Maja…? Čija?! WTF?!?

Pre par nedelja, okrenula sam broj jednog restorana da rezervišem sto za večeru sa prijateljima. Rekoh ‘jednog’ restorana. Da jednog, ali ne bilo kog. To je restoran u kome se pre par godina rodila simpatija između mene i mog voljenog bića (znam da zvuči otrcano, ali se meni sviđa). Ja sam birala restoran zbog domaće atmosfere koja tamo vlada, sentimentalno sam vezana za to mesto, a dobra klopa je samo razlog plus.

Nakon što sam se predstavila ko sam, i pomenula Njegovo ime radi identifikacije, popričala sa gazdaricom i rekla da želim da rezervišem sto, s druge strane čujem kako naglas sriče dok zapisuje rezervaciju: “Ooookeeej, Maaaja Švaabinaa! Va-ži.“

Kao da me strela pogodi! Zahvalim se, „vidimo se večeras“ i prekinem vezu. Spustim telefon u krilo i razmišljam.

Uuuuhhh, ja sam to nečija? Ja to pripadam nekome? Mene to neko poseduje? Ja to ne postojim samo kao ’Maja’? Ček bre, kad sam ja to postala nečije vlasništvo?

Gore mi uši, osećam da mi se šire nozdrve koliko duboko dišem, i čujem svoj unutrašnji glas kako kaže: - Stani malo!

I kreće mali razgovor sa samom sobom. Dooo-bro, aj sad da vidimo zašto ovakva reakcija, krenem sa obradom kroz svoj unutrašnji dijalog u formi pitanja i odgovora.

Ti si njegova?

Pa, tačno! Kako god da se ta ’funkcija’ zvala - žena, devojka, partnerka - jesi.

Šta ćemo sa ovim posedovanjem, pripadanjem?

Tu me obuze neka nelagoda u stomaku. Setih se tih različitih ’pripadanja’ od detinjstva pa na ovamo. Čitavog života se borim da budem svoja, da budem nezavisna, da budem dovoljna, da budem ničija. I uvek sam i bila. Što je neko više pokušavao da me ’poseduje’, to sam se ja više koprcala i bežala i bila još više ničija. A što? Nekako su me oduvek svi ti koji žele da me ’imaju’ plašili. Nekako nisu poštovali granice, tražili su simbiozu, stapanje, ukidanje slobode, ukidanja ’JA’ i prelazak u ’MI’. Nekako je svima okolo bilo to sasvim ok, mojim drugaricama, drugovima. Niko se nije štrecao na to ’nečija/i’. Ja jesam. 

Kad razmislim što tako, jedino mogu da se prisetim da je to bilo jer sam se osećala ugušeno. Znate, kao ono kad pomešate sve boje plastelina u jednu kuglu. Meni te ’pomešane boje’ nekako nisu prijale, nije nit crvena, nit plava, a nije ni ljubičasta... Nešto nedefinisano, neodređeno, i iznad svega – nikako ne možeš posle da izdvojiš svoju boju!

Dobro, to je objašnjenje kako je nekad bilo. Kako se sad osećaš?

Razmišljam...

Paaaa, kao ’MI’ a ipak sam ’JA’.

A je li??? Šta ti sad to znači?

Paaaa, kao da sam u kugli smešanog plastelina, ali i dalje imam svoju boju. Istu svežu boju kao i kad nisam smešana u kugli. I mogu da je izdvojim iz te smese. I jasno prepoznajem njegovu boju. I svoju boju. I on može da uzme svoju boju iz kugle.

I, je l se osećaš ugroženo, ugušeno? Je l možeš da ’opipaš’ dokle si ti, odakle je on? Je l hoćeš da bežiš? Je l si ’svoja’?

Odgovaram sebi: - Ne osećam se ugroženo, ima svako svoju granicu, neću da bežim, jesam svoja. Lepo mi je. Nekad su granice bleđe, nekad su oštrije i jasnije, ali tu su. Ima manje ili više fleksibilnosti kod oboje. Nekad on malo olabavi granice, nekad ja. Nekad su na obe strane sevale varnice kad neko nagazi na tu graničnu liniju, ali onda smo oboje počeli da ih poštujemo. Jeste mi najlepše kad sam u kugli, ali mi je sasvim dobro i kad sam jedna izdvojena jednobojna samo svoja kocka plastelina.

...

