Niške lingvištičko-psihološke mudrosti

Pre neki dan je na fb, nakon jednog posta, krenula mala diskusija na temu ko se sve u zemlji Srbiji usuđuje da se bavi psihologijom, medicinom i da se naziva tim imenom, a ustvari se samo radi o ‘prodavcima’ raznih usluga sumnjive  sadržine i iskorišćavanju onih koji su spremni da te usluge plate. Kad bolje razmislim, nije tu u pitanju samo medicina i psihologija, politika ili sport. I ako se lečite, i ako gradite, i ako vozite, i ako kuvate, i ako se bavite umetnosću, ovde na svakom koraku nailazite na neke koji bi hteli da budu kalif namesto kalifa. Manije veličine, narcisoidne ličnosti...ima ih svakako, ali se desi i neko nenametljiv koji u dve rečenice, bez ikakvog znanja, zdravorazumski objasni nešto o čemu je ispisano koznakoliko strana.

            Dakle, provela sam dan na putu, i sve je ličilo na jedan sasvim običan dan: bolnica, sala, malo priče o aktuelnim dešavanjima u srpskom zdravstvu... I spremala sam se da krenem, kad se pojavi lik koji mi je bio predstavljen sa: ”Majo, ovo je moj kum Goran. Vidite, on je inače sa selaaaa...” Ja tu lepo pitam da mi se pojasni da li to znači da je seljak, i krenu priča...  l što reče Pera Detlić: I svega ovoga ne bi bilo, da sam posle toga krenula kući, a ne u kafanu.

‘Nači, kum Goran je najautentičniji i najprirodniji lik koga sam upoznala u poslednjih nekoliko godina. Znate one likove koje sretnete prvi put u životu, a vodite živ i spontan razgovor o svačemu kao da se znate 20 godina...

Kaže meni kum Goran:”E, moja Vi (ovo je sarkazam, i potiče od onoga ‘e, moja ti’ pošto ja imam često problem da se šiftujem sa VI na TI), šteta što ne neguješ niški govor...vidim, koristiš više od jednog padeža... A ovaj književni srpski je ponekad toliko nefunkcionalan. Zamisli kad kažeš da si bio sa kumom. S kim? Nema onaj drugi pojma. Umesto da kažeš “bio s kuma ili s kumu”, i sve je jasno. Ili npr. ‘s Ivana i Ivanu’. “

Ne znam da li su morfička polja u pitanju ili je samo kraj radne nedelje, nas troje, iako iz potpuno različitih priča, savršeno smo se skapirali. I da se vratim na ono zbog čega sam počela ovaj tekst.

Pričajući o svojoj mudroj babi, kum Goran kaže da je Baba pokušavajući da opiše nekome svoja dva unuka (njega - Gorana i njegovor brata Zorana), rekla:

“Paaaa, Goran, on... on je po-utralan, dok Zoran slabije pojavljuje svoje pojave”.

Zamislila sam se na sekund kad sam čula, a onda sam prasnula u smeh! Kako je baba u jednoj rečenici napravila razliku između ekstrovertnog i introvertnog tipa ličnosti!

Prim. prev. (za one koji nisu iz Niš i ne barataju niškim jezikom pa nisu mogli da razumeju reči i smisao, dajem stručno objašnjenje i tumačenje):

po – prefiks u složenici koji označava više

utralan – ono sto ostane kad ukloniš ‘NE’. Dakle ‘po-utralan’ je onaj koji nije neutralan već je suprotno od toga. Kao što bi negacija od ‘prijatno’ recimo bila ‘aprijatno’ :-). Po babi, po-utralan je ekvivalent ekstrovertnom tipu ličnosti po Karlu Jungu. On se odlikuje potrebom za gratifikacijom od spolja, potrebom da se bude u društvu, entuzijazmom, otvorenošću, govorljivošću i definitivno osobe koje karakterišu ovakve osobine ličnosti,  radije provode vreme u društvu drugih nego sami sa sobom. Opisno, po babi, po-utralni su osobe koje ‘jače pojavljuju pojave’

pojavljivati pojave – sintaksa koja objašnjava otvorenost jedne osobe, odnosno njeno otvoreno ispoljavanje emocija, želja, potreba, komunikaciju sa drugima. Osobe koje ‘slabije pojavljuju pojave’ po Babi, odgovarale bi Jungovim introvertima. Dakle, po-utralne osobe jače pojavljuju pojave i to su ekstrovertne osobe, a suptorno – odgovara introvertnim osobama.

