…Ne znam odakle da počnem

Da počnem od naslova, tj. od motiva zašto ovo pišem. Hoću da razjasnim par stvari o psihoterapiji, o klijentima i nešto o tome kako se kao psihoterapeut osećam pre, tokom i posle terapije. Opširna tema, pa ću je obrađivati u nekoliko narednih tekstova.

Stavila sam skoro post o psihoterapiji na nekoj od društvenih mreža (ne znam na kojoj, ima me svuda). Ispod je neka gospođa prokomentarisala: „Pa ne znam da li psihoterapija vredi...“. Druga je napisala: „Možda i pomaže, ne znam“.

O tome hoću da kažem par reči, jer sam bila i jesam i sa jedne i sa druge strane.

Vredi, draga gospođo, vredi i pomaže!

Inače, mi lekari, najviše volimo da preporučujemo lekove. Čim vidimo pacijenta, mi već razmišljamo: „Koji lek?“. Neki pacijenti kažu: “Ma, još nisam ušao u ordinaciju, onaj mi već daje recept za lek!“.

Kod mene je malo drugačija situacija... sada. Nakon što me moj Učitelj „izlečio od medicine“, počela sam i drugim očima da gledam i vidim. Znate, ja volim farmakoterapiju, i nema ničeg boljeg nego da progutaš pilulu i da rešiš problem! Ljudi smo, aman, volimo instant rešenja! E, ali to ne biva uvek! Nekad ne postoji šarena pilula, nekad ne postoji ni travka ni bajalica koja pomaže (verujte mi, ako ste me čitali ranije, znate to).

Psihoterapija je daleko od šarene pilule. Psihoterapija je mukotrpan zajednički trud i rad. Mukotrpan – ne mislim da je mučno i da je neprijatno. Najčešće daaaaaleko od toga! Psihoterapija je stvarno jedna avantura. Kao kad se krećete kroz nepoznati predeo i na svakom ćošku vas čeka nešto novo – možda prijatno, možda zastrašujuće, možda vas šibne adrenalin odjednom, možda vas udare i endorfini... Nailazite na prepreke, saplićete se i padate, nije to „što i poljem preći“, ima tu svakojakih prepreka... Ustajete, lepite flaster, nekad oljuštite krastu pa malo pocuri krv, pa sutra budete ponosni na ožiljak koji vam je ostao, kažete ponosno: „Eto, i to sam preživeo!“ I onda dođete do kraja puta. Tu vas kao u filmu čeka neko veliko blago, samo da ga pokupite. Paaa taman pružite ruku, a ono eto izmili nešto drugo, pa ’ajde Jovo, nanovo... To vam je psihoterapija. Idemo od sjaja do očaja, i suprotno.

Sve u svemu, idete kroz tu džunglu, viđate svakojake životinje, patite i radujete se, ali uvek stižete na kraj puta gde možete da pobodete zastavicu na kojoj piše: „Evo, ja završih!“ Tada ste slobodni, samostalni i zadovoljni. To je krajnji cilj svake dobre terapije.

Da, možete vi sad da razmišljate o tome kako vas ja sad folram i navodim vodu na svoju vodenicu. Da, radim to naravno, želim da imam klijente. Ali vam ne obećavam med i mleko i uspeh i promenu preko noći, već vam kažem – Čeka vas naporan rad! I vas i vašeg psihoterapeuta. Pošto sam kao psihoterapeut u edukaciji prolazila i kroz svoju terapiju, rekoh vam da imam pun kredibilitet da vam pišem i iz jednih i iz drugih cipela. Nije lako klijentima da dođu na terapiju i pred nekom nepoznatom osobom „izvrnu utrobu“. Grozan izraz, ali je meni najpribližniji doživljaju. Kad izvrnete utrobu, tu je i ono čega se stidite; i ono što ste i sebi prećutkivali; i ono što nikome niste dali da vidi; i ono od čega bežite, a uvek vas stigne; i ono što ste mislili da ste kultivisali, a ono ponekad pokulja i zezne vas kad vam najmanje treba... Zbog tog „izvrtanja utrobe“ je psihoterapija neprijatna klijentu.

Pred prvu sesiju sa terapeutom sanjamo razne snove, smišljamo svakakav koncept šta ćemo reći, neki prave beleške, neki se podupru knjiškim znanjem da bi znali da učestvuju u terapiji, neki se trude da zavedu terapeuta i da sebe predstave u svetlu u kome žele da ih drugi vide („sliku svoju ljubim“ pristup ;) )... Ali kad dođete kod psihoterapeuta, uglavnom razgovor krene sa ovom naslovnom rečenicom: “Ne znam odakle da počnem!“. Ili: „Nećete verovati šta mi se dešava!“ Eto, to je baš jedan dobar početak! Stvarno dobar početak. I onda krećemo da razmotavamo i namotavamo...

Psihoterapijski pravac kome ja pripadam je integrativna psihodinamska psihoterapija. Neću da objašnjavam šta to znači (imate na sajtu, onako, narodski objašnjeno), a većinu klijenata i ne zanima pravac, mnogi dolaze po preporuci, pa im nije ni bitno. Onima koji i pitaju, to zvuči kao „špansko selo“ ili neka sočna psovka.

-        Šta vi kao klijent, u stvari, tražite na terapiji?

-        Promenu!

-        Kakvu promenu?

-        Na bolje!

-        Šta je to što je bolje?

-        Hm... Da budem srećniji!                           

-        Šta vas čini srećnim?

-        Hm....

Naravno da ovo nije transkript neke sesije. Nikada nije ovako sterilno. Ovo je samo neki uprošćeni rezime onoga što se kroz puno rečenica traži kroz terapiju.

Ono što je najvažnije, jeste činjenica da je sreća i zadovoljstvo vrlo subjektivna kategorija. I zato do promene koju tražite da biste došli do zadovoljstva koje priželjkujete, ima milion puteva i načina. E, to mi tražimo na psihoterapiji. I zato ja ne mogu da vam kažem šta da uradite da biste bili zadovoljniji i srećniji, jer, ko sam, bre, ja da znam šta vas čini zadovoljnim?! Ali ću kroz razgovor sa vama, kroz to što čujem, osetim i vidim (da, sve to), znati kako da vas vodim do te promene. Zato što JA znam kako da vas vodim kroz proces promene! Možda vama neko bliži zna šta VAS čini srećnim, ali retko i zna kako da vas vodi i usmerava ka tome. Zato vam rekoh: Čeka nas naporan rad na putu do promene. Vi pričate, ja slušam. Ja pričam, vi slušate. Pa onda ostavimo malo da odstoji, pa premesimo da vidimo gde smo. I tako više puta dok ne ispečemo i uživamo u ukusu. Koliko će nam vremena biti potrebno? Nemam pojma, videću kad počnemo i kad mi pokažete koliko ste voljni da radite na tome.

Imala sam baš gadne periode u svom životu. Osećala sam se kao da me čopor besnih pasa napao, a ja oborena, sedim na zemlji i nogama pokušavam da šutiram besne pse; da se odbranim, okrećem se ukrug, dok jednog šutnem, drugi mi zašao za leđa i samo što me ne ugrize za vrat. A prepoznajem sličan osećaj i kod nekih klijenata kad dođu kod mene. Sad, slikovito da vam objasnim, nije fora u tome da išutirate te besne pse. Odmah da vam kažem, ako vam je to cilj, odustanite! Nema ništa od toga, osuđeni ste na propast. Ja sam kroz svoju psihoterapiju naučila da te pse pripitomim, da se više ne plašim kad im vidim iskežene zube, i da na kraju, kad mi priđu i ližu ruke,  zagrlim ih i potapšem po vratu. E, to je trijumf! E, to je sreća!  

