Moj + ili moj †

(Moj ‘plus’ ili moj ‘krst’)

Nikad nisam pisala o ovome ili pričala ‘in public’. Ne zato što je to tajna, već zato što mi nije baš uživanje da o tome govorim, pre svega što je to moja stvar, doživljavam to kao smaranje a i zato što bi mi bilo mučno da izazovem kod drugih osećanje koje ne volim: sažaljenje. Ali nekako je sazrelo da i o tome govorim.

Govorim, ne zato što sam stekla imunitet na ’pogrešna’ osećanja, tj. što mislim da nećete možda osetiti sažaljenje, već zato što mislim da ima onih kojima će ova moja... paaa, da kažem ispovest, možda biti od koristi.

Šta je bio neposredni povod za ovaj članak? Sedela sam sa drugaricom i pitala me kako se osećam. Rekla sam:“Kao avion! Dok sedim, osećam se kao avion! - ispravih se. „Ništa me ne boli, ne osećam nikakav umor, nemam nikakvu neprijatnu senzaciju... Ali kad ustanem, nestane moja omnipotencija. Zameni je frustracija...“

...Multiplu sklerozu (MS), nazivaju nevidljivom bolešću. Ma đavola nevidljiva! Vidi se i te kako! Kod mene se vidi kad hodam. Ja je vidim kad puna energije skočim misleći da mogu da poletim, a onda vidim da jedva mogu da zakoračim. Tako je kod mene. Može i mnogo gore... Pu, pu, pu...

Ona je moja družbenica od tinejdžerskih dana. Tad je i bila nevidljiva. Dugo nije bila potvrđena, ali sam ja znala. Znala sam nekako! Kad je jednom, na  četvrtoj godini studija, na jednom medicinskom kongresu, počelo da me boli levo oko i u roku od par sati skoro potpuno izgubila vid, znala sam. Zgodno, baš u to vreme sam na faksu slušala neurologiju. Posle terapije, sve se vratilo kao što je bilo pre toga, i ja sam nastavila sa svojim svakodnevnim aktivnostima. Još dugo godina posle toga nije bilo potvrde, ali ja sam znala.

U međuvremenu, preživeli smo bombardovanje, završila sam medicinski fakultet, udala se, rodila dete, zaposlila se, razvela, kupila stan... Radila sam posao koji je donosio mnogo novca, mnogo poznanstava, mnogo privilegija i predivnih momenata sa predivnim ljudima, i jbg, i enormno mnogo stresa. Posle takve jedne serije stresnih događaja, potpuno iscrpljena, sa kilažom koju sam imala u osnovnoj školi, jedne noći sam se probudila: oko mene se okretala moja spavaća soba, u kojoj s obzirom na svoj posao i dotadašnji život, nisam ni boravila mnogo; noge me nisu slušale, otpuzala sam do kupatila. Sve se oko mene okretalo, i sa zatvorenim, i sa otvorenim očima... Doktorka je samoj sebi ordinirala terapiju: klometol, bromazepam, to se našlo. Pokušala sam da zaspim. Nekako sam izdržala do jutra. Ringišpil nije prestao ni ujutru. Poslala sam poruku sekretarici da ne dolazim na posao. Moje dete se probudilo. Bio je uplašen. Nije navikao da mama-zmaj ne može da ustane. Sećam se pogleda... Prvi put u životu, završila sam u bolnici: neurološki i hormonski potpuno raznizana! Iscrpljena! Svi oko mene brižni i uplašeni.

Bespomoćnost! Prvi put u životu sam se osetila bespomoćnom! Moj poslovni nadimak je bio ’Tsunami Lady’, i nije da ga nisam zaslužila. E, u tom momentu, od Cunamija ni vetrić nije ostao, a od Lejdi neka koža i kosti... Ne postoji gori osećaj od bespomoćnosti! Cunami spakovan u kutiju šibica.

Oporavila sam se posle toga, i mnogo puta posle... Ali sve manje sam bila ista, i sa aspekta mojih motoričkih sposobnosti, i sa aspekta svog mentalnog stanja. Što sam fizički bila slabija i manje sposobna, to sam mentalno više jačala. Još pre toga sam, razmišljajući o svojoj budućnosti, znala da moj život ne može još dugo da budu avioni-kamioni, biznis i kongresi. Imala sam svoj backup plan. Već sam krenula na edukaciju iz life coachinga i psihoterapije. Ako ništa drugo, eto, bar ću sebi biti jasnija, rekoh. To je bila odlična akcija! I danas sam srećna zbog te odluke. Ne samo zato što mi je ta edukacija pomogla da ojačam i razvijem psihološki imunitet, već zato što mi je donela još puno, puno toga.

Zašto još pišem ovaj tekst? Zato što mi je ona drugarica s početka, rekla da sam sebična jer neću to da podelim sa drugima kojima bi koristilo.

- Nisam sebična, na psihoterapiju dolazi onaj kome je potrebno da priča o tome, a ja o tome pričam kada mislim da treba i ako me neko pita.

- Ovako bi došlo još mnogo više jer ti možeš da razumeš bolje! Ljudi ne znaju...

- Ne moraš da budeš ranjen da bi umeo da isceliš! – rekoh ja aludirajući na Jungov koncept ’ranjenog iscelitelja’. - I drugi terapeuti razumeju svoje klijente!