Malo sam razmišljala šta se to promenilo od ranije. JA sam se svakako promenila. Godine raznih izazova, edukacija, lična psihoterapija... A sa tim promenama je došlo i to da sad u potpunosti ispoštujem svoje autentično Ja i napravim izbor u njegovom najboljem interesu. Kad napraviš odluku u skladu sa svojim autentičnim Ja, onda si mnogo zadovoljniji, ispunjeniji i mnogo više uživaš u životu. Najjednostavnije, to dolazi onda kad postaneš dovoljno psihološki zreo da zrelo voliš. A pre toga, potrebno je zrelo da izabereš. A i osoba koju izabereš mora biti dovoljno zrela.

Sve nešto zrelo... S pravom možete da pomislite da dok smo mladi ne možemo baš da se pohvalimo nekom zrelošću. Ali zrelost ne dolazi sama od sebe sa godinama, ona se razvija, a to što pokupljamo pogrešne informacije o tome šta je prava ljubav, svakako ne pomaže.

Ako niste razvili dovoljno sposobnosti da zrelo volite, nije to kraj sveta – sposobnost za zrelu ljubav se može naknadno razviti kroz rad na sebi.

Razmišljam ja tako, pa se načisto sneveselih... Sa čim ovi momci, devojke, moj sin tinejdžer, poistovećuju ljubav ako slušaju pesme koje kažu:

“Neka mi stave okove, neka me zarobe, robinja sam tvoja, ubij me, robinja sam tvoja, volim te...“, ili „Pazi koga biraš za ulogu žrtve, rešićeš se mene samo preko mene, mene mrtve...“ 
Iliiiiiiiii (omiljeni mi stihovi za primer „prave ljubavi“):“...Pred vratima, spavala ko pas; kroz vekove, gorela zbog nas...“

Kako da ona 16godišnjakinja napravi izbor kad čuje:“Nisi moj ako nisi budala“?
Kakva je to ljubav ako sanjaš da budeš u ekipi "Prava krimi klijentela u salonima hotela, u društvu super modela i vrelih rasnih gazela, znam da voliš krimi rad, voliš kad sam krimi gad, krimi lep, krimi mlad..."   
Jbt! Ne znam da li su srećniji oni koji imaju ćerke, ili mi sa sinovima... Krenem dalje sa pretragom po netu da vidim još 'dobrih' primera...

Pa kaže: "Pomešaj ove noći crnu i zlatnu, po mojoj koži slikaj kao po platnu, diraj me usnama po telu i vratu, pa onda stavi me u ram, da znam da tebi pripadam..."
Sentimentalni macho primerak ovako izražava svoju ljubav: "Hoće sad da leče me, a ja kažem neću, ne; kad mi kucne zadnji čas, ti ćeš biti moj by pass..."

OMG! 'To je opasna muzika, to su opasne frekvencije...' To je stvarno trovanje mladog uma pogrešnim predstavama o tome šta je ljubav, a još je gore što taj mladi um, verovatno, ni u porodici nema baš dobar model po kome bi učio kako izgleda prava ljubav.

Edukante na psihoterapiji i naše klijente učimo kako da budu psihološki kompetentni da bi mogli zrelo da vole i rade. Učimo ih emotivnim sposobnostima koje im omogućavaju da ono što od spolja primaju čulima, i ono što je njihov unutrašnji svet, obrađuju i doživljavaju na pravi način.