Pa, to je ukratko suština psihoterapije. Čopor besnih pasa koje ovde koristim kao metaforu, najčešće ne možete oterati, a još manje ih možete potući. Puška-pilula završava posao na kratko. Ono što je namamilo besne pse, još uvek postoji. Ako niste radili na tome da taj mamac uklonite, eto njih opet. Psihoterapija upravo radi na tome: uklanja ono na šta su se besni psi navrzli i istovremeno ih pripitomljava i umiruje kako bi sutra mogli da idu uz levu nogu i da reaguju na cimanje povoca.

Naravno, postoje i psihoterapijski pravci koji uče kako da pobegnete od besnog psa. Ima i onih koji daju savete kako da besnom psu naprskate biber sprej u oči i onesposobite ga. Neki će vas učiti da razumete besnog psa i kako da mu na fin način kažete – čibe! Neki vas uče da se ne plašite besnog psa, jer je to samo vaša stroga mama koju ste vi tako doživeli. Drugi vam govore da zamislite da ste vi moćni Herkules i da će besni psi pobeći samo tako, a neki kažu opusti se i pravi se mrtav... A neki rade na svim ovim poljima. Ne kažem da je bilo šta od ovoga pogrešno (naravno, miksovala sam i karikirala neke od bazičnih principa pojedinih psihoterapijskih pravaca), samo kažem da smo svi različiti. Što pomaže Janku, ne mora da pomogne i Marku... Zato je važno ono što klijenti kažu „da kliknemo“. To je inače jedan univerzalan glagol u značenju sinhronizovati se, usaglasiti, uskladiti, razumeti, imati poverenja, pronaći se, i mnogo toga što je potrebno da se desi da bi psihoterapija bila uspešna.

Eto, ja sam svoje besne pse pripitomila na psihoterapiji. Nikad nisam popila ni jedan antidepresiv, čak i kad je sigurno postojao opravdan razlog za to. (Ne zagovaram protiv antidepresiva, samo kažem da nisu dovoljni i nisu definitivno rešenje i svakako, nisu za sve.)

Bez obzira na sve, ranije i sad, ja ustajem ujutru, šminkam se svakog dana, tražim čarape koje će mi se slagati uz trenericu ako ne izlazim iz kuće, ili oblačim kombinaciju koju sam prethodne veceri pripremila i idem na posao. A onda sve što odatle proizilazi.

Tako radi psihoterapija i zato vredi. Ako niste dobili od psihoterapije to što ste tražili, biće da niste „kliknuli“ sa svojim terapeutom.

Zato sam ja osmislila akciju: Ako pročitate ovaj blog i dođete do kraja, možete da zakažete besplatnu 20-minutnu skype konsultaciju sa mnom. Pa ako kliknemo – kliknemo...

... NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU ;)

Maja…? Čija?! WTF?!?

Pre par nedelja, okrenula sam broj jednog restorana da rezervišem sto za večeru sa prijateljima. Rekoh ‘jednog’ restorana. Da jednog, ali ne bilo kog. To je restoran u kome se pre par godina rodila simpatija između mene i mog voljenog bića (znam da zvuči otrcano, ali se meni sviđa). Ja sam birala restoran zbog domaće atmosfere koja tamo vlada, sentimentalno sam vezana za to mesto, a dobra klopa je samo razlog plus.

Nakon što sam se predstavila ko sam, i pomenula Njegovo ime radi identifikacije, popričala sa gazdaricom i rekla da želim da rezervišem sto, s druge strane čujem kako naglas sriče dok zapisuje rezervaciju: “Ooookeeej, Maaaja Švaabinaa! Va-ži.“

Kao da me strela pogodi! Zahvalim se, „vidimo se večeras“ i prekinem vezu. Spustim telefon u krilo i razmišljam.

Uuuuhhh, ja sam to nečija? Ja to pripadam nekome? Mene to neko poseduje? Ja to ne postojim samo kao ’Maja’? Ček bre, kad sam ja to postala nečije vlasništvo?

Gore mi uši, osećam da mi se šire nozdrve koliko duboko dišem, i čujem svoj unutrašnji glas kako kaže: - Stani malo!

I kreće mali razgovor sa samom sobom. Dooo-bro, aj sad da vidimo zašto ovakva reakcija, krenem sa obradom kroz svoj unutrašnji dijalog u formi pitanja i odgovora.

Ti si njegova?

Pa, tačno! Kako god da se ta ’funkcija’ zvala - žena, devojka, partnerka - jesi.

Šta ćemo sa ovim posedovanjem, pripadanjem?

Tu me obuze neka nelagoda u stomaku. Setih se tih različitih ’pripadanja’ od detinjstva pa na ovamo. Čitavog života se borim da budem svoja, da budem nezavisna, da budem dovoljna, da budem ničija. I uvek sam i bila. Što je neko više pokušavao da me ’poseduje’, to sam se ja više koprcala i bežala i bila još više ničija. A što? Nekako su me oduvek svi ti koji žele da me ’imaju’ plašili. Nekako nisu poštovali granice, tražili su simbiozu, stapanje, ukidanje slobode, ukidanja ’JA’ i prelazak u ’MI’. Nekako je svima okolo bilo to sasvim ok, mojim drugaricama, drugovima. Niko se nije štrecao na to ’nečija/i’. Ja jesam. 

Kad razmislim što tako, jedino mogu da se prisetim da je to bilo jer sam se osećala ugušeno. Znate, kao ono kad pomešate sve boje plastelina u jednu kuglu. Meni te ’pomešane boje’ nekako nisu prijale, nije nit crvena, nit plava, a nije ni ljubičasta... Nešto nedefinisano, neodređeno, i iznad svega – nikako ne možeš posle da izdvojiš svoju boju!

Dobro, to je objašnjenje kako je nekad bilo. Kako se sad osećaš?

Razmišljam...

Paaaa, kao ’MI’ a ipak sam ’JA’.

A je li??? Šta ti sad to znači?

Paaaa, kao da sam u kugli smešanog plastelina, ali i dalje imam svoju boju. Istu svežu boju kao i kad nisam smešana u kugli. I mogu da je izdvojim iz te smese. I jasno prepoznajem njegovu boju. I svoju boju. I on može da uzme svoju boju iz kugle.

I, je l se osećaš ugroženo, ugušeno? Je l možeš da ’opipaš’ dokle si ti, odakle je on? Je l hoćeš da bežiš? Je l si ’svoja’?

Odgovaram sebi: - Ne osećam se ugroženo, ima svako svoju granicu, neću da bežim, jesam svoja. Lepo mi je. Nekad su granice bleđe, nekad su oštrije i jasnije, ali tu su. Ima manje ili više fleksibilnosti kod oboje. Nekad on malo olabavi granice, nekad ja. Nekad su na obe strane sevale varnice kad neko nagazi na tu graničnu liniju, ali onda smo oboje počeli da ih poštujemo. Jeste mi najlepše kad sam u kugli, ali mi je sasvim dobro i kad sam jedna izdvojena jednobojna samo svoja kocka plastelina.

