07.05.2015.
Uspomeni na 07.05.1999. Mojim komšijama iz
Ljube Didića, i deda Triši.
Počivajte u miru
Ko bi rekao da je prošlo toliko godina?!
Tog dana u Ljube Didića u Nišu, nas dva
zaljubljena, tek razbuđena studenta, iznenadila je vriska od spolja, buka
aviona i praštanje bombi.
Dok sam pokušavala da protrčim kroz hodnik i
sakrijem se u zagrljaju svog dečka, oko glave su počeli da proleću komadi
polomljenog stakla, drveta... ko zna čega. Sklupčala sam se u dovratku i
pokušavala da zaštitim glavu. Mogla sam da vidim i da čujem njega. Vikao je:'Mali, mali, gde si?'
Zasipalo nas je staklo, malter... Bili smo
svega nekoliko metara jedno od drugog, ja sam njega čula, ali nisam mogla glasa
da pustim da mu kažem da sam dobro. Samo sam gledala u njega i molila se da ga
nešto ne pogodi. Nisam mislila na sebe. Nemam pojma koliko je trajalo. Samo je
jednog trenutka prestalo praštanje.
Poletela sam ka njemu, ka Bobanu. Plakali smo,
ne nismo plakali: gušili smo se u suzama. Nismo reč mogli da izgovorimo.
Vrisak iz dvorišta:'Trišo, Trifune!'
Izleteli smo u dvorište. Deda Triša je ležao
pred vratima. Miris...neki...nepoznat. Nešto gori, da, ali nije to TAJ miris
paljevine. Štipa sluzokožu nosa, oči... Dok sam napravila dva koraka do dede, po
sivom betonu se razlila lokva krvi. Crvena, jarko crvena krv na sivom betonu.
Užasno crvena krv.
'Loše,
ovo je mnogo loše. Ovoliko krvi, ovako crvene krvi.'
Nikad nisam videla toliko krvi. Sagla sam se i
opipavala puls. Otvorio je oči. Deda Triša je imao lepe plave oči. Nešto je
pokušavao da kaže. Ne znam odakle krvari. Toliko krvi. Odakle dolazi? Boban je
izasao iz kuće sa zavojima, gazama. Sigurno su sekunde bile u pitanju a u glavi
mi se razvijao film.
Neverovatno šta nam se sve pojavi u mislima
čak i u takvim trenucima. Da nam neko pročita misli koje se nekontrolisano
pojave, pomislio bi da smo ludi, blesavi... 'Nije
vreme da sebe pitaš glupa pitanja! Zašto ne spremaš ispit iz hirurgije nego
internu?!'
Pocepali smo nogavicu. Mlaz krvi iz butne
arterije. Pritiskala sam arteriju dok je Boban tražio neku povesku. 'Mali, imamo rupu u spavaćoj sobi, sve je
srušeno, sve!'
Sledila sam se: u toj sobi je do juče spavala
moja tetka i njena mala ćerka. Bila nam je uvek puna kuća od početka
bombardovanja, jer za Boga miloga, mi smo na najbezbednijem mestu u gradu –
pored bolnice i hitne pomoći! Niko ne bombarduje bolnicu! U toj sobi je spavalo
nekoliko njih.
Podvezali smo nogu i prestalo je krvarenje.
Pogledala sam okolo. Neki čudni žuti padobrančići svuda oko nas. Nana plače. Na
par metara od mene komšinica Maca, skamenjena. Opet roj glupih misli: 'Šta blene, što ne radi nešto, pa ona je sto
godina medicinska sestra!'
'Ostani
s njim, idem u hitnu da uzmem nešto, nađem Vanju.' Ostavljam
Bobana sa njegovim deda Trišom. Kod kapije sam preskočila nekoliko onih
padobrančića, videla da mi je auto izrešetan, gori nekoliko drugih automobila,
u dvorištu preko puta beživotno telo, tu blizu mrtav komšijski pas.
Neko me povukao za ruku tu kod kapije. Dvojica
vojnika. 'Gde ćeš, vrati se!'
Potrčala sam prema hitnoj. Na vratima me presrela Vanja. 'Jeste li svi dobro? Ne smemo da krenemo dok traje uzbuna! Ne smemo!
Zašto su ti ruke krvave? Jeste li svi dobro?'
Jedva sam došla do daha. 'Deda Triša... Deda Triša je ranjen. Podvezali smo mu femoralnu
arteriju. Boban ga čuva. Iskrvariće Vanja, iskrvariće! Ima još ranjenih. Sve
gori!'
Držala me za ruku i vodila kroz hodnik. Nemam
pojma šta mi je dala, potrčala sam nazad. Bilo je vruće. Bila sam u pidžami i u
patikama. Trčala sam. Bolele su me noge. Samo se jedne mislim sećam u tom
trenutku: 'Ko zna kako će jednog dana ovo
da nam se vrati...ko zna...'
Dvorište je bilo zatvoreno. Presreli su me
vojnici. 'Ja sam iz te kuće, pustite me.'
'Ne
smeš, kasetne bombe su svuda!'
'Ali tu
su mi...' pokazivala sam rukom prema dvorištu.
Pružio mi je ruku i uveo u dvorište. Deda
Triša je duboko disao. Na trenutke je otvarao oči. Boban ga je držao za ruku i
milovao po glavi. Nije krvario više.
