam u zabludi, a da je moje znanje, zapravo, ograničenje koje nije ništa bolje od predrasuda nekoga ko ne ume da otvori svoje vidike.

Razmišljajući o nekim alternativno-medicinskim metodama, odbacujem ih uz obrazloženje da to ne može da radi jer, prosto, tako nas nisu učili.  Zbog toga odbacujem čak i mogućnost da odem na predavanje o toj temi.

Iz jednog sna sam se probudila uznemirena. Prvi put sam doživela takvo iskustvo. Sa visine sam posmatrala sebe dok spavam. Videla sam brze pokrete očnih jabučica, mrštenje čela i stiskanje pesnica. Probudila sam se dezorjentisana, uplašena... Zgrabila sam papir i olovku i do detalja zapisala svoj san. Osetila sam olakšanje.

Zvučni signal mi je stavio do znanja da mi je stigao mejl. Otvorila sam  ga... i zaledila se – upravo je stigao mejl sa pozivom da prisustvujem predavanju na temu o kojoj sam razmišljala. Predavač je poznat, autor mnogih knjiga, hvaljen i osporavan. Slučajnost! Šta drugo?!

Dok sam izlazila, pokušavala sam da protumačim svoj san. U snu su na jednom mestu bili ljudi koji se nikad nisu sreli, neki koje volim, neki koje ne volim, crni i beli, poznati i strani; spojila sam omiljena i mrska mesta, sve je to bilo tu u jednom loncu: nespojivi ljudi, mesta, osećanja. Nisam ekspert za tumačenje snova, ali sam pomislila kako je u tom snu moje 'nesvesno' saželo svu moju borbu misli ovih dana: svako ZA i PROTIV, poznato i nepoznato, ono u šta verujem i ono u šta sumnjam. Sve moje misli napakovane u jedan san.

Ulazim u knjižaru, tražim željenu knjigu. Odjednom je oko mene po podu gomila knjiga koje sam srušila sa police. Saginjem se da ih pokupim i još jednom –iznenađenje! Oborila sam knjige onog autora za čije predavanje sam upravo dobila poziv.

–     U redu. Smiri se. I to je samo jedna slučajnost –  pokušavam da racionalizujem.

Vraćam knjige na policu i plaćam knjigu po koju sam došla. Sa radija u autu čujem:

We know you, they know me

Extrasensory

Synchronicity.

A star fall, a phone call,

It joins all,

Synchronicity.

It's so deep, it's so wide

Your inside

Synchronicity…

Vadim knjigu iz kese i sad više nemam argumente da je sve samo slučajna slučajnost: „Greškom“ sam kupila knjigu koju sam oborila, umesto one po koju sam došla.

–     E sad je dosta – govorim sebi – ovo je više od slučajnosti!

Setim se poznate anegdote o kojoj je Karl Gustav Jung pisao: dok je pacijentkinja na jednoj seansi opisivala svoj san sa skarabejom, baš tada je u prostoriju uleteo jedan kao iz sna.

Ovo je više od situacije gde pomisliš na nekoga, a on se pojavi iza ćoška ili zazvoni na vratima. Na to više i ne obraćamo pažnju. Šta mi sad ovo Univerzum poručuje? Jesu li sve ovo „znakovi pored puta“?

....Sinhronicitet.

Jung je mnogo godina potrošio istražujući prirodu slučajnosti i utvrđujući načela neuzročnog povezivanja. Niz ovih sinhronicističkih događaja u mom životu, podstakao me je da potražim sve što mogu o ovoj pojavi, i ono što me je posebno kopkalo: da li mi zaista Univerzum nešto šapuće?

Mnogi se autori slažu da onima koji se zanimaju za psihološke teme, a istovremeno i za zakone (kvantne) fizike, energije, uzročnosti, vremena i prostora, Boga – nema bolje teme nego što je to sinhronicitet.

Uzimam „Tumačenje prirode i psihe“ Jung, i imam utisak da mi se mešaju „babe i žabe“. Opet se moj mozak buni protiv nepoznatog i protiv onoga što mi je teško razumljivo.

–  Ali ipak... ako Jung piše o tome, onda je sigurno stvar u ograničenjima tvog uma, a ne u nekoj 'šarlatanskoj' teoriji koju ti ne razumeš – umiruje me moj racio.