...

Malo sam razmišljala šta se to promenilo od ranije. JA sam se svakako promenila. Godine raznih izazova, edukacija, lična psihoterapija... A sa tim promenama je došlo i to da sad u potpunosti ispoštujem svoje autentično Ja i napravim izbor u njegovom najboljem interesu. Kad napraviš odluku u skladu sa svojim autentičnim Ja, onda si mnogo zadovoljniji, ispunjeniji i mnogo više uživaš u životu. Najjednostavnije, to dolazi onda kad postaneš dovoljno psihološki zreo da zrelo voliš. A pre toga, potrebno je zrelo da izabereš. A i osoba koju izabereš mora biti dovoljno zrela.

Sve nešto zrelo... S pravom možete da pomislite da dok smo mladi ne možemo baš da se pohvalimo nekom zrelošću. Ali zrelost ne dolazi sama od sebe sa godinama, ona se razvija, a to što pokupljamo pogrešne informacije o tome šta je prava ljubav, svakako ne pomaže.

Ako niste razvili dovoljno sposobnosti da zrelo volite, nije to kraj sveta – sposobnost za zrelu ljubav se može naknadno razviti kroz rad na sebi.

Razmišljam ja tako, pa se načisto sneveselih... Sa čim ovi momci, devojke, moj sin tinejdžer, poistovećuju ljubav ako slušaju pesme koje kažu:

“Neka mi stave okove, neka me zarobe, robinja sam tvoja, ubij me, robinja sam tvoja, volim te...“, ili „Pazi koga biraš za ulogu žrtve, rešićeš se mene samo preko mene, mene mrtve...“ 
Iliiiiiiiii (omiljeni mi stihovi za primer „prave ljubavi“):“...Pred vratima, spavala ko pas; kroz vekove, gorela zbog nas...“

Kako da ona 16godišnjakinja napravi izbor kad čuje:“Nisi moj ako nisi budala“?
Kakva je to ljubav ako sanjaš da budeš u ekipi "Prava krimi klijentela u salonima hotela, u društvu super modela i vrelih rasnih gazela, znam da voliš krimi rad, voliš kad sam krimi gad, krimi lep, krimi mlad..."   
Jbt! Ne znam da li su srećniji oni koji imaju ćerke, ili mi sa sinovima... Krenem dalje sa pretragom po netu da vidim još 'dobrih' primera...

Pa kaže: "Pomešaj ove noći crnu i zlatnu, po mojoj koži slikaj kao po platnu, diraj me usnama po telu i vratu, pa onda stavi me u ram, da znam da tebi pripadam..."
Sentimentalni macho primerak ovako izražava svoju ljubav: "Hoće sad da leče me, a ja kažem neću, ne; kad mi kucne zadnji čas, ti ćeš biti moj by pass..."

OMG! 'To je opasna muzika, to su opasne frekvencije...' To je stvarno trovanje mladog uma pogrešnim predstavama o tome šta je ljubav, a još je gore što taj mladi um, verovatno, ni u porodici nema baš dobar model po kome bi učio kako izgleda prava ljubav.

Edukante na psihoterapiji i naše klijente učimo kako da budu psihološki kompetentni da bi mogli zrelo da vole i rade. Učimo ih emotivnim sposobnostima koje im omogućavaju da ono što od spolja primaju čulima, i ono što je njihov unutrašnji svet, obrađuju i doživljavaju na pravi način.

Nije, dragi moji, zrela ljubav kad ’kao nikotin on kruži tvojim venama, i ubija te lagano’; nije ljubav kad je ’sa tobom mali a sa drugima šef’, nije ljubav ’kad te bira za ulogu žrtve i može da te se reši samo preko tebe mrtve’...
Prava ljubav je kad nju/njega ne doživljavaš kao fizički deo sebe koji ako nestane ti ćeš se raspasti, umreti. Ljubav je kad svog voljenog/svoju voljenu doživljavaš kao celovitu osobu koja ima i vrline i mane, ne idealizuješ je i ne razočaravaš se na smenu (nema „prvo me očarale, pa me razočarale, prvo su me varale i bol su mi stvarale...“). Opsednutost partnerom nije znak ljubavi, već nezrelosti ili poremećaja. Kad zbog raskinute veze odete u kafanu i napijete se i sve polomite, niste vi bili mnogo zaljubljeni, već ste mnogo nezreli da biste na konstruktivan način mogli da odtugujete i prebolite raskid ljubavi i da onda sa lepim uspomenama nastavite dalje...
Nije ljubav kad mu pošaljete milion poruka dnevno i ’visite’ po društvenim mrežama da vidite šta radi, da ga stalkujete i besnite kad se pojavi „seen“ a nema odgovora na poruku.
Ljubav je kad osećate stabilnu vezu sa njim/njom i kad je pored vas i kad nije, da se ne ’tripujete’’ gde je, s kim je, šta radi ako nije pored vas... Ljubomora, potreba za kontrolom, nisu znak da nekoga mnogo volite, već da niste razvili ovu emotivnu sposobnost koja vam omogućava da podnesete da budete sami i kad ste u vezi.
Osoba koja zrelo voli, sposobna je da prepoznaje i reguliše svoje emocije, ali i emocije svoga partnera. Neće imati burne reakcije, ne preplavljuje je bes a ni preterani entuzijazam u vezi. Ako se prepirete sa svojim partnerom (što je sasvim legitimna stvar i u zreloj ljubavi), nećete se opsesivno baviti razmišljanjima kako da ga povredite, ponizite, pokažete ko je glavni, već ćete se usredsrediti na konstruktivna rešenja, iznosićete svoj stav, pričati o svojim emocijama i predlagati načine rešavanja konflikta.
Puno je mrvica koje čine našu sposobnost za zrelu ljubav a još je više mrvica koje našu ljubavnu vezu mogu učiniti zavisnom, neartikulisanom, nestabilnom, punom frustracija i odricanja, nezanimljivom, opterećujućom, punom oscilacija i klackanja između potrebe da budemo s nekim i straha da ne budemo ostavljeni, obeleženi...

Da sebi učinim život lakšim, uteših se na kraju da zrele ljubavi nema ni u onoj lepoj poeziji i prozi, i tu su sve neki ekstremi, teške ljubavne havarije i uništeni životi J 
Ali svakako, i dalje sa medija i estrade teško da možemo i naslutiti šta je to zrela ljubav.

Šta sam ja zaključila posle ove jedne potpuno bezazlene rečenice sa početka, nakon što sam je potanko obradila?

Pa eto, mogu ja da budem i ’Švabina’ i da uživam u tome jer mi se može da budem i svoja. Mogu ja, i smem, i da ’puknem’ povremeno, ali posedujem veštine da se vratim na pravi kolosek. 
Nije niko od nas ponaosob savršen, imamo gomilu mana, ali je istovremeno svako od nas kao celina, neponovljiv. Meni najdraža filmska rečenica na ovu temu, koju izgovara Sean McGuire, psihijatar u filmu “Good Will Hunting” glasi: - People call those imperfections, but no, that's the good stuff.

Za kraj, da vam dam i jedan savet: Ne jurite, dragi moji, savršenu ili savršenog, jer ćete propustiti sve ostalo, a u tom ostalom se često nalazi uživanje, smeh, radost, ispunjenje... Da citiram opet fantastičnog dr Šona: - You're not perfect, sport, and let me save you the suspense: this girl you've met, she's not perfect either. But the question is whether or not you're perfect for each other.