Ušla sam u kuću. Nameštaj izrešetan,
polomljeni prozori, iznad mog radnog stola ogromna rupa u plafonu, na stolu
nagorele knjige iz interne medicine i psihijatrije. 'Šit, sad ćeš šipak da učiš! Taman si podvukla knjigu' – opet glupe
misli.
Šta sam uzela iz srušene kuće? Boks Lorda iz
šteka! Uzela sam cigarete!
Sirena oglašava prestanak vazdušne opasnosti.
Izlazim napolje. Puno dvorište ljudi u uniformama. Stavljaju gume, šta li oko
onih padobrančića. Tad ukapirah da su TO kasetne bombe i da sam ja bukvalno
preskakala bombe. Maca grli i teši nanu. Neverovatno, potpuno sam smirena,
pribrana.
'Šta ti
je to na pidžami? Jesi li dobro?' – Maca mi se unosi u
lice, uznemirena je.
Pogledam: na pidžami, na leđima imam rupe od
gelera, obgorele, mnogo njih.
Odjednom je puno dvorište ljudi. Stigla je
hitna. Spakovali su deda Trišu. Vanja mi nešto govori. 'Ne, neću nikakav sedativ. Dobro sam.'
Neka galama na drugom kraju dvorišta. Moj
tata! Kako je saznao? Čim me je zagrlio, klonula sam. Više nisam osećala ni
ruke, ni noge, samo sam se skljokala. Pa mene su geleri promašili za milimetre!
Ja sam slučajno nepovređena. Maca mi podiže majcu i gleda leđa. Nigde
ogrebotine!
Boban me grli i šapuće: 'Preživeli smo, mali. I deda Triša će biti dobro. Idi sa tatom. Deda
Trišu voze na hirurgiju. Idem s njim, Bane je tamo. Doći ću čim budem mogao.'
Stegla sam deda Triši ruku. 'Vidimo se kad se oporavite deda'. Slabašan osmeh i lagan stisak
rukom.
Potpuno sam otupela od tog trenutka. Neko me
nešto pitao, ostala sam bez glasa. Do pre nekog trenutka sasvim pribrana, sad
sam potpuno klonula. Nemam snage da zapalim cigaretu. Tata me grli i drži.
Priča mi nešto. Ništa ne čujem. Nemam predstavu o vremenu. Naša kuća i dvorište
su zatvoreni. Prebacili su nas kod komšije. Maca ide okolo, teši komšije, daje
lekove, vodu... Pojavljuje se Boban. Pruža ruke prema meni i kaže: 'Biće sve ok. Dobro je deda. Bane je tamo.
Pustili su me u kuću da uzmem stvari. Ništa nemamo da obučemo, sve je izgorelo
u garderoberu, samo ono što je bilo na čiviluku.' Daje mi svoju majcu.
Svlačim plavu pidžamu sa rupama od gelera. 'Mali,
mali, pa ti si zamalo poginula!'
Sav prtljag nam je boks cigareta. Odlazimo kod
mog tate. Pronalazimo neku garderobu. Zvoni telefon. Tata se javlja i pruža
slušalicu Bobanu.
'Ko je
to, tata?'
'Bane.'
'Šta je
bilo?'
'Deda
Triša'
Bobanu se kotrlja suza niz lice. Samo mi je
spustio glavu na rame.
'Umro
deda.'
'Ali
kako? Pa zar Bane nije rekao da će biti dobro i da su ga odmah uveli u salu?
Kako bre?'
'Ne
znam. Blast, šta li. Mnogo unutrašnjih krvarenja.'
Groblje. Užasno vruće. Deda Trišina sahrana.
Tuga. Sahranjuju i komšije. Svi iz ulice Ljube Didića su tog dana bili na
groblju. Kroz jecaj se smejem Banetovim šalama. 'Kumo, ovi Vučkovići ne umiru od prirodne smrti, samo ako ih neka
terlema zakači. To da upamtiš. I ovaj tvoj će da živi sto godina! A vala od
ovih deda Trišinih nekoliko unuka, samo ovaj tvoj debeli vredi nešto.' Banetova
mama mi prilazi i grli me. 'Boban mi je
danas rekao da ne zna da li bi preživeo da se tebi nešto desilo'.
Čega se još sećam? Na povratku sa groblja,
povezli smo nekog tipa u uniformi. Vraća se s Kosova. Na mom autu nigde stakla,
izrešetan potpuno. 'Uuuuu jebote, ovo gore od mog tenka!'. Ne sećam
se šta je posle toga bilo.
Neke scene se nikad ne zaboravljaju. Neki mirisi,
boje, misli, ostaju za sva vremena, urezani zauvek. Krv na betonu. Sivo-crveno.
Miris. Bobanov glas kako viče dok ga zasipa staklo, njegov izraz lica kad se
pojavio na vratima i rekao 'biće sve ok, dobro je deda', osećaj dok sebi
postavljam pitanje 'kako će ovo jednog dana da nam se vrati'... 'Boban je rekao
da ne zna da li bi preživeo...' Nikad neću zaboraviti.
Kad sam mislila da sam zaboravila sve, videla
sam film o tom danu. U jednoj sceni je jedna devojka duge plave kose u plavoj
pidžami prošla kroz kapiju i zaobišla kasetne bombe... Posle toga više nije
bila ista. U dokumentarnom filmu u jednoj sceni deda u lokvi krvi, komšije,
naše dvorište... Ne, ne može se zaboraviti...
Danas znam odgovore na neka pitanja koja sam
postavljala tog dana. Znam kako mi se vratilo.
Više ne trčim.