I opet radi sinhronicitet, kao da mi Univerzum čita misli, otvara se web stranica sa Jungovim citatom "Ako čovek ne razume drugu osobu, on će težiti da je smatra budalom". U sebi dodajem da to ipak ne znači i da ta osoba zaista nije budala. Nastavljam da čitam.

Jung objašnjava da filozofski princip na kome se temelji naša koncepcija prirodnog zakona, jeste uzročnost, ali kako se ta veza između uzroka i posledice pokazala samo statistički vrednom i samo relativno istinitom, onda i načelo uzročnosti ima samo ograničenu valjanost u objašnjavanju prirodnih zbivanja, i zbog toga pretpostavlja postojanje drugih činilaca, koji bi bili potrebni za objašnjenje. To bi značilo da povezanost događaja može u određenim okolnostima biti drugačija od uzročne pa zato je potrebno uvesti neki drugi princip objašnjenja.

Da sam na ovu temu razmišljala pre svog niza sinhronicističkih događaja, teško da bih pronašla nešto što bi me ubedilo da svaka posledica nema i svoj uzrok. Pre bih bila sklona da poverujem da poput munje i groma, koji su bili neobjašnjivi primitivnim narodima zbog ograničenosti njihovih znanja, i nama je sada dati događaj nemoguće povezati sa uzrokom.

Jung naglašava da su mnoge pojave 'sumnjive' uzročno-posledične veze, ali se pita da li postoji i neko opšte polje gde neuzročne pojave nisu samo moguće, već i istinite činjenice. Da, to je svet slučaja, gde slučajna pojava izgleda uzročno nepovezana sa činjenicom. Kako je broj neuzročnih pojava daleko manji od uzročnih, mi se manje bavimo njima.

Jung je pojavu nazvao sinhronicitet jer se istovremeno pojavljivanje dva smislena, ali ne i uzročno povezana događaja,činilo bitnim merilom. Tako ovaj pojam ukazuje na vremensko podudaranje u pojavljivanju dva ili više uzročno nepovezana događaja koji imaju isto ili slično značenje (nasuprot sinhronizmu koji jednostavno predstavlja istovremeno pojavljivanje dva događaja). U „Duhu psihologije“, sinhronicitet je definisao kao psihički uslovljenu relativnost prostora i vremena. Prostor i vreme imaju svoje uporište samo u toku duhovnog razvoja, pre svega su uslovljeni mogućnošću merenja. U odnosu prema duši, prostor i vreme su 'elastični'. Mogu biti svedeni na nestajanje jer kao da zavise od psihičkih uslova i ne postoje sami po sebi, već ih svesni um samo pretpostavlja. U životu nailazimo na podudarnosti koje su tako smisleno povezane da bi njihovo slučajno podudaranje bilo neverovatno. Čak i u situacijama kad ne možemo pronaći smislenu podudarnost, mitologija, religija, simbolika daju nam tu vezu (arhetipski simbolizam).

Kasnije, objašnjavajući na primerima iz svoje kliničke prakse, Jung je opisao tri tipa ovih događaja:

1. Sinhronicistički događaji počivaju na istovremenom pojavljivanju dva različita psihička stanja: jedno od njih je normalno, verovatno stanje (ono koje je uzročno objašnjivo), a drugo, presudno iskustvo, ne može se izvesti iz prvog (sinhronost misli ili osećanja sa spoljnim događajem),

2. Vremenski udaljeni događaji (ne sinhroni, već sinhronicistički) koji se doživljavaju kao psihičke slike u sadašnjosti (san, vizija, predviđanje nečega što će se desiti u budućnosti)

3. Neočekivani sadržaj koji je neposredno ili posredno povezan sa stvarnim spoljnim događajem (san ili vizija događaja koji se odvija na udaljenom mestu).

Sinhronicitet zato znači istovremenost određenog psihičkog stanja s jednim ili više spoljašnjih događaja koji se pojavljuju kao smislena odrednica trenutnog subjektivnog stanja, ili čak i obrnuto.

Jung uzrok sinhroniciteta traži i u Bogu (više je priklonjen istočnjačkoj filozofijii boga), u alhemiji, astrologiji, u disciplinama koje se teško mogu svrstati u naučne. Time ukazuje na bitnu osobinu ove pojave: neshavtljivog je karaktera, pa iako je ova pojava vidljiva, ona je u isto vreme i teško dokaziva. Aludira da je sinhronicitet iznad vremena, prostora i uzročnika.