            Dok po-utralna osoba radije ide na žurku, ona koja slabije pojavljuje pojave, radije ostaje sama kući, i recimo, čita Šopenhauera ili nešto slično...

Jako je bitna još jedna dimenzija babinog pojašnjenja: prefiksom ‘po’ i pridevom ‘slabije’, ona pokazuje dominantnost jedne od strana ličnosti, ali ne isključuje onu drugu što je potpuno u skladu sa Jungom: ekstrovertnost i introvertnost su jedan kontinuum i u svakome od nas postoji i jedna i druga strana, samo jedna preovlađuje i izraženija je u odnosu na drugu, što ostavlja prostor i za uvođenje trećeg tipa ličnosti – onog ambivertnog po Jungu.

            Iz kafane sam izašla bogatija za jedno narodsko objašnjenje teorije ličnosti, saznala sam za neke seksualne inverzije i perverzije koje u udžbeniku iz psihijatrije nisu pomenute, a nisam ih videla ni u filmovima (o tome možda u nekom drugom blogu :-)), a sve u svemu, sigurno imam i nove bore oko očiju jer nisam prestala da se smejem.

Kad sam ušla u auto i krenula, svaki međurebarni mišić me je boleo od smeha.

Pa, kumovi, moji VI, hvala vam na prijatnom popodnevu i na puno smeha.

Možda će nekome babino pojašnjenje koristiti kao asocijacija na tipove ličnosti :-)

I za kraj, čujte Drakcetov elaborat o svaleraciji

Neprocenjivo!

…Posle ljubavi

II deo

Evo obećanog nastavka… Opet je 2 ujutru, uz to je i pun mesec, imam utisak da je još uvek 40˚C napolju...

"Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!"

govorio je kasnije profesor Mišel Babić za svoj susret sa Unom u jesen 1980.”

Ovako Momo Kapor počinje knjigu “Una“. Prisećam se šta se meni dešavalo kad sam ’neke važne’ videla prvi put. Uhhhh...

Sećam se jednog zimskog upoznavanja, izlazio je iz auta, pogledao me dok je zatvarao vrata, okliznuo se i zamalo mi pao pod noge... „Prvi put te vidim, a već si na kolenima ispred mene!“ – rekoh. I tako je počelo...da, tako kako je počelo, tako je i bilo par narednih meseci, godina: klizavo i trapavo. I kad se završilo, ostala je ta slika i to osećanje: ja stojim i pružam mu ruku da ustane.

U drugoj priči, bilo je puno ljudi okolo, upoznali smo se, krajičkom oka sam ga primetila dok je odlazio, i pomislila: „Kako je neobičan, i sat mu je čudan, čak i za moj ukus“. Sledećeg puta kad smo se sreli, posle godinu dana, mozak mi je stao... I sve je bilo neobično, čudno, vanvremenski i vanserijski, i sve vreme  bez pameti... I rastanak potpuno isti: neobičan, čudan... Kao da me je progoreo, zvonili su mi u ušima stihovi Sergeja Jesenjina:

“Ovu vatru sudbinom očajno

ne zovi, veza lakoumna to je.

Kao što smo se susreli slučajno,
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.“

Al’ ipak mi dugo nije bilo do smeška...

A opet tamo neke davne zime, kroz gužvu i gomilu ljudi, primetila sam pogled, i oči uokvirene dugim trepavicama... vidim ih i sad... mnogo godina posle... samo ono što je u njima, više nije isto. A jos su manje osećanja ista...

Kažu da je prvi utisak najbitniji, može biti i pogrešan, ali se najčešće na njega oslanjamo. Ako pitate psihologe, svašta će vam reći o prvom utisku:  i da se sastoji od nekoliko komponenti, i da se tu radi o tome kako se vi osećate u vezi sa samim sobom, u vezi sa tom drugom osobom, i kako se ona oseća, i kakva su vaša očekivanja i potrebe u odnosