Napomena: Sve dole napisano je rezultat mojih zapažanja iz okruženja i iz coaching prakse sa mojim klijentima. Svaka sličnost sa dešavanjima, ljudima i situacijama u firmi u kojoj radim je slučajna!
„Globalno svetsko tržište nameće zakone, pravila i standarde kojih se moraju pridržavati svi koji žele da na ovom velikom ekonomskom prostoru plasiraju svoje ideje, proizvode ili usluge. Kako proizvesti proizvod ili uslugu potrebnog kvaliteta, ostvariti visoku produktivnost i efikasnost uz zadovoljavajući profit preokupacija je i svakodnevno razmišljanje modernog menadžera. Organizovati posao na način koji će omogućiti ostvarivanje visokih zahteva koji se stavljaju pred organizaciju, ozbiljan je i odgovoran zadatak - što zahteva nov i savremen način razmišljanja, kao i čitav niz aktivnosti u tom pravcu." - ovo je početak jednog predavanja koje sam slušala na odseku za Menadžment ljudskih resursa.
Slažem se, potreban je savremen način razmišljanja i stvarno čitav niz aktivnosti. A da li je potrebno da zbog uspeha u poslu budemo i loši ljudi, bezobrazni i beskrupulozni skotovi prema kolegama koji nas okružuju? Izveštačeni foliranti i moralni frick-ovi, otrovni, zajedljivi, cinični??? Nije! A jesmo li? Jesmo, mnogo nas je takvih!
Možda tu treba definisati „minimum skotovskog ponašanja da bismo bili uspešni menadžeri“. To bi bila ona količina beskrupuloznosti, zlobe, manipulacije i ogovaranja koja je potrebna da predstavimo sebe kao pravi izbor za pravi posao a da pri tom ne nanesemo zlo drugome.
Da se ne lažemo, malo od toga ima u svakom od nas, nemoguće da nikad sebe niste uhvatili u razgovoru o koleginici od preko puta sa koleginicom iz susedne kancelarije? Ili kako na suptilan način šefu predstavljate sebe kao bolji izbor za konkretan posao od kolege kojeg je on inicijalno imao na umu? U svakoj firmi postoji neka grupica za gossip column, pa i onaj stari neukusni sindikalni humor i dan-danas perzistira čak i u ovim našim „stranim“ kompanijama.
Ja sam coaching počela da učim i kasnije i da se njime bavim kad sam shvatila da posle više godina iscrpljujećeg posla, JA više nisam JA. A shvatila sam kad mi je moj voljeni stric rekao:“E, pile moje, izgubila si sve ono nežno i mačkasto što si imala. I postala si... hm ... hladna poslovna kučka!“ Uhhhhhh! Kao da me neko maljem udario po glavi i …. da ne kažem još kako sam se osećala.... I nije prošlo mnogo vremena, još neko važan, jako važan u mom životu mi je rekao da sam kučka!
I ja, kao svaki štreber, odmah kompjuter u krilo i počnem da guglam ne bih li pronašla naučno pojašnjenje šta je to kučka. I nađem „Psihologija kučke“, g-dina Nebojše Jovanovića, mog sadašnjeg mentora, gurua i čoveka kome se divim, psihologa, psihološkog savetnika i coacha, pisca, i još mnogo toga što o njemu mogu da kažem nakon nekoliko godina učenja kod njega i od njega. Tako sam se slatko smejala čitajući ovo ozbiljno štivo o još ozbiljnijoj temi!