–     Sad mi je jasnije kakva je ovo igra!

Ono što je ostalo kao otvoreno pitanje, jeste: kako da razumemo i tumačimo poruke koje nam stižu na ovaj način?

Odlučila sam da ne ignorišem ove znake: uzimam računar i potvrđujem prisustvo predavanju.

The Police - Sinchronicity

Da se ne ponovi...

07.05.2015.

Uspomeni na 07.05.1999. Mojim komšijama iz Ljube Didića, i deda Triši.

Počivajte u miru

Ko bi rekao da je prošlo toliko godina?!

Tog dana u Ljube Didića u Nišu, nas dva zaljubljena, tek razbuđena studenta, iznenadila je vriska od spolja, buka aviona i praštanje bombi.

Dok sam pokušavala da protrčim kroz hodnik i sakrijem se u zagrljaju svog dečka, oko glave su počeli da proleću komadi polomljenog stakla, drveta... ko zna čega. Sklupčala sam se u dovratku i pokušavala da zaštitim glavu. Mogla sam da vidim i da čujem njega. Vikao je:'Mali, mali, gde si?'

Zasipalo nas je staklo, malter... Bili smo svega nekoliko metara jedno od drugog, ja sam njega čula, ali nisam mogla glasa da pustim da mu kažem da sam dobro. Samo sam gledala u njega i molila se da ga nešto ne pogodi. Nisam mislila na sebe. Nemam pojma koliko je trajalo. Samo je jednog trenutka prestalo praštanje.

Poletela sam ka njemu, ka Bobanu. Plakali smo, ne nismo plakali: gušili smo se u suzama. Nismo reč mogli da izgovorimo.

Vrisak iz dvorišta:'Trišo, Trifune!'

Izleteli smo u dvorište. Deda Triša je ležao pred vratima. Miris...neki...nepoznat. Nešto gori, da, ali nije to TAJ miris paljevine. Štipa sluzokožu nosa, oči... Dok sam napravila dva koraka do dede, po sivom betonu se razlila lokva krvi. Crvena, jarko crvena krv na sivom betonu. Užasno crvena krv.

'Loše, ovo je mnogo loše. Ovoliko krvi, ovako crvene krvi.'

Nikad nisam videla toliko krvi. Sagla sam se i opipavala puls. Otvorio je oči. Deda Triša je imao lepe plave oči. Nešto je pokušavao da kaže. Ne znam odakle krvari. Toliko krvi. Odakle dolazi? Boban je izasao iz kuće sa zavojima, gazama. Sigurno su sekunde bile u pitanju a u glavi mi se razvijao film.

Neverovatno šta nam se sve pojavi u mislima čak i u takvim trenucima. Da nam neko pročita misli koje se nekontrolisano pojave, pomislio bi da smo ludi, blesavi... 'Nije vreme da sebe pitaš glupa pitanja! Zašto ne spremaš ispit iz hirurgije nego internu?!'

Pocepali smo nogavicu. Mlaz krvi iz butne arterije. Pritiskala sam arteriju dok je Boban tražio neku povesku. 'Mali, imamo rupu u spavaćoj sobi, sve je srušeno, sve!'

Sledila sam se: u toj sobi je do juče spavala moja tetka i njena mala ćerka. Bila nam je uvek puna kuća od početka bombardovanja, jer za Boga miloga, mi smo na najbezbednijem mestu u gradu – pored bolnice i hitne pomoći! Niko ne bombarduje bolnicu! U toj sobi je spavalo nekoliko njih.

Podvezali smo nogu i prestalo je krvarenje. Pogledala sam okolo. Neki čudni žuti padobrančići svuda oko nas. Nana plače. Na par metara od mene komšinica Maca, skamenjena. Opet roj glupih misli: 'Šta blene, što ne radi nešto, pa ona je sto godina medicinska sestra!'

'Ostani s njim, idem u hitnu da uzmem nešto, nađem Vanju.' Ostavljam Bobana sa njegovim deda Trišom. Kod kapije sam preskočila nekoliko onih padobrančića, videla da mi je auto izrešetan, gori nekoliko drugih automobila, u dvorištu preko puta beživotno telo, tu blizu mrtav komšijski pas.