Saglasna sam!

Ako smo jedno drugom savršeni, koga briga za naših milion mana?

Moj + ili moj †

(Moj ‘plus’ ili moj ‘krst’)

Nikad nisam pisala o ovome ili pričala ‘in public’. Ne zato što je to tajna, već zato što mi nije baš uživanje da o tome govorim, pre svega što je to moja stvar, doživljavam to kao smaranje a i zato što bi mi bilo mučno da izazovem kod drugih osećanje koje ne volim: sažaljenje. Ali nekako je sazrelo da i o tome govorim.

Govorim, ne zato što sam stekla imunitet na ’pogrešna’ osećanja, tj. što mislim da nećete možda osetiti sažaljenje, već zato što mislim da ima onih kojima će ova moja... paaa, da kažem ispovest, možda biti od koristi.

Šta je bio neposredni povod za ovaj članak? Sedela sam sa drugaricom i pitala me kako se osećam. Rekla sam:“Kao avion! Dok sedim, osećam se kao avion! - ispravih se. „Ništa me ne boli, ne osećam nikakav umor, nemam nikakvu neprijatnu senzaciju... Ali kad ustanem, nestane moja omnipotencija. Zameni je frustracija...“

...Multiplu sklerozu (MS), nazivaju nevidljivom bolešću. Ma đavola nevidljiva! Vidi se i te kako! Kod mene se vidi kad hodam. Ja je vidim kad puna energije skočim misleći da mogu da poletim, a onda vidim da jedva mogu da zakoračim. Tako je kod mene. Može i mnogo gore... Pu, pu, pu...

Ona je moja družbenica od tinejdžerskih dana. Tad je i bila nevidljiva. Dugo nije bila potvrđena, ali sam ja znala. Znala sam nekako! Kad je jednom, na  četvrtoj godini studija, na jednom medicinskom kongresu, počelo da me boli levo oko i u roku od par sati skoro potpuno izgubila vid, znala sam. Zgodno, baš u to vreme sam na faksu slušala neurologiju. Posle terapije, sve se vratilo kao što je bilo pre toga, i ja sam nastavila sa svojim svakodnevnim aktivnostima. Još dugo godina posle toga nije bilo potvrde, ali ja sam znala.

U međuvremenu, preživeli smo bombardovanje, završila sam medicinski fakultet, udala se, rodila dete, zaposlila se, razvela, kupila stan... Radila sam posao koji je donosio mnogo novca, mnogo poznanstava, mnogo privilegija i predivnih momenata sa predivnim ljudima, i jbg, i enormno mnogo stresa. Posle takve jedne serije stresnih događaja, potpuno iscrpljena, sa kilažom koju sam imala u osnovnoj školi, jedne noći sam se probudila: oko mene se okretala moja spavaća soba, u kojoj s obzirom na svoj posao i dotadašnji život, nisam ni boravila mnogo; noge me nisu slušale, otpuzala sam do kupatila. Sve se oko mene okretalo, i sa zatvorenim, i sa otvorenim očima... Doktorka je samoj sebi ordinirala terapiju: klometol, bromazepam, to se našlo. Pokušala sam da zaspim. Nekako sam izdržala do jutra. Ringišpil nije prestao ni ujutru. Poslala sam poruku sekretarici da ne dolazim na posao. Moje dete se probudilo. Bio je uplašen. Nije navikao da mama-zmaj ne može da ustane. Sećam se pogleda... Prvi put u životu, završila sam u bolnici: neurološki i hormonski potpuno raznizana! Iscrpljena! Svi oko mene brižni i uplašeni.

Bespomoćnost! Prvi put u životu sam se osetila bespomoćnom! Moj poslovni nadimak je bio ’Tsunami Lady’, i nije da ga nisam zaslužila. E, u tom momentu, od Cunamija ni vetrić nije ostao, a od Lejdi neka koža i kosti... Ne postoji gori osećaj od bespomoćnosti! Cunami spakovan u kutiju šibica.

Oporavila sam se posle toga, i mnogo puta posle... Ali sve manje sam bila ista, i sa aspekta mojih motoričkih sposobnosti, i sa aspekta svog mentalnog stanja. Što sam fizički bila slabija i manje sposobna, to sam mentalno više jačala. Još pre toga sam, razmišljajući o svojoj budućnosti, znala da moj život ne može još dugo da budu avioni-kamioni, biznis i kongresi. Imala sam svoj backup plan. Već sam krenula na edukaciju iz life coachinga i psihoterapije. Ako ništa drugo, eto, bar ću sebi biti jasnija, rekoh. To je bila odlična akcija! I danas sam srećna zbog te odluke. Ne samo zato što mi je ta edukacija pomogla da ojačam i razvijem psihološki imunitet, već zato što mi je donela još puno, puno toga.

Zašto još pišem ovaj tekst? Zato što mi je ona drugarica s početka, rekla da sam sebična jer neću to da podelim sa drugima kojima bi koristilo.

- Nisam sebična, na psihoterapiju dolazi onaj kome je potrebno da priča o tome, a ja o tome pričam kada mislim da treba i ako me neko pita.

- Ovako bi došlo još mnogo više jer ti možeš da razumeš bolje! Ljudi ne znaju...

- Ne moraš da budeš ranjen da bi umeo da isceliš! – rekoh ja aludirajući na Jungov koncept ’ranjenog iscelitelja’. - I drugi terapeuti razumeju svoje klijente!

- Da, ali tvoje ’razumem’ ima veću težinu! I nevažno je da li je to MS ili panični napad, ili anksioznost, TI si iskusila to, ti si sebi našla put, nisi stala!

Da, da, nisam stala. Do pre mesec dana sam imala četiri posla, sad imam ’samo’ tri. Idem sporo, ali ne stajem. Jedini put kad sam zastala, bilo mi je teško da se pokrenem.

- Ali shvati, meni to izgleda kao instrumentalizacija moje bolest!

- Ma koga briga ako je instrumentalizuješ, ako će nekome značiti to što imaš da kažeš!

Kad je otišla od mene, sedela sam satima u polumraku. Kakvu mi je glavobolju izazvala!

Razmišljala sam: pazi ’vamo, da sve vreme nisi radila (uključujući i rad na sebi kroz svoju ličnu psihoterapiju), završavala razne edukacije, čitala kliničke studije i informisala se o svemu što bi moglo da pomogne, a uz to živela punom parom, paaaaaaa, verovatno bi odavno tvoj život izgledao drugačije. Mnogo drugačije. Je l svi moraju da prođu goooodine edukacije za psihoterapeute i nekoliko godina svoje lične terapije da bi se borili sa podmuklim neprijateljem kao što je MS? Niti treba, niti mogu svi! Pa zašto onda ne podeliš to sa drugima? Znam, znam... Zbog onog narcisa koji čuči u tebi! Taj narcis koliko ti je dobra doneo, toliko te je i upropastio! Setih se još jedne njene rečenice:“Pa ti si sve vreme u pomažućim profesijama. ’Ajde onda, pomaži!“

Pametno zboriš, devojko! Treba da pomognem, evo, samo da pobedim ovog narcisa u sebi.

I evo me... Pišem.