- Da, ali tvoje ’razumem’ ima veću težinu! I nevažno je da li je to MS ili panični napad, ili anksioznost, TI si iskusila to, ti si sebi našla put, nisi stala!

Da, da, nisam stala. Do pre mesec dana sam imala četiri posla, sad imam ’samo’ tri. Idem sporo, ali ne stajem. Jedini put kad sam zastala, bilo mi je teško da se pokrenem.

- Ali shvati, meni to izgleda kao instrumentalizacija moje bolest!

- Ma koga briga ako je instrumentalizuješ, ako će nekome značiti to što imaš da kažeš!

Kad je otišla od mene, sedela sam satima u polumraku. Kakvu mi je glavobolju izazvala!

Razmišljala sam: pazi ’vamo, da sve vreme nisi radila (uključujući i rad na sebi kroz svoju ličnu psihoterapiju), završavala razne edukacije, čitala kliničke studije i informisala se o svemu što bi moglo da pomogne, a uz to živela punom parom, paaaaaaa, verovatno bi odavno tvoj život izgledao drugačije. Mnogo drugačije. Je l svi moraju da prođu goooodine edukacije za psihoterapeute i nekoliko godina svoje lične terapije da bi se borili sa podmuklim neprijateljem kao što je MS? Niti treba, niti mogu svi! Pa zašto onda ne podeliš to sa drugima? Znam, znam... Zbog onog narcisa koji čuči u tebi! Taj narcis koliko ti je dobra doneo, toliko te je i upropastio! Setih se još jedne njene rečenice:“Pa ti si sve vreme u pomažućim profesijama. ’Ajde onda, pomaži!“

Pametno zboriš, devojko! Treba da pomognem, evo, samo da pobedim ovog narcisa u sebi.

I evo me... Pišem.

Znate li kako je teško? Znate, ali ne znate! Ne možete da zamislite kako je kad vam je jedini kriterijum vrednosti ono sto je vaša slabost! Vredan si i kompletan kad možeš da trčiš i kad catwalk pređeš u suknjici i na štiklama! Zanemarite sve pozitivno i vi postajete svoja mana, defekt, deficit... Na svojoj psihoanalitičkoj terapiji sam to zvala „komadić koji nedostaje“. Taj komadić mi je silne probleme zadavao. Dok ga nisam prihvatila i dok nisam odlučila da bude deo mene. Jaaaaao koliko je taj put pun izazova! Koliko puta sam htela da odustanem, koliko puta da izađem iz svoje kože, koliko puta da se ne probudim!

Znate zašto nisam? Jblg, možda baš zato da bi imao ko da vam ovo ispriča! I vama, koji se pekmezite i kukate jer ste se malkice zakačili sa momkom/devojkom, pa vam se život ruši; i onima, koji  u očajanju ne mogu da se pokrenu jer ih je zadesila neka katastrofa poput ’ostali bez svog bednog posla od 20000 dinara’, pa su se predali jer su izgubili veru u sebe; i vi koji ste tatine i mamine maze koje u životu sem da otvore frižider, ne umeju ništa drugo, i vama koji bolujete od neizlečive bolesti ili ste pretrpeli gubitak...

Eto, verovatno zbog svih vas. Da vam kažem da je to bedan izgovor i loše opravdanje za pasivnost i odustajanje. Vi ste živi! S nekim razlogom, smislenim razlogom. Ne ignorišite to već nađite taj smisao!

Zašto sam stavila ovakav naslov? Zato što je jedna moja psihoterapijska sesija meni otvorila oči i jasno pokazala da sam ja od svoje bolesti i dobila i izgubila. Dobila sam to što sam tragajući za svoju opciju za budućnost, upoznala svog Učitelja koji je verovatno iz grupe ’značajnih drugih’ – najznačajniji; postala psihoterapeut i lajf kouč, mnogo bolje razumem ljude i njihovu patnju i samim tim mi se čini da sam i bolji doktor i bolji psihoterapeut; zahvaljujući spletu okolnosti proisteklih iz moje bolesti, upoznala sam svoje voljeno biće, postala mnogo smirenija, strpljivija, provodila više vremena sa svojim detetom; shvatila da mogu da budem uspešna i da dobro radim i druge poslove, i konačno sam shvatila da me ljudi, bar oni meni bliski, vole uprkos ’komadiću koji nedostaje’. Pa, malo li je sve ovo?!

A šta sam izgubila? Verovatno nekoliko godina vucaranja po svetu, aerodromima i avionima, kongresima, par desetina komada dobre garderobe i nakita, na desetine fancy prijema, koktela, večera po kojekakvim budibiogsnama mestima, možda bih vozila bolji auto i... pa ne znam šta još. Jedino više ne trčim... Ali i pored toga, meni je ovaj deo liste mnogo mršaviji u odnosu na onaj gore.

Teško mi je da kažem, stvarno teško, ali zbog nekoliko stavki iz onog gornjeg spiska, da, moja bolest je i moj plus i moj krst. Čak više plus... Promenite ugao, pogledajte i kroz drugi prozor...

Za kraj, samo jedna rečenica:“Ćeraćemo se mi još...“

Nastavak sledi...