Neko me povukao za ruku tu kod kapije. Dvojica vojnika. 'Gde ćeš, vrati se!' Potrčala sam prema hitnoj. Na vratima me presrela Vanja. 'Jeste li svi dobro? Ne smemo da krenemo dok traje uzbuna! Ne smemo! Zašto su ti ruke krvave? Jeste li svi dobro?'

Jedva sam došla do daha. 'Deda Triša... Deda Triša je ranjen. Podvezali smo mu femoralnu arteriju. Boban ga čuva. Iskrvariće Vanja, iskrvariće! Ima još ranjenih. Sve gori!'

Držala me za ruku i vodila kroz hodnik. Nemam pojma šta mi je dala, potrčala sam nazad. Bilo je vruće. Bila sam u pidžami i u patikama. Trčala sam. Bolele su me noge. Samo se jedne mislim sećam u tom trenutku: 'Ko zna kako će jednog dana ovo da nam se vrati...ko zna...'

Dvorište je bilo zatvoreno. Presreli su me vojnici. 'Ja sam iz te kuće, pustite me.'

'Ne smeš, kasetne bombe su svuda!'

'Ali tu su mi...' pokazivala sam rukom prema dvorištu.

Pružio mi je ruku i uveo u dvorište. Deda Triša je duboko disao. Na trenutke je otvarao oči. Boban ga je držao za ruku i milovao po glavi. Nije krvario više.

Ušla sam u kuću. Nameštaj izrešetan, polomljeni prozori, iznad mog radnog stola ogromna rupa u plafonu, na stolu nagorele knjige iz interne medicine i psihijatrije. 'Šit, sad ćeš šipak da učiš! Taman si podvukla knjigu' – opet glupe misli.

Šta sam uzela iz srušene kuće? Boks Lorda iz šteka! Uzela sam cigarete!

Sirena oglašava prestanak vazdušne opasnosti. Izlazim napolje. Puno dvorište ljudi u uniformama. Stavljaju gume, šta li oko onih padobrančića. Tad ukapirah da su TO kasetne bombe i da sam ja bukvalno preskakala bombe. Maca grli i teši nanu. Neverovatno, potpuno sam smirena, pribrana.

'Šta ti je to na pidžami? Jesi li dobro?' – Maca mi se unosi u lice, uznemirena je.

Pogledam: na pidžami, na leđima imam rupe od gelera, obgorele, mnogo njih.

Odjednom je puno dvorište ljudi. Stigla je hitna. Spakovali su deda Trišu. Vanja mi nešto govori. 'Ne, neću nikakav sedativ. Dobro sam.'

Neka galama na drugom kraju dvorišta. Moj tata! Kako je saznao? Čim me je zagrlio, klonula sam. Više nisam osećala ni ruke, ni noge, samo sam se skljokala. Pa mene su geleri promašili za milimetre! Ja sam slučajno nepovređena. Maca mi podiže majcu i gleda leđa. Nigde ogrebotine!

Boban me grli i šapuće: 'Preživeli smo, mali. I deda Triša će biti dobro. Idi sa tatom. Deda Trišu voze na hirurgiju. Idem s njim, Bane je tamo. Doći ću čim budem mogao.'

Stegla sam deda Triši ruku. 'Vidimo se kad se oporavite deda'. Slabašan osmeh i lagan stisak rukom.

Potpuno sam otupela od tog trenutka. Neko me nešto pitao, ostala sam bez glasa. Do pre nekog trenutka sasvim pribrana, sad sam potpuno klonula. Nemam snage da zapalim cigaretu. Tata me grli i drži. Priča mi nešto. Ništa ne čujem. Nemam predstavu o vremenu. Naša kuća i dvorište su zatvoreni. Prebacili su nas kod komšije. Maca ide okolo, teši komšije, daje lekove, vodu... Pojavljuje se Boban. Pruža ruke prema meni i kaže: 'Biće sve ok. Dobro je deda. Bane je tamo. Pustili su me u kuću da uzmem stvari. Ništa nemamo da obučemo, sve je izgorelo u garderoberu, samo ono što je bilo na čiviluku.' Daje mi svoju majcu. Svlačim plavu pidžamu sa rupama od gelera. 'Mali, mali, pa ti si zamalo poginula!'