Znate li kako je teško? Znate, ali ne znate! Ne možete da zamislite kako je kad vam je jedini kriterijum vrednosti ono sto je vaša slabost! Vredan si i kompletan kad možeš da trčiš i kad catwalk pređeš u suknjici i na štiklama! Zanemarite sve pozitivno i vi postajete svoja mana, defekt, deficit... Na svojoj psihoanalitičkoj terapiji sam to zvala „komadić koji nedostaje“. Taj komadić mi je silne probleme zadavao. Dok ga nisam prihvatila i dok nisam odlučila da bude deo mene. Jaaaaao koliko je taj put pun izazova! Koliko puta sam htela da odustanem, koliko puta da izađem iz svoje kože, koliko puta da se ne probudim!

Znate zašto nisam? Jblg, možda baš zato da bi imao ko da vam ovo ispriča! I vama, koji se pekmezite i kukate jer ste se malkice zakačili sa momkom/devojkom, pa vam se život ruši; i onima, koji  u očajanju ne mogu da se pokrenu jer ih je zadesila neka katastrofa poput ’ostali bez svog bednog posla od 20000 dinara’, pa su se predali jer su izgubili veru u sebe; i vi koji ste tatine i mamine maze koje u životu sem da otvore frižider, ne umeju ništa drugo, i vama koji bolujete od neizlečive bolesti ili ste pretrpeli gubitak...

Eto, verovatno zbog svih vas. Da vam kažem da je to bedan izgovor i loše opravdanje za pasivnost i odustajanje. Vi ste živi! S nekim razlogom, smislenim razlogom. Ne ignorišite to već nađite taj smisao!

Zašto sam stavila ovakav naslov? Zato što je jedna moja psihoterapijska sesija meni otvorila oči i jasno pokazala da sam ja od svoje bolesti i dobila i izgubila. Dobila sam to što sam tragajući za svoju opciju za budućnost, upoznala svog Učitelja koji je verovatno iz grupe ’značajnih drugih’ – najznačajniji; postala psihoterapeut i lajf kouč, mnogo bolje razumem ljude i njihovu patnju i samim tim mi se čini da sam i bolji doktor i bolji psihoterapeut; zahvaljujući spletu okolnosti proisteklih iz moje bolesti, upoznala sam svoje voljeno biće, postala mnogo smirenija, strpljivija, provodila više vremena sa svojim detetom; shvatila da mogu da budem uspešna i da dobro radim i druge poslove, i konačno sam shvatila da me ljudi, bar oni meni bliski, vole uprkos ’komadiću koji nedostaje’. Pa, malo li je sve ovo?!

A šta sam izgubila? Verovatno nekoliko godina vucaranja po svetu, aerodromima i avionima, kongresima, par desetina komada dobre garderobe i nakita, na desetine fancy prijema, koktela, večera po kojekakvim budibiogsnama mestima, možda bih vozila bolji auto i... pa ne znam šta još. Jedino više ne trčim... Ali i pored toga, meni je ovaj deo liste mnogo mršaviji u odnosu na onaj gore.

Teško mi je da kažem, stvarno teško, ali zbog nekoliko stavki iz onog gornjeg spiska, da, moja bolest je i moj plus i moj krst. Čak više plus... Promenite ugao, pogledajte i kroz drugi prozor...

Za kraj, samo jedna rečenica:“Ćeraćemo se mi još...“

Nastavak sledi...      

O ozbiljnoj psihološkoj temi na sasvim neozbiljan način…

(U podnaslovu: Cyber Baje i Cyber Ribe)

Nije baš da sam danas bila u fazonu pisanja teksta za blog, ali, eto, ima „divnih“ ljudi koji te svojim zlobnim komentarima, neinformisanošću, zavišću... pokrenu na akciju pa sednete da pišete. Uvek me je iritirala ta izreka, ali to vam je ono:“ko zna zašto je to dobro!“.

Dakle, neki se trude da pošteno rade svoj posao za koji su učili, školovali se, ulagali i novac i vreme, a Boga mi, i živce! I onda, počneš tako da radiš, investiraš da ti taj posao krene (opet investicija u svakom smislu), platiš i reklamiranje na društvenim mrežama, ali avaj! Internet je na sreću, ali i na nesreću, postao široko dostupan i nema tu kontrole ko sme a ko ne da boravi u tom cyber space-u, da čita, komentariše, lajkuje, hejtuje... Možeš ti da ga blokiraš, da ga banuješ, izbrišeš komentar, ali se tu pojavi nova cyber zlobnica ili cyber analfabeta, nemaju oni pojma šta ti to radiš, ali njima se čini da je to 'prodavanje magle', da se 'mlate pare' i koznaštaveć dotičnima padne na pamet, pa ti to i napišu u komentaru ispod teksta.

Na žalost, moram da kažem, čim im spazim fizionomiju, imam neku ideju ko su, odakle su i koliki im je IQ, kad uđem na profil, uglavnom se i uverim da je tako...

A zašto to ljudi čine? Zašto imaju potrebu da s*** po svemu što drugi rade?

Evo za početak šta bi moglo biti:

1.     Zavist

2.     Ljudi su zlobni

3.     Na internetu su

O zlobi i zavisti neću sada da pišem, to su široke teme, znate svi već dovoljno o tome, pa da ne dužim.

Ja bih o ovom trećem. I o tome znate dosta, piše se na te teme, ali evo sad u kontekstu zlobnih i bezobraznih, besmislenih komentara.

Virtuelni svet ima mnoge prednosti koje Real Life nema. Zato neki i ne žive u stvarnom svetu, kad god mogu da se povežu na internet, oni se povuku u bezbednost svoje cyber kolibice, jer su tamo bezbedniji, jer su tamo nevidljivi, jer su tamo anonimni... Često nemaju ni imena, ni slike, ili je na slici KoZnaKo. Sakriju se iza svojih avatata, nick-ova, i pod parolom 'šta mi ko može' počnu da... (ne volim da budem vulgarna, nisam sklona da izgovaram gadosti, ali nekad je teško savladati se).

Pa da vidimo, šta to internet pruža ljudima za šta ih RL uskraćuje.

Kao što rekoh, na netu si nevidljiv. Na netu si kao Shadow, Fantom – ostavljaš neki trag, vidi se da si bio tu, nešto radio, ali ko te vid'o – niko, ko te čuo – niko... Druga stvar koja pogoduje Cyber Phantomima je što mogu da budu anonimni. Još bolje – mogu da budu ko hoće! Nekad davno videh smešnu karikaturu: s jedne strane bakica seda i pogrbljena, s druge strane bubuljičavi klinja. Konverzacija ide otprilike „Šta imaš na sebi?“ a u oblačiću sexy riba od 20tak godina u negližeu... Kapirate šta hoću da vam kažem?!? Btw, ako naiđete na ovu sličicu, pošaljite mi, pls.

I tako, dok se ona predstavlja kao princeza za brushalterom br. 4, izvajanim preplanulim nogama i opisuje extra plažu na kojoj sedi, on odgovara da je baš na aerodromu, da leti na drugi kraj sveta jer ima važan poslovni sastanak, a u stvari... Aj smislite sami.

To što smo na mreži nevidljivi i anonimni je upravo razlog što bez problema možemo da lajkujemo, da hejtujemo, da se pravimo pametni dok nam je otvorena Wikipedia, da morališemo, da budemo baje i princeze...