Nije, dragi moji, zrela ljubav kad ’kao nikotin on kruži tvojim venama, i ubija te lagano’; nije ljubav kad je ’sa tobom mali a sa drugima šef’, nije ljubav ’kad te bira za ulogu žrtve i može da te se reši samo preko tebe mrtve’...
Prava ljubav je kad nju/njega ne doživljavaš kao fizički deo sebe koji ako nestane ti ćeš se raspasti, umreti. Ljubav je kad svog voljenog/svoju voljenu doživljavaš kao celovitu osobu koja ima i vrline i mane, ne idealizuješ je i ne razočaravaš se na smenu (nema „prvo me očarale, pa me razočarale, prvo su me varale i bol su mi stvarale...“). Opsednutost partnerom nije znak ljubavi, već nezrelosti ili poremećaja. Kad zbog raskinute veze odete u kafanu i napijete se i sve polomite, niste vi bili mnogo zaljubljeni, već ste mnogo nezreli da biste na konstruktivan način mogli da odtugujete i prebolite raskid ljubavi i da onda sa lepim uspomenama nastavite dalje...
Nije ljubav kad mu pošaljete milion poruka dnevno i ’visite’ po društvenim mrežama da vidite šta radi, da ga stalkujete i besnite kad se pojavi „seen“ a nema odgovora na poruku.
Ljubav je kad osećate stabilnu vezu sa njim/njom i kad je pored vas i kad nije, da se ne ’tripujete’’ gde je, s kim je, šta radi ako nije pored vas... Ljubomora, potreba za kontrolom, nisu znak da nekoga mnogo volite, već da niste razvili ovu emotivnu sposobnost koja vam omogućava da podnesete da budete sami i kad ste u vezi.
Osoba koja zrelo voli, sposobna je da prepoznaje i reguliše svoje emocije, ali i emocije svoga partnera. Neće imati burne reakcije, ne preplavljuje je bes a ni preterani entuzijazam u vezi. Ako se prepirete sa svojim partnerom (što je sasvim legitimna stvar i u zreloj ljubavi), nećete se opsesivno baviti razmišljanjima kako da ga povredite, ponizite, pokažete ko je glavni, već ćete se usredsrediti na konstruktivna rešenja, iznosićete svoj stav, pričati o svojim emocijama i predlagati načine rešavanja konflikta.
Puno je mrvica koje čine našu sposobnost za zrelu ljubav a još je više mrvica koje našu ljubavnu vezu mogu učiniti zavisnom, neartikulisanom, nestabilnom, punom frustracija i odricanja, nezanimljivom, opterećujućom, punom oscilacija i klackanja između potrebe da budemo s nekim i straha da ne budemo ostavljeni, obeleženi...

Da sebi učinim život lakšim, uteših se na kraju da zrele ljubavi nema ni u onoj lepoj poeziji i prozi, i tu su sve neki ekstremi, teške ljubavne havarije i uništeni životi J 
Ali svakako, i dalje sa medija i estrade teško da možemo i naslutiti šta je to zrela ljubav.

Šta sam ja zaključila posle ove jedne potpuno bezazlene rečenice sa početka, nakon što sam je potanko obradila?

Pa eto, mogu ja da budem i ’Švabina’ i da uživam u tome jer mi se može da budem i svoja. Mogu ja, i smem, i da ’puknem’ povremeno, ali posedujem veštine da se vratim na pravi kolosek. 
Nije niko od nas ponaosob savršen, imamo gomilu mana, ali je istovremeno svako od nas kao celina, neponovljiv. Meni najdraža filmska rečenica na ovu temu, koju izgovara Sean McGuire, psihijatar u filmu “Good Will Hunting” glasi: - People call those imperfections, but no, that's the good stuff.

Za kraj, da vam dam i jedan savet: Ne jurite, dragi moji, savršenu ili savršenog, jer ćete propustiti sve ostalo, a u tom ostalom se često nalazi uživanje, smeh, radost, ispunjenje... Da citiram opet fantastičnog dr Šona: - You're not perfect, sport, and let me save you the suspense: this girl you've met, she's not perfect either. But the question is whether or not you're perfect for each other.

Saglasna sam!

Ako smo jedno drugom savršeni, koga briga za naših milion mana?

Moj + ili moj †

(Moj ‘plus’ ili moj ‘krst’)

Nikad nisam pisala o ovome ili pričala ‘in public’. Ne zato što je to tajna, već zato što mi nije baš uživanje da o tome govorim, pre svega što je to moja stvar, doživljavam to kao smaranje a i zato što bi mi bilo mučno da izazovem kod drugih osećanje koje ne volim: sažaljenje. Ali nekako je sazrelo da i o tome govorim.

Govorim, ne zato što sam stekla imunitet na ’pogrešna’ osećanja, tj. što mislim da nećete možda osetiti sažaljenje, već zato što mislim da ima onih kojima će ova moja... paaa, da kažem ispovest, možda biti od koristi.

Šta je bio neposredni povod za ovaj članak? Sedela sam sa drugaricom i pitala me kako se osećam. Rekla sam:“Kao avion! Dok sedim, osećam se kao avion! - ispravih se. „Ništa me ne boli, ne osećam nikakav umor, nemam nikakvu neprijatnu senzaciju... Ali kad ustanem, nestane moja omnipotencija. Zameni je frustracija...“

...Multiplu sklerozu (MS), nazivaju nevidljivom bolešću. Ma đavola nevidljiva! Vidi se i te kako! Kod mene se vidi kad hodam. Ja je vidim kad puna energije skočim misleći da mogu da poletim, a onda vidim da jedva mogu da zakoračim. Tako je kod mene. Može i mnogo gore... Pu, pu, pu...