Sav prtljag nam je boks cigareta. Odlazimo kod mog tate. Pronalazimo neku garderobu. Zvoni telefon. Tata se javlja i pruža slušalicu Bobanu.

'Ko je to, tata?'

'Bane.'

'Šta je bilo?'

'Deda Triša'

Bobanu se kotrlja suza niz lice. Samo mi je spustio glavu na rame.

'Umro deda.'

'Ali kako? Pa zar Bane nije rekao da će biti dobro i da su ga odmah uveli u salu? Kako bre?'

'Ne znam. Blast, šta li. Mnogo unutrašnjih krvarenja.'

Groblje. Užasno vruće. Deda Trišina sahrana. Tuga. Sahranjuju i komšije. Svi iz ulice Ljube Didića su tog dana bili na groblju. Kroz jecaj se smejem Banetovim šalama. 'Kumo, ovi Vučkovići ne umiru od prirodne smrti, samo ako ih neka terlema zakači. To da upamtiš. I ovaj tvoj će da živi sto godina! A vala od ovih deda Trišinih nekoliko unuka, samo ovaj tvoj debeli vredi nešto.' Banetova mama mi prilazi i grli me. 'Boban mi je danas rekao da ne zna da li bi preživeo da se tebi nešto desilo'.

Čega se još sećam? Na povratku sa groblja, povezli smo nekog tipa u uniformi. Vraća se s Kosova. Na mom autu nigde stakla, izrešetan potpuno. 'Uuuuu  jebote, ovo gore od mog tenka!'. Ne sećam se šta je posle toga bilo.

Neke scene se nikad ne zaboravljaju. Neki mirisi, boje, misli, ostaju za sva vremena, urezani zauvek. Krv na betonu. Sivo-crveno. Miris. Bobanov glas kako viče dok ga zasipa staklo, njegov izraz lica kad se pojavio na vratima i rekao 'biće sve ok, dobro je deda', osećaj dok sebi postavljam pitanje 'kako će ovo jednog dana da nam se vrati'... 'Boban je rekao da ne zna da li bi preživeo...' Nikad neću zaboraviti.

Kad sam mislila da sam zaboravila sve, videla sam film o tom danu. U jednoj sceni je jedna devojka duge plave kose u plavoj pidžami prošla kroz kapiju i zaobišla kasetne bombe... Posle toga više nije bila ista. U dokumentarnom filmu u jednoj sceni deda u lokvi krvi, komšije, naše dvorište... Ne, ne može se zaboraviti...

Danas znam odgovore na neka pitanja koja sam postavljala tog dana. Znam kako mi se vratilo.

Više ne trčim.

Da se ne ponovi...

Just stop and listen...

Objavljeno u dnevnom listu "Danas", 25.09.2014.

…Da skrenem pažnju na to da smo okruženi lepim stvarima, koje mogu da nam poprave dan i raspoloženje, a mi ih ne primećujemo…

Pariz krajem maja, predveče. Vruće za ovo doba godine. Silazim s prijateljem u podzemnu železnicu, Opera.  

Prvo nejasno, a onda sve bolje, čuje se muzika. Nešto rusko, poznato, veselo... Što muzika postaje jasnija, osećam da sam opuštenija... Kao da mi sa zvucima muzike polako popušta višednevni stres i napetost.

Na mestu račvanja hodnika, dva momka, jedan sa gitarom a drugi sa harmonikom, sviraju „Дорогой длинною” (poznatija je engleska verzija “Those Were the Days”). Ništa tipično rusko na njima, možda i nisu Rusi, ali deluju potpuno autentično i očaravajuće! Spustila sam laptop i sela na beton. Minut pre toga, jedina misao mi je bila: “Da li postoji nešto, što bi mi popravilo raspoloženje?“ Moj prijatelj seda pored mene. Ne iznenađuje ga moja reakcija na rusku muziku, ali zaključujem da ne odobrava ovo zadržavanje.

Vidim da su i dva muzičara registrovala da imaju publiku. Momak sa harmonikom nam se elegantno naklonio, a gitarista, ujedno i pevač, od tog trenutka, kao da je samo nama pevao. Prolaznici su promicali između, neko od njih zastane i spusti novac u kutiju od gitare, neko zastane na sekund da posluša, neki palčevima podignutim na gore ohrabre ulične svirače pokazujući im da su dobri, neki ih i ne primete jer su fokusirani na ekrane mobilnih telefona, a drugi samo prođu namršteni ili zabrinuti, zaokupljeni svojim brigama i problemima. I ja sam do malopre imala samo jednu brigu: kako da se dokopam svoje hotelske sobe, ali ova muzika mi je u sekundi odradila kompletan psiho-fizički  rebooting.