Pa zamislite sad tog nekog oficirčića nekadašnje JNA, koji je celog radnog veka (sreća pa ih rano penzionišu) bio manji od bubašvabe, j...li ga kako ko stigne, nije smeo da šukne, što na poslu, što pred ženom, a o ocu diktatoru da i ne pričam, e taj takav, kad dobije slobodu da sad može bez straha od kazne, od ikakvih sankcija, da konačno razjapi labrnju (tj. razgiba debele prstiće) i u jednoj verbalnoj (pisanoj) dijareji kaže sve što nikad ranije nije smeo! I uz to ponosan na sebe jer je bio kurčevit, duhovit, baja bre pravi. Sve sasuo nekom tamo nepoznatom u... u... u cyber facu!

Isključivanje samokontrole je nešto što (takvima) jako prija. Posebno ako nema šanse da budu kažnjeni. Tada mogu da budu i agresivni, mogu da budu i potentni i j*** noć i dan (i bez hemije), mogu da budu bilo ko, bilo gde, bilo kako da izgledaju. Da ne davim sa terminima kao što su online dezinhibicija, solipsistička introjekcija, disocijativna imaginacija i slično: to sam na srpskom gore već objasnila, da se bolje razumemo.

Ali nažalost, kad izađu iz cyber kolibice, oni su opet Niko Ništa sa smrknutim licem, ličnom kartom u Pripizdincima, bednim životom ispunjenim lažima i ... i pa kako god okreneš – lažima, prema sebi, prema drugima...

Rekoh da volim lepu reč, a ovde sam opustila jezik pa svašta napisah. Jbg, to teško da bih mogla da izgovorim u RL, ali eto, i ja koristim prednosti koje mi prisustvo na mreži pruža...

I da, komentari koje sam pročitala i koji su me podstakli da pišem sad, bili su ispod mog posta/reklame za asertivnu komunikaciju. Mnogi znaju šta to znači, ali za one koji ne znaju, da kažem da je asertivna komunikacija takav vid komunikacije gde osoba izražava svoj stav, mišeljenje, emocije... ali uz uvažavanje druge strane. Ili, kako mi treneri asertivne komunikacije volimo da kažemo: Zastupam sebe, poštujem tebe. Asertivna komunikacija vam ne garantuje da ćete u 100% slučajeva biti zadovoljni ishodom, niti da ćete iz komunikacije izaći kao pobednici, neiznervirani i smireni, ali ume znatno da poveća šanse za taj pozitivni ishod. E, pa za asertivnu komunikaciju važe i neka bitna pravila. Pa 'ajde da na mom primeru vidimo da li sam bila asertivna.

Asertivna komunikacija je uvremenjena. To znači da se o emocijama, mišljenju, stavu  govori onda kad je to aktuelno. Obrazac 'pravih se reči uvek kasno setim' nije asertivnost. Asertivni princip je „gvožđe se kuje dok je vruće“. Ali... opet jedno ali devojci sreću kvari! Ja mogu da budem i odloženo asertivna. Kad sam pod većom emotivnom tenzijom, kad nisam u stanju da hladne glave razmišljam, ja ću sebi dati dovoljno vremena da razmislim, da stišam strasti, neutralisaću afekt i onda (na asertivan način) reći. Dakle, važi i princip „ispeci pa reci“. Kad sam pročitala komentar, sela sam da razmislim prvo šta toj osobi u životu fali, ko ga danas iznervirao, da li je žena ljubazno i strasno sinoć ispunjavala svoje bračne obaveze, ili nije pa zato našao na mom postu da se... U tome se ogleda taj psihodinamski pristup koji mi potenciramo – nije stvar samo u tome da blokiraš kreleta ili da mu kažeš kako nije lepo što je to učinio, (a radim i to ponekad, zamolim da na svom proflilu piše šta hoće a mog da se mane), već da shvatimo šta ga to tera da bude takav, koje to svoje potrebe pokušava da zadovolji, kako se oseća kad to radi i slična pitanja. Da li sam ja u ovom slučaju bila asertivna, procenite sami.

Kad govorimo o asertivnoj komunikaciji, učimo o asertivnim pravima i asertivnim dozvolama. Naše pravo je da sami preuzmemo odgovornost za svoje ponašanje, da otvoreno izrazimo svoje mišljenje, da priznamo kad ne znamo, kad ne razumemo, da se predomislimo, da sami odlučimo, da priznamo grešku, da postavimo granice... Sva ta prava ima i druga osoba.

Dakle, ovaj tip, takoreći moja inspiracija za ovaj tekst, neko bi mogao reći da je bio asertivan: rekao je šta misli, tako je sam odlučio... Ali, jedno veliko ALI: asertivna osoba ne vređa druge, ne obezvređuje druge, ne prelazi granice, ne  povređuje... Pa sad, je l bio asertivan? Jok brate, ne bi se ja manula svih obaveza i sela da kuckam sad u subotu uveće da me nije uvredio, obezvredio moj rad.

Da, došli smo do još jedne fine prednosti koju nam društvene mreže i internet pružaju: mogućnost za udri i beži! (kao p***e ako mene pitate, ne moramo ni odgovor da čekamo, nema sinhronizacije pitanje/odgovor, ovaj drugi može da ga vidi mnogo kasnije, kad već gomila ljudi pročita uvredljiv komentar). Je l to asertivno? Sudite sami.

Ne bih da pominjem koliko ljudi ima lažne profile na kojima koristi sve ove prednosti: da pljuje druge, da sebe predstavi kako želi da ga drugi vide, za cyber spying i cyber bulling...

Iz ovih i sličnih razloga, naš asertivni trening ima jedan modul koji je namenjen asertivnosti u poslovnim odnosima i na internetu, a jedan asertivnosti u partnerskim odnosima.

Ne bih više da vas zadržavam, evo zaključujem...

Za sve Cyber Baje i Cyber Ribe: aj se osmelite, pogledajte nekoga u oči ako imate m***  i kažite mu to što mislite u lice a ne samo da pišete u postovima, po twitterima, fejzbucima i ostalim cyber šupama gde ste jaki! Preuzmite odgovornost da vas neko napsuje, da vam zvekne šamarčinu, kaže da ste kreten, da ste iskompleksirana budala i sl.

Da dodam još jednu važnu stvar: biti asertivan u disfunkcionalnoj sredini, koja nema pojma šta je asertivnost pa ni osnovnu pristojnost, nema svrhe. Ima stvarno lepih pričica o Dalaj Lami i agresivnom bahatom tipu koji, nakon kratke pouke, završi plačući na njegovom ramenu, ali ne oslanjajte se uvek na to. Mož' da bude, ne mora da znači.

Ja sam ovde iskoristila svoje asertivno pravo i donela odluku da napišem ovaj tekst, spremna da preuzmem odgovornost za grdnju, a i za pohvalu (ko je bude). Ako čitate tekst, znači da sam iskoritila pravo i na svoje mišljenje i na (ne)predomišljanje.

Ipak, ja i dalje preferiram lepu reč i asertivan nastup. Dokle vredi. Kad više ne vredi, okrenem drugi list. Pa ko živ, ko mrtav...

P.S. Ako vi ne ispoštujete moje granice na koje imam pravo i budete nekulturni, a ne konstruktivno i asertivno kritični, ja ću iskoristiti svoje fb pravo da vas bloknem :)

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA...

Objavljeno u dnevnom listu "Danas" 23.04.2016.