Ona je moja družbenica od tinejdžerskih dana. Tad je i bila nevidljiva. Dugo nije bila potvrđena, ali sam ja znala. Znala sam nekako! Kad je jednom, na  četvrtoj godini studija, na jednom medicinskom kongresu, počelo da me boli levo oko i u roku od par sati skoro potpuno izgubila vid, znala sam. Zgodno, baš u to vreme sam na faksu slušala neurologiju. Posle terapije, sve se vratilo kao što je bilo pre toga, i ja sam nastavila sa svojim svakodnevnim aktivnostima. Još dugo godina posle toga nije bilo potvrde, ali ja sam znala.

U međuvremenu, preživeli smo bombardovanje, završila sam medicinski fakultet, udala se, rodila dete, zaposlila se, razvela, kupila stan... Radila sam posao koji je donosio mnogo novca, mnogo poznanstava, mnogo privilegija i predivnih momenata sa predivnim ljudima, i jbg, i enormno mnogo stresa. Posle takve jedne serije stresnih događaja, potpuno iscrpljena, sa kilažom koju sam imala u osnovnoj školi, jedne noći sam se probudila: oko mene se okretala moja spavaća soba, u kojoj s obzirom na svoj posao i dotadašnji život, nisam ni boravila mnogo; noge me nisu slušale, otpuzala sam do kupatila. Sve se oko mene okretalo, i sa zatvorenim, i sa otvorenim očima... Doktorka je samoj sebi ordinirala terapiju: klometol, bromazepam, to se našlo. Pokušala sam da zaspim. Nekako sam izdržala do jutra. Ringišpil nije prestao ni ujutru. Poslala sam poruku sekretarici da ne dolazim na posao. Moje dete se probudilo. Bio je uplašen. Nije navikao da mama-zmaj ne može da ustane. Sećam se pogleda... Prvi put u životu, završila sam u bolnici: neurološki i hormonski potpuno raznizana! Iscrpljena! Svi oko mene brižni i uplašeni.

Bespomoćnost! Prvi put u životu sam se osetila bespomoćnom! Moj poslovni nadimak je bio ’Tsunami Lady’, i nije da ga nisam zaslužila. E, u tom momentu, od Cunamija ni vetrić nije ostao, a od Lejdi neka koža i kosti... Ne postoji gori osećaj od bespomoćnosti! Cunami spakovan u kutiju šibica.

Oporavila sam se posle toga, i mnogo puta posle... Ali sve manje sam bila ista, i sa aspekta mojih motoričkih sposobnosti, i sa aspekta svog mentalnog stanja. Što sam fizički bila slabija i manje sposobna, to sam mentalno više jačala. Još pre toga sam, razmišljajući o svojoj budućnosti, znala da moj život ne može još dugo da budu avioni-kamioni, biznis i kongresi. Imala sam svoj backup plan. Već sam krenula na edukaciju iz life coachinga i psihoterapije. Ako ništa drugo, eto, bar ću sebi biti jasnija, rekoh. To je bila odlična akcija! I danas sam srećna zbog te odluke. Ne samo zato što mi je ta edukacija pomogla da ojačam i razvijem psihološki imunitet, već zato što mi je donela još puno, puno toga.

Zašto još pišem ovaj tekst? Zato što mi je ona drugarica s početka, rekla da sam sebična jer neću to da podelim sa drugima kojima bi koristilo.

- Nisam sebična, na psihoterapiju dolazi onaj kome je potrebno da priča o tome, a ja o tome pričam kada mislim da treba i ako me neko pita.

- Ovako bi došlo još mnogo više jer ti možeš da razumeš bolje! Ljudi ne znaju...

- Ne moraš da budeš ranjen da bi umeo da isceliš! – rekoh ja aludirajući na Jungov koncept ’ranjenog iscelitelja’. - I drugi terapeuti razumeju svoje klijente!

- Da, ali tvoje ’razumem’ ima veću težinu! I nevažno je da li je to MS ili panični napad, ili anksioznost, TI si iskusila to, ti si sebi našla put, nisi stala!

Da, da, nisam stala. Do pre mesec dana sam imala četiri posla, sad imam ’samo’ tri. Idem sporo, ali ne stajem. Jedini put kad sam zastala, bilo mi je teško da se pokrenem.

- Ali shvati, meni to izgleda kao instrumentalizacija moje bolest!

- Ma koga briga ako je instrumentalizuješ, ako će nekome značiti to što imaš da kažeš!

Kad je otišla od mene, sedela sam satima u polumraku. Kakvu mi je glavobolju izazvala!