Kako? Danima unazad sam bila u formalnom i ozbiljnom okruženju, gde postoje protokoli, red, pravila oblačenja, komunikacije, gde se sve meri i seče... Na ovom mestu, uz zvuke muzike, sasvim spontano, sve to nestaje, popušta grč.

...Ulični svirači. Imaju ih svi gradovi. Zanimljiv kulturni fenomen. Nekada su pravi ulični umetnici. I kod nas, sve prisutniji naziv za njih je 'baskeri' (busker/busking– osoba koja zabavlja na javnom mestu za donacije/zabavljanje ljudi na javnom mestu).

Dakle, baskeri su ulični izvođači/zabavljači, a ti 'ulični nastupi' mogu biti od gutanja vatre, mađioničara, pantomime... do onih najčešćih: pesma, igra, sviranje.

Pogledala sam dokumentarni film o baskingu („Streets Tuned“), snimke na YT-u, pričala sa violinistom iz Knez Mihailove, a sve pokušavajući da razumem šta je te ljude izmamilo na ulicu, kako razmišljaju, zašto to rade. Iznenadili su me ti ljudi, i to kako osvetle prostor, njihov entuzijazam, energija... Posmatrala sam i prolaznike. Neki ih ne primećuju, neki su potpuno ravnodušni, drugi ih primete i produže... Lica onih koji se zaustave na neko vreme, najčešće se ozare i nasmeše, ali uvek pokazuju da su se negde razumeli, da su nešto podelili zajedno. Nije važno kako ili šta sviraju, ali emocija koju prenose putem svoje muzike je doprla do nekoga.

Čitajući komentare ispod tekstova o sviračima, kao da se uopšte ne uzima u obzir da basking može biti nečiji lični izbor, da neko to radi jer voli. Provejava nota simpatije, ali i sažaljenja. Hvaleći njihovo izvođenje, okrivljuju medije, društvo i našu (ne)kulturu zbog toga što su 'jadni ljudi morali da izađu na ulicu i da se izvrgu blamaži, dok razne zvezdice okupiraju medijski prostor i zarađuju silan novac; tužno što su na ulici...'. Oni koji shvataju da neko svira na ulici jer je tako odabrao, ne izražavaju se najpozitivnije o njegovoj inteligenciji, ili, odmah razmatraju finansijsku kalkulaciju o tome da li profesor u školi može da zaradi isto koliko i ulični svirač... Naša posla, rekla bih, da tako vidimo stvari, često pri tom projektujući sebe i svoje nedoumice i strahove.

Neki su otišli toliko daleko da su basking poistovetili sa prosjačenjem. Basking jeste vrsta aktivnosti kojoj je, između ostalog, cilj obezbeđivanje donacije od prolaznika (odomaćen naziv bakšiš, napojnica...), ali nikako nije prosjačenje. Prosjaci i prosjačenje se dovode u vezu sa zloupotrebom, prevarom, bedom, siromaštvom... Ne moraju da sa ispruženom rukom, mole da im se nešto udeli, prosjaci mogu i da 'nešto rade' (razvlače harmoniku, udaraju po kutiji na trotoaru), ali oni i dalje nisu 'ulični izvođači' - prosjačenje je uglavnom nešto na šta su ljudi primorani od strane nekog drugog, ili za njih ne postoji drugi izbor.   

U baskingu, ti nešto 'izvodiš' pred publikom i za publiku, pružaš neku uslugu, nisi prisiljen na to, radiš tako jer želiš, a ako za uzvrat dobiješ i novac, to je prava stvar.

Zašto baskeri izlaze na ulicu?

Među njihovom odgovorima, dominira jedan razlog: oni to vole i uživaju u tome. Na prvom mestu je zadovoljstvo koje osećaju dok rade ono što vole.

Novac, susreti sa ljudima, malo publiciteta, svakako ne smetaju baskerima. Nedostatak 'pravog posla', jeste prinudio pojedine da izađu na ulicu, ali i za njih je basking spoj ugodnog sa korisnim.   