„...Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka;

Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;

Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“  - Prva knjiga Mojsijeva, Stari zavet

Da li bi nam život prošao u sreći i veselju (u neznanju svakako bi) da nije bilo praotačeskog greha i da je Adam iskulirao Evu kad ga je nagovarala da okusi plod sa Drveta spoznaje? Kakav bi bio život današnjeg čoveka u vrtu Edenskome?

Kako uživa savremeni čovek na raznim koordinatama? Da li svi imaju ista zadovoljstva, umeju isto da uživaju i da se opuste? I na kraju: znate li šta je to što vama pruža zadovoljstvo?

Godinama slušam od prijatelja „ne mogu da se opustim; radim, nemam vremena za uživanje; ne sećam se kako je to biti zadovoljan; kome je sad do uživanja...“, ili, u najboljem slučaju:“odavno nisam tako uživao“. Šta se to sa nama desilo? Zar više nema mesta, društva i vremena za dobro zezanje i uživanje?

Sigurno da ima, samo smo mi, pritisnuti surovim egzistencijalnim problemima, malo zaboravili da uživamo u životu. I ne samo to, nismo zaboravili, već smo (su nas) naučili da uživati, opustiti se i dokoličariti nije u redu, da to rade lenjivci, dangube, gubitnici. A ko želi da bude među takvima? Dobro, a ko onda ne želi da uživa? Pa, ako ćemo iskreno, svi bi da uživaju, ali da to nekako provuku ispod žita, kad bi moglo 'radim i uživam u tome'. Može, ali ja želim da pričam o nečemu drugom. O onome što neki nazivaju „čist hedonizam“.

Sama reč 'hedonizam' potiče od grčkog hedone, zadovoljstvo, užitak. Hedonizam je i filozofsko učenje poteklo iz stare Grčke po kome je zadovoljstvo cilj života. Epikur i njegovi sledbenici su svrhu ljudskog delovanja nalazili u postizaju zadovoljstva, ili bar u izbegavanju bola. Svakako, u postizanju zadovoljstva je bitna i odgovornost za posledice koje to zadovoljstvo nosi po nas i okolinu.

Zadovoljstvo je početak i kraj srećnog života.

Epikur

Nije baš da su Grci  i Rimljani izmislili ludi provod, ali su mnogima svakako asocijacije na hedonizam bahanalije u čast boga Dionisa, Tiberijeve i Kaliguline orgije, ali ni u drugim krajevima, vremenima se ljudi nisu lišavali dobre zabave: Mesopotamija, Vavilon, Egipat... Setite se Kleopatre, Luja XIV, evropskih dvorova i na kraju, savremenih dešavanja o kojima saznajemo preko društvenih mreža, TV-a, štampe. Od istorijskih ličnosti poznatih u našim krajevima, retko koja priča o hedonizmu zaobilazi Josipa Broza Tita – državnika koji je negovao luksuzni životni stil uživajući u francuskim vinima, kubanskim cigarama, društvu lepih žena, putovanjima...

Prema Frojdovoj klasičnoj teoriji, od rođenja, kod čoveka je na snazi princip zadovoljstva. Ogleda se u težnji da se postigne direktno zadovoljenje, bez čekanja i odlaganja. Beba, kad je gladna, nema vremena ni kapaciteta da čeka da vi završite posao koji ste započeli, već se sirena 'želim da jedem' uključuje na 80dB dok se mleko ne oseti u ustima. Da bi se beba učila strpljenju, potrebna je optimalna frustracija – time zadovoljenje potrebe nastupa sa malim odlaganjem a princip zadovoljstva zamenjuje se principom realnosti. Tako se uči tolerancija na frustraciju. Princip realnosti, najjednostavnije rečeno, podrazumeva da zadovoljenje svojih potreba možemo da sačekamo u okvirima koji su socijalno prihvatljivi, da uložimo trud i energiju u postizanje cilja koji će nam se na dugoročnoj osnovi isplatiti.

Iako je za mlađe generacije princip realnosti pravi 'smor' („želim bogatstvo odmah, zato ću odraditi poslić koji će to doneti preko noći umesto da se smaram školom, radom i čekanjem da zaradim pa da (možda) jednog dana uživam u plodovima svog rada“), on je ipak znak psihološke zrelosti individue. U opisanom slučaju, direktno zadovoljenje potrebe i uživanje koje ono donosi, vezano je i za brojne neprijatne posledice: stres zbog obavljanja 'poslića', hapšenje, zatvor, društveno neprihvatanje... Opet, duži put ne obećava uspeh po svaku cenu, traži odricanje, trud, ali ne nosi opasnosti. Osoba kod koje je princip realnosti na snazi, zna da je prava linija najkraća ali da je pravi put najsigurniji pa se u skladu s tim i ponaša. Upravo se u potencijalnim posledicama našeg ponašanja na putu postizanja zadovoljstva ogleda razlika između zrelog i nezrelog hedonizma. Da, uživanje droge, alkohola, prejedanje, brza vožnja, za neke predstavljaju vrhunski užitak. A koja je cena takvog uživanja po samog hedonistu?

Iako se sve češće koristi kao sinonim, dokolica nije isto što i dosada. Dokolica se povezuje s hedonizmom, podrazumeva slobodu koju daje odsustvo radnih aktivnosti. U starogrčkom jeziku označavala je stvaralaštvo u periodu van radnog vremena.

Sećate se onog pokreta kažiprstom kojim vam je mama pokazivala da guranje prstiju u utikač nije zdravo po vas? Šteta, a vas je istraživanje tih rupica u zidu baš zabavljalo. Tako ste shvatili da je struja izum koji umnogome može da olakša život, ali, može i da ubije. Isto je i sa zadovoljstvima: u odgovarajućoj meri vas ispunjavaju, čine život lepšim i kompletnijim, motivišu vas i inspirišu, ali ako ih konzumirate nekritično i nekontrolisano – mogu i da ubiju.

„Čoveku što drogu zoblje, neminovno biva groblje. A kad legneš ispod panja, nema više uživanja.“ – kaže Ršum u „Pesimističkoj pesmi o narkomaniji“. Sigurna sam da pesnik nije želeo da kaže 'drogirajte se, ali umereno', već da na satiričan način skrene pažnju na posledice nekih uživanja i na suprotnost koju neumerenost i preterivanje donose.  

„Slobodna volja je iluzija. Ljudi uvek izaberu put koji vodi prema najvećem zadovoljstvu!“

Ali ni uzdržavanje od zadovoljstava i zabrane nisu previše urodile plodom: ljudi su ipak bića od zadovoljstva, svaka aktivnost treba da donese neku prijatnost ili izbegavanje bola. Uvođenje prohibicije proizvodnje i prodaje alkolnih pića u SAD nije donelo zadovoljavajuće rezultate na iskorenjavanju alkoholizma. Naprotiv, izgleda da povrh svega, kršenje zabrana i konzumiranje zabranjenog, nosi izvesno zadovoljstvo. Ljudi se na razne načine dovijaju da sebi pribave užitak. Nekad sebi namećemo ograničenja i zabrane, ali nas to na dugoročnoj osnovi ne sprečava da jednom sve to odbacimo i pokleknemo pred čarima koje hedonistički život nosi. Setite se scene iz filma „Čokolada“: religija, strogi moralni nazori, društveni položaj, ali se lik iz filma ipak jednog jutra umrljan čokoladom, budi u izlogu Čokolaterije. Religija, 'puritansko' vaspitanje i moral, postepeno su stvorili hedonofobiju – strah od zadovoljstva i rađanje osećaja krivice ako se prepustimo uživanjima.