Razmišljala sam: pazi ’vamo, da sve vreme nisi radila (uključujući i rad na sebi kroz svoju ličnu psihoterapiju), završavala razne edukacije, čitala kliničke studije i informisala se o svemu što bi moglo da pomogne, a uz to živela punom parom, paaaaaaa, verovatno bi odavno tvoj život izgledao drugačije. Mnogo drugačije. Je l svi moraju da prođu goooodine edukacije za psihoterapeute i nekoliko godina svoje lične terapije da bi se borili sa podmuklim neprijateljem kao što je MS? Niti treba, niti mogu svi! Pa zašto onda ne podeliš to sa drugima? Znam, znam... Zbog onog narcisa koji čuči u tebi! Taj narcis koliko ti je dobra doneo, toliko te je i upropastio! Setih se još jedne njene rečenice:“Pa ti si sve vreme u pomažućim profesijama. ’Ajde onda, pomaži!“

Pametno zboriš, devojko! Treba da pomognem, evo, samo da pobedim ovog narcisa u sebi.

I evo me... Pišem.

Znate li kako je teško? Znate, ali ne znate! Ne možete da zamislite kako je kad vam je jedini kriterijum vrednosti ono sto je vaša slabost! Vredan si i kompletan kad možeš da trčiš i kad catwalk pređeš u suknjici i na štiklama! Zanemarite sve pozitivno i vi postajete svoja mana, defekt, deficit... Na svojoj psihoanalitičkoj terapiji sam to zvala „komadić koji nedostaje“. Taj komadić mi je silne probleme zadavao. Dok ga nisam prihvatila i dok nisam odlučila da bude deo mene. Jaaaaao koliko je taj put pun izazova! Koliko puta sam htela da odustanem, koliko puta da izađem iz svoje kože, koliko puta da se ne probudim!

Znate zašto nisam? Jblg, možda baš zato da bi imao ko da vam ovo ispriča! I vama, koji se pekmezite i kukate jer ste se malkice zakačili sa momkom/devojkom, pa vam se život ruši; i onima, koji  u očajanju ne mogu da se pokrenu jer ih je zadesila neka katastrofa poput ’ostali bez svog bednog posla od 20000 dinara’, pa su se predali jer su izgubili veru u sebe; i vi koji ste tatine i mamine maze koje u životu sem da otvore frižider, ne umeju ništa drugo, i vama koji bolujete od neizlečive bolesti ili ste pretrpeli gubitak...

Eto, verovatno zbog svih vas. Da vam kažem da je to bedan izgovor i loše opravdanje za pasivnost i odustajanje. Vi ste živi! S nekim razlogom, smislenim razlogom. Ne ignorišite to već nađite taj smisao!

Zašto sam stavila ovakav naslov? Zato što je jedna moja psihoterapijska sesija meni otvorila oči i jasno pokazala da sam ja od svoje bolesti i dobila i izgubila. Dobila sam to što sam tragajući za svoju opciju za budućnost, upoznala svog Učitelja koji je verovatno iz grupe ’značajnih drugih’ – najznačajniji; postala psihoterapeut i lajf kouč, mnogo bolje razumem ljude i njihovu patnju i samim tim mi se čini da sam i bolji doktor i bolji psihoterapeut; zahvaljujući spletu okolnosti proisteklih iz moje bolesti, upoznala sam svoje voljeno biće, postala mnogo smirenija, strpljivija, provodila više vremena sa svojim detetom; shvatila da mogu da budem uspešna i da dobro radim i druge poslove, i konačno sam shvatila da me ljudi, bar oni meni bliski, vole uprkos ’komadiću koji nedostaje’. Pa, malo li je sve ovo?!

A šta sam izgubila? Verovatno nekoliko godina vucaranja po svetu, aerodromima i avionima, kongresima, par desetina komada dobre garderobe i nakita, na desetine fancy prijema, koktela, večera po kojekakvim budibiogsnama mestima, možda bih vozila bolji auto i... pa ne znam šta još. Jedino više ne trčim... Ali i pored toga, meni je ovaj deo liste mnogo mršaviji u odnosu na onaj gore.

Teško mi je da kažem, stvarno teško, ali zbog nekoliko stavki iz onog gornjeg spiska, da, moja bolest je i moj plus i moj krst. Čak više plus... Promenite ugao, pogledajte i kroz drugi prozor...

Za kraj, samo jedna rečenica:“Ćeraćemo se mi još...“

Nastavak sledi...