„Za muziku ne treba izgovor. Sama muzika ima smisla“.

U čemu se basking razlikuje od 'formalnih' nastupa?

Scena za basking može biti bilo gde - ulica, metro stanica, park, ulaz u tržni centar. Publika su prolaznici a plaćanje za njihovu uslugu je potpuno na dobrovoljnoj osnovi.

Ako si deo publike, za tebe je u startu razlika što kod formalnih nastupa, prvo platiš da bi uopšte došao na nastup. Kod baskinga platiš ako ti se svidelo, ako imaš para, ako te ne mrzi da zavučeš ruku u džep, ako nisi mrzovoljan...  

Ulični izvođač se našao se baš tu gde je mene vodio put; on je 'pronašao' mene; ne guram se u redu; nisam morala da se ciljano obučem i našminkam; nisam razmišljala koga ću sresti, da li ću lepo da čujem i vidim, da li će da me nervira zvono nečijeg telefona...

„Oni su pošli negde, a ja sam ih 'ukrao', zadržao. Oni osećaju koliko sam energije upumpao. Publika je moj lik u ogledalu, direktni učesnik, oseća se naša interakcija i sinergija, što više emocija unesem, to je njihova reakcija intenzivnija, a ja nadahnutiji... Osećam da sam shvaćen i prihvaćen, to je dobar način za samopotvrđivanje, a i za samopouzdanje.“

Na 'zvaničnim' nastupima se unapred zna šta je na programu. Ulični izvođači uglavnom imaju spremnu 'predstavu', ali ono što je prednost uličnih nastupa, jeste da oni mogu da prate energiju publike, da improvizuju i prilagođavaju nastup, ponavljaju pesmu koja izaziva dobro raspoloženje, menjaju onu koju prolaznici ignorišu.

Tu leži još jedan motiv: Sam svoj gazda - radim kad, gde i kako hoću. U biti, to je san mnogih koje znam, ali često nemaju hrabrosti da krenu ka tome. Neki od njih, sa sigurnom platom i poželjnim socijalnim statusom, ne primećuju da su ulični izvođači suštinski ispunili životni cilj kome i oni sami teže. Razlika je u vrsti posla i, naravno, u ličnom opredeljenju.

Danas nema sigurnog posla, ali u hijerarhiji naših potreba, jedan od bitnih stepenika u piramidi, jeste potreba da smo bezbedni, da se osećamo sigurno. Da li sviranje na ulici pruža takvu sigurnost? Prehlada, polomljena ruka, porodiljsko odsustvo, loše vreme... za ulične svirače znači 'odsustvo sa posla' bez finansijske nadoknade. Iz tog ugla mogu i razumeti one koji kažu da je suludo tražiti zadovoljstvo i užitak u poslu a da nisi obezbedio i najmanju sigurnost i pokrio se za 'crne dane'.  

Jednom mi se klijentkinja požalila, da njen sin, tinejdžer od 15 godina, iako odličan muzičar, ne može da nastupa, jer ima tremu. Malo iz šale, malo ozbiljno, predložih joj da uzme violinu i izađe na ulicu, da stane ispred zgrade. Ako mu je neprijatno, neka i ona krene s njim. Verujem da je taj neposredniji, prisniji kontakt sa publikom, feedback koji je na ovaj način mogao da dobije, ne opterećujući se svojim izgledom, umetničkim utiskom, mogućim greškama, gledanjem u partituru, i iskreni aplauz komšija i prolaznika koji je dobio, bio dovoljan da posle nekog vremena, siguran u sebe, potpuno samouvereno stane i pred publiku u dvorani.

Kad sam ga kasnije pitala kako se osećao na bini, odgovorio mi je da je isto video nasmejane komšije i klince koji đuskaju. Kao da je opet svirao za njih, naravno, drugi repertoar, ali je osećaj bio isti, samo što ovde nije nastupao u bermudama.

Eto, kad nastupaš na ulici, lišen si treme. Niko ti ne juri greške, traži pogrešno odsvirane note, niko neće da napiše kritiku i da te izriba u medijima. Tvoja publika su 'obični ljudi' i vrlo verovatno da niko među njima nema muzičko obrazovanje.