Anhedonija (bez zadovoljstva) je nemogućnost uživanja u aktivnostima koje bi same po sebi trebalo da pružaju zadovoljstvo. Čovekova osnovna potreba je uživanje, pa svaka aktivnost treba da donese neku prijatnost ili izbegavanje bola. Zabrane i kazne kroz istoriju nisu iskorenile različite poroke. Izgleda da povrh svega, i kršenje zabrana i konzumiranje zabranjenog, nosi izvesno zadovoljstvo. Ljudi se na razne načine dovijaju da sebi pribave užitak, pa makar i uz (razuman?!) rizik.

Ali, što se više odupiremo, trpamo pod tepih svoje sirove želje i potrebe, to će odjek biti jači kad se lanci olabave. Da li onda postoji način da budemo hedonisti i uživamo, ali da time ne skraćujemo sopstveni život i ne nanosimo štetu drugima?

Gde je prava mera na skali „gušt - propast“?

Pokušavajući da nađem reč koja bi bila i najkraći opis onog zadovoljstva koje hedonisti ganjaju i kome teže, na pamet mi pade reč GUŠT. Iako sama reč znači zadovoljstvo, za većinu gušt nije 'obično' zadovoljstvo. To je ono kad ste opušteni, kad ste stišali buku u svojoj glavi, podesili svoje receptore za prijem prijatnih oseta na koži, jeziku, oku... „Da sva čula uživaju“ – to je gušt. Nekom je gušt čaša dobrog vina i cigareta nakon ukusnog obroka, nekom tišina u kući sa nogama na stolu posle radnog dana, nekome zvuci ptičje pesme pored reke dok udiše miris proleća... Gušti su jedna sasvim lična stvar: neko će se odvesti na pecanje skupim džipom nakon što je 'obrnuo' milione, sešće u skupom ribolovačkom odelu na skupu stoličicu, zabaciće udicu svojim skupim štapom i uživaće potpuno isto kao i onaj ko se raspalim biciklom dovezao do obale u izlizanim farmericama i peca improvizovanim štapom sedeći na mokrom pesku.

Da li je za hedonizam neophodno da imamo rog izobilja i brdo para? Pa, očigledno NE. Uz novac sve izgleda mnogo jednostavnije, ali može da bude potpuno suprotno. Strah zbog mogućeg gubitka, prevelika odgovornost, potreba za sigurnošću i potpunom izvesnošću, pouzdano ubijaju hedonizam. Naša potreba da sve držimo pod kontrolom, da se oslobodimo neizvesnosti, da svoj sistem dovedemo u stanje minimalne neuređenosti a maksimalnog perfekcionizma, neće nas dovesti u zen stanje. Život u kome radimo sve po pravilima i u skladu sa zahtevima koje sredina diktira i propagira sa svojim mora/treba/ispravno/moralno zahtevima, bez poštovanja sopstvene autentičnosti, svakako će nas udaljiti od zadovoljstva. Iz potrebe da sebi obezbedimo stabilan izvor zadovoljstva i sigurnosti, bacićemo se na neumereni rad, jurnjavu za zaradom ne bismo li obezbedili lagodan život. I tu ulazimo u začarani krug: radoholizam ubija hedonizam! Gde ste vi na skali dužnost – gušt? Da li znate kad da stanete da se rad koji treba da vam obezbedi zadovoljstvo ne pretvori u svoju suprotnost?

Ankete pokazuju da na listi zadovoljstava u najvećem delu urbanog sveta, hrana i piće zauzimaju prva dva mesta. Vrlo malo ljudi navodi seks kao izvor vrhunskog zadovoljstva. Valjda je to potpuno jasno: u dobroj hrani i piću možete uživati i sami, ali vam je za vrhunsko uživanje u seksu neophodna i druga osoba, i to ne bilo koja.

Ako sumiram neka pitanja koja su se ovde pojavila, lično i iskustvo u radu, rezime bi izgledao ovako:

·       negde kroz istoriju, ljudi su pobrkali lončiće i zaključili da je loše uživati samo radi uživanja jer je to u socijalnom okruženju sebično i/ili nepoželjno

·       uživanje u dokoličarenju je nedopustivo, svaki minut vremena treba iskoristiti na konstruktivan način

·       možeš uživati ako si dovoljno imućan i obezbeđen da ne moraš misliti na egzistenciju.

...I tako su ljudi pod kletvom Gospodnjom živeli u znoju s lica svog dok se ne vrate u pepeo iz kojeg su nastali.

Ne, nije ovo kraj! Ne odustajmo od uživanja i zadovoljstava. Posvetimo se traganju za svojom vrstom zadovoljstva, malim i velikim stvarima koje nam grudi ispune srećom, od kojih punimo baterije i dobijemo krila. Postanite umetnici da sebi napravite gušt.

Život ispunjen raznim zadovoljstvima možda ne znači i dugovečnost, ali to vam sigurno ne donosi ni život pun odricanja. Religiozne dogme i vaspitanje proterali su hedonizam i stvorili hedonofobiju. A istina je da nije prirodno biti sve vreme „dobar“, malo dokolice je jako korisna stvar. 

Hedonistički predlozi za  one za koje još ima nade:

·       Odvojite vreme samo za sebe, uključite muziku koju volite, isključite superego i radite NIŠTA – to je prva vežba koju ćete svakodnevno upražnjavati dok ne zalečite simptome hedonofobije;

·       Pustite da prvi gutljaj jutarnje kafe probudi nepce i pripremi vas za divan dan koji vam predstoji;

·       Neka vas kapi tople vode pod tušem zimi podsete da i male stvari mogu da budu izvor zadovoljstva;

·       Odaberite lepo mesto na proplanku, udahnite vazduh koji miriše na probuđenu prirodu i pustite da vam topao aprilski vetar golica lice;

·       Odaberite lepu trasu i dok vozite bicikl, šetate ili vozite sa otvorenim prozorima, uživajte u krajoliku, u bojama, mirisima, zvucima koji vas prate;

·       Kad dođete kući s posla, jednim pokretom ramena zbacite svoju poslovnu odeću zajedno sa svim brigama koje nosi, obuhvatite pogledom svoju porodicu, poljubite decu, pogladite psa po leđima i iskopčajte se sa visokonaponske mreže stresa;

·       Uđite u kuću s posla, sipajte sebi čašu dobrog vina, teatralno zbacite cipele sa štiklama, podignite noge na sto, i pustite zen vilu da vas zagrli;

·       Danas ne vodite računa o kalorijama: dobra kugla kajmaka i pršute sa Zlatibora, krigla omiljenog piva, i pustite 'glup, ali mi se sviđa' film bez griže savesti;

·       Odredite dan kad ćete vi biti sebi jedina važna osoba: ujutru sačekajte da vas probude poljupcem, ustanite kad želite, uzmite knjigu za koju nikad do sad niste imali vremena, dok na jeziku osećate ukus i teksturu omiljene hrane, neka vas mašta povede na mesta koja bude najdivnija sećanja. Uveče idite na ples, a onda zaplovite carstvom beskrajnog uživanja sa svojim dragim.

Eto, nije teško, a ni skupo, i može se…