"…Nije život što i polje preći...“

...muzika uz ovaj tekst

“…No redosled ima svako dejstvo

I kraj puta neće se izbeći.

Sam sam  - greh sve jeste i neverstvo

Nije život što i polje preći.”

Boris Pasternak, “Hamlet”

Ovaj tekst je posvećen prvenstveno mojim drugaricama J.P. i M.P,  ali i svim ostalim divnim ženama koje godinama  u magli traže sebe, a sad su na putu da se pronađu...

            Kad ste poslednji put sebi i drugima rekli:“E, sad je stvarno dosta!“? Nema veze da li ste to naglas izgovorili, ili u sebi, samo da ste potpuno bili sigurni da jeste dosta?

 Što je ’tema’ delikatnija, to se teže odlučujemo da kažemo ’dosta’. A ako ’dosta’ nije uvremenjeno, ako niste rekli u pravom trenutku, ništa niste uradili. Vraćaćete se opet i opet na isto mesto, nezadovoljni, prazni, pokušavaćete da ’ipak još jednom pokušate’, da ipak još nešto popravite, proverite, preispitate... Činiće vam se da će još jedna cigareta, jedno piće, još par sati na poslu smanjiti prazninu koju osećate, beskrajno ćete se brinuti o deci, kuća će vam blistati, spremićete mužu ručak koji najviše voli...i opet ćete biti unutra prazni i nekompletni...

            Neki mogu tako jako dugo: dve, pet, petnaest godina... Rasipaju energiju na stvari koje ih ne usrećuju. Razviju paletu kontraveština koje im pomažu da varaju sebe i život. Posle svih takvih godina, zaboravite kakav je osećaj biti opet svoj, ispunjen i srećan, zaboravite ko ste i šta želite za sebe, okruženi ste zidovima i bedemima koje ste sami izgradili.

            Većina u jednom trenutku počne da razmišlja šta to fali u njihovom životu pa se osećaju tako. Znate šta nedostaje: VI! Nedostaje vaše autentično JA.

“Autentično JA je ličnost koja nam je genetski data i uključuje naše sposobnosti, talente, sklonosti, emocionalne i fiziološke reakcije povezane u celini opštim doživljajem identiteta.Ovaj identitet bi bio isti da ste rođeni bilo gde na našoj planeti, kao bogati ili siromašni, crnac ili belac.To je baza vaše ličnosti koje morate biti svesni da biste ostvarili zadovoljstvo u životu.
Socijalno JA nastaje kao rezultat iskustva i ključnih događaja koje ste preživeli i procesa reakcije i interpretacije koji se događaju u vama. Često je vaše socijalno JA primajući pogrešne informacije o vama, stvorilo i pogrešan doživljaj identiteta koji vas sputava i ne da vam da verujete u sebe i da uživate u životu. Kakve god bile vaše okolnosti nikad ne dozvolite da razlozi zbog kojih niste uspevali u životu prerastu u izgovore. Živeći život svoje fiktivne ličnosti ili socijalnog JA (najčešće u skladu sa očekivanjima drugih u koja i sami poverujemo da tako treba, mora) je opasno stanje koje apsorbuje i oduzima vašu životnu energiju.” – reče Nebojša Jovanović.

Ehhh, a kad počnete da tražite Autentično JA, videćete šta ste sve ogradili unutar svojih zidova. Ako to na pravi način krenete da radite, tragajući za uzrocima, ljudima, događajima, vašim doživljajima i ograničavajućim, pogrešnim uverenjima o sebi i drugima, svemu što vas je načinilo takvima kakvi ste sada, možda ćete i uspeti da se vratite sebi.

            Jednog dana ćete spontano početi da sklanjate zidove, prvo ciglu po ciglu, a onda cele redove... Kad je ’dosta’ definitivna odluka, više se nećete vraćati da nešto popravljate, zatvorićete ta vrata, i nećete imati potrebu da se okrenete i gledate u zatvorena vrata, bar ne  predugo...

“Zatvori poneka vrata, ne zbog ponosa, nesposobnosti ili arogancije, već jednostavno zbog toga što više ne vode nikuda.” - Paulo Koeljo

            Kad se jedna vrata zatvore, iza vas sačekaju ljudi, ’vaši’ ljudi sa pitanjima „Zašto, kako sad to, šta ti je falilo???“. Ja znam šta je meni falilo uvek kad sam govorila ’dosta’ (a činila sam to prilično puta u životu!) i kad sam zatvarala vrata: EMOCIJA koju sam želela da imam! 

Nikad nisam osećala potrebu da nekome objašnjavam zašto, jednostavno, neki će razumeti i bez reći, a drugi neće ni da im nacrtaš... Ali onda maske počnu da padaju... I tako neki u našim životima dobiju posebno mesto, i beskonačan kredit, a oni koji nam posle skidanja maski budu ružni, zauvek ga izgube.

            Promena boli, manje ili više. Ne znaš koja će vrata ispred tebe da se odškrinu ili otvore. Kad dođete do onog poslednjeg reda cigli iz svog zida, kad pustite da se stvari dešavaju, pojaviće se pravi ljudi, i odabraće pravo vreme. Kad jednog dana shvatite da je jedna poruka za dobro jutro učinila da vam ceo dan bude kao magija, kad zaključite da od nečijeg glasa ne skidate osmeh sa lica, prepoznaćete i tu emociju koju ste tražili. Nikad više nećete pristati na manje od toga, nećete pristajati na ’utešne nagrade’.

            Draga M, draga J, znam da onog jutra, one večeri, niste samo plakale – osetila sam da krvarite negde iznutra. Samo nisam sigurna zašto: zbog svoje odluke da kažete ’dosta’, ili zbog onih godina koje su prošle dok niste rekle ’dosta’?!

Kako god, sad je vreme da pronađete i prihvatite sebe. Neće biti ni lako, niti će trajati kratko.

J, znam koliko su ti neki ljudi značili, i znam da ti je tata, kao i meni, recitovao rusku poeziju, i zato, ono što imam da ti kažem, reći ću ti ovako:“...Nije život što i polje preći.“

            Kako ćete vi kroz svoj život preći, da li će vam život biti minsko polje, ili polje ljubičica...ne znam. Znam samo da nije nemoguće, i znam da niste jedine prolazile kroz to.

I sigurno znam da vas negde čeka nagrada: udah punim plućima ujutru, i osmeh kad nađete sebe... :-*