Skontala sam da nisam samo ja kriva što sam postala kučka, ima tu mnogo „zaslužnih“, ja sam samo upala u kovitlac i ...nisam se odupirala... i postala to što se čak i traži... i čak mi i prijalo kad je neko od mojih saradnika lansirao nadimak Tsunami Lady! Koliko smo mi ponekad ponosni na svoje neuroze, koliko imamo pogrešnu sliku o tome šta su prave stvari! A prava stvar je da budeš svoj! Zato i sve što ovde pišem, pišem pod parolom: Be yourself! Jer sad znam da je umetnost biti svoj, sačuvati se od otrovnih vibracija koje dolaze iz okruženja i ne postati isti takav - otrovan. Ali neki nikad ne prepoznaju taj otrov, ne prepoznaju da su se udaljili od sebe; oni uče kako da se ponašaju i kako da žive od ljudi koji često ni sami nemaju potrebna znanja i ne poseduju tu kompleksnu veštinu življenja, i oni čak budu i dobri đaci – nauče znanje i postanu eksperti poštujući životna pravila kako su ih njihovi „mentori“ naučili. Na žalost, učeći od pogrešno naučenih ljudi, i mi postajemo životno inkompetentni i potencijalno novi rasadnik lažnih informacija. I da, zato sam ja postala đak g-dina Jovanovića: jer mi je kroz O.L.I. Integrativni psihodinamski coaching ponudio da Otklonim Lažne Informacije i Otkrijem Ličnu Istinu (OLI je upravo akronim ove dve sintagme). I ja sam tako krenula na put ličnog razvoja...
Kako stoje stvari, mnogo je mojih kolega koji nikad neće sakupiti hrabrost da krenu tim putem. Njihov je fazon „sedi di si...“ i sasvim su srećni tu di jesu!
Skoro sam pitala jednog kolegu: „A što ti imaš tako neodoljivu želju da ponižavaš druge i da ih nipodaštavaš, kad čak i ne znaš ni ko su ni šta su?“. A on kaže: „Odvratan sam, a? Svi mi to kažu.“ „Ja nisam rekla da si odvratan, samo ne razumem tu potrebu...taj otrov, to izjeda...“ Nije tačno da je ne razumem, razumem je, to uglavnom rade oni nesigurni, sa kompleksima...samo mi nije bilo jasno zašto tako nešto čujem od te konkretne osobe...nije bilo razloga, a on to često radi... I baš ga je briga za osećanja onog kome to govori, nije mu stalo.
A imamo i one druge, znate one, uvek od-uva-do-uva nasmejane face u svakom trenutku. Učeći o uvođenju u posao na Menadžmentu ljudskih resursa, ja se setih kako sam ja „ušla“ u posao. Prvo lice koje sam videla kad sam došla, upravo je bilo jedno od tih takvih sa širokim osmehom. A ja mlada i naivna...
Tako sam jednom na nekoj edukaciji skroz umorna stajala i posmatrala ljude oko sebe. Na polučasovnoj pauzi sam gledala devojku koja je ćaskala sa ostalima i sve vreme nije skidala osmeh sa lica, ma kakav osmeh! To mi zovemo KEZ. Ja sam sigurna da ona uveče pre spavanja mora da izmasira facijalne mišiće ne bi li uspela da ih opusti da ne ode u krevet sa Jocker izrazom na licu! I kad smo ulazili na predavanje, nisam uspela da utažim svoju radoznalost i netrpeljivost prema isfoliranosti a da je ne pitam:“ Je li, Milice, ko je tebi rekao da uvek moraš da budeš tako iskežena? Je l ti rekli da ti lepo stoji ili da tako treba?“ Naravno da sam i ja tada bila neprijatna, ne kažem ja da sam operisana od otrovnosti i da sam fina. O ne, nisam. Samo sam htela da vidim šta će da se desi. I nisam mogla da verujem! Sa, ni mikron pomerenim usnama, sa istim tim kezom me je pitala:“ A što?“. Samo sam zavrtela glavom nehajno, i ušla na predavanje. Pomislila sam posle toga da li se ona ikad zapitala zašto sam je to pitala, i kad sam je to pitala, zar nije imala želju da opsuje, iskrevelji se a ne da i dalje drži isti „osmeh“! Verovatno misli da je biti stalno nasmejan prosto cool...