Pored toga, i za običan izlazak potrošimo silno vreme birajući garderobu, a tek za javni nastup. Basker, planirajući svoju 'toaletu' za nastup, pre svega treba da se upravlja vremenskom prognozom; da se obuče primereno godišnjem dobu i mestu na kome se nalazi; da mu bude udobno, i da bude koliko god je moguće 'dopadljiv za oko'. Izgleda da je ovo 'karta' na koju se pridobija naklonost ženskog pola: „Elegantan, kulturan, sa lepim manirima, šarmantan...“, komplimenti su koje dame najčešće upućuju. Muški rod je manje romantičan, i daleko više praktičan, pa se u sklopu ovog 'zanimanja', kao osnovne prednosti imenuju novac, uzdasi devojaka, brojevi telefona na ceduljama...

Jesu li donacije prednost? Kad mislim o zaposlenim ljudima, delim ih u dve kategorije: oni koji vole da im od njihovog rada, veštine i angažovanja zavise i primanja, i drugi koji su više za varijantu 'radio, ne radio, svira ti radio...'. U baskingu važi ovo prvo: koliko si dobar i vešt, koliko uspeš da 'kupiš' publiku, zavisi i suma novca koju prebrojiš na kraju nastupa. Ali ni ona ne mora da bude proporcionalna kvalitetu onoga što radiš. Nekoliko puta sam, posmatrajući prolaznike kako ostavljaju sitniš, pomislila, kako se baš i nisu pretrgli. Onda sam, slušajući neke baskere, shvatila da su oni sasvim drugačije to postavili: bakšiš ima veze sa poštovanjem. Ne moraš ništa da doniraš, ali mogu da osetim poštovanje koje sam u tebi pobudio, i to je dovoljno.

Moje simpatije izazvalo je i to što sam mogla da osetim koliko uživaju dok sviraju. Oni se sve vreme zabavljaju, nema dosade. Svaka publika, vrlo dobro oseti energiju i osećanje koje izvođač ugradi u svoj nastup. Oni to nagrade, ili kazne. A i muzičari 'osete' svoju publiku.

Gledajući baskere, mlade i vesele, pomislim i na to da li je basking 'profesija' oročena na doba dok si mlad, željan pokazivanja, dokazivanja? Sa godinama raste broj onih koji traže više sigurnosti, imaju potrebu da se ušuškaju u manje 'prometnu' radnu sredinu, koja je pod krovom. Ali ima i onih kojima je ulica radno mesto za čitav radni vek.   

O čemu još treba basker da razmišlja?

Kad sam sedela na betonu slušajući pariske baskere, pomislila sam, između ostalog, i kako su pametno odabrali mesto i vreme. Prometna metro stanica, jedna od većih i lepših; smestili su se na raskrsnici hodnika iz različitih smerova, akustično mesto: lepo se čuje i instrument i glas. Kutija za novac postavljena je dovoljno daleko da ne moraš da uđeš u njihov lični prostor, niti da remetiš svoj, ali opet je na bezbednoj udaljenosti; kutija je dovoljno prostrana da lagano spustiš novac. Očigledno da neki detalji o kojima se ne razmišlja na zvaničnim nastupima, za ulicu su jako bitni. Onaj naklon muzičara u metrou sam sinhronizovala rečima: 'Video sam te, hvala što si došla na moj nastup, ovo je za tebe“. Naravno, taj naklon je bio samo izraz ljubaznosti, ali se meni ovakva interpretacija ipak više dopala.

Potpuno nova, ustala sam i uzela novčanik, odvojila novčanicu i, uz osmeh, spustila u kutiju za gitaru. Moj prijatelj je razrogačio oči, ali je slegao ramenima i spustio isto toliko. Pametno potrošene pare!

...Od tada, kad na ulici čujem muziku, samo stanem i slušam...

Ulični izvođači su sve češća pojava i na našim gradskim ulicama. Studenti, profesori, samouki muzičari, mladi, stari, sve se manje libe da uzmu instrumente i izađu na ulicu. Mnogi svetski gradovi imaju svoje 'ulične orkestre', postoji veliki broj web sajtova koji popularišu basking, mnogo dokumentarnih filmova o baskerima. Nedavno je i kod nas, u Novom Sadu, održan Festival uličnih svirača. Iako to nisu bili ulični nastupi o kakvima ovde pišem, bilo je lepo umešati se u gomilu raspoloženih ljudi okupljenih oko bine pod vedrim nebom.