Pričaju mi i klijenti o kolegama iz svojih radnih okruženja. Da se razumemo: ne žalim se ja na svoje kolege, radimo mi, ćeramo se i kohabitiramo, uz to i zarađujemo...ne žale se ni moji klijenti. Ali je vazduh izgleda oko nas nekako lepljiv, osećamo mu težinu na ramenima, okrene nam se u stomaku kad čujemo neke od kolega, nekima se „noge same vraćaju kad idu na posao“, nekima je muka, peče ih u stomaku, lupa im srce, smrkava im se pred očima, neki ne mogu da zaspu uveče razmišljajući šta su oni drugi smislili za sutra; kad su sa decom ili prijateljima, neki deo mozga je još uvek na poslu... Mnogo nas nije našlo pravu meru i idealan work-life balance. Ja sam čak imala jedan samo meni poznat, vrlo diskretan a delotvoran manevar kad izlazim iz kancelarije u 16, 18, 20h, koliko god, ili kad se vraćam s puta: jednim pokretom zbacim sa ramena svoje radno odelo! I tako, bez radnog odela, dođem kući svojima! Pogledam ja poslovne mailove i odradim puno toga i kući, ali onda kad sam sa svojima – samo sam njihova! A mnogo mi je vremena trebalo da to postignem.
Često u razgovoru o nekom čujemo da je dobar ili loš čovek. Koliko nas stvarno zna šta je dobar čovek i da li uopšte postoje parametri koji mogu objektivno da nam kažu ko je dobar, ko loš, ko zao (kao u filmu!)? I to sam naučila na OLI coachingu-u: „ Dobar čovek ne laže ni sebe ni druge.Dobar čovek je odgovoran prema sebi i drugima. Dobar čovek, dakle, shvata i prihvata da je odgovoran za sopstvenu percepciju sebe i sveta, kao i za odgovore koje daje reagujući na stvarnost. On se ne vadi na druge. Priznaje sopstvene doprinose i dobrom i lošem što mu se dešava u životu. To mu daje moć, jer uzrok zbivanja stavlja na pravo mesto - u sebe. Tu, u sebi može da napravi najveće promene i time najviše doprinese svom psihološko-emotivnom plusu. Dobar čovek je odgovoran za:
a. Sopstvenu percepciju sveta, drugih ljudi. Za svoja tumačenja stvarnosti i sliku sveta koju stvara na osnovu tih tumačenja.
b. Stvaranje predstave o sebi, svojim potencijalima, dobroti, osobinama,
c. Odgovore koje daje i posledice koje iz tih odgovora proizilaze,
d. Ostvarivanje sopstvenih potencijala,
e. Očuvanje svog zdravlja,
f. Odnose sa drugim ljudima,
g. Svoj odnos prema planeti na kojoj živi i živim bićima, čovečanstvu, naciji, društvu”.
I sada kad me je moj učitelj naučio iz čega se sastoji koncept “dobar čovek”, ja kad pogledam oko sebe na poslu, vidim malo takvih, baaaaš malo! Kad imam vise vremena, misliću o tome kako su neki postali takvi kakvi su sada. Šta ih je udaljilo od “dobrih” - to još i mogu nekako da naslutim. Ponela nas kriza, stresan posao, borba sa konkurencijom, sa svojim granicama, sa željom da živimo kao što se živi tamo negde u svetu… Došle strane firme, traže disciplinu, postajemo brojke, što više cifara – više vredimo (Oni hoće našu dušu a mi smo slobodni da radimo sve što nam oni kažu: We Want Your Soul ) Ono što mi je manje jasno, jeste to što su neki daleko iznad onog napred definisanog minimuma potrebnog skotovskog ponašanja. Očigledne su im posledice koje svojim ponašanjem izazivaju, bol koji drugima nanose, ali oni ne haju. Verovatno se ne ponašaju tako samo na poslu, već je to ponašanje na poslu njihov generalni stav prema životu, prema čoveku.
Teško da ima nekoga kome niko ne bi ništa zamerio.
Ali zastani bar na trenutak i pogledaj ljudsko biće koje sedi pored Tebe, kome si podređen ili nadređen, od koga ti zavisi ili ne zavisi plata. Seti se onda šta podrazumeva dobar čovek i pokušaj da i ti budeš takav.
I čuvaj svoju dušu i dostojanstvo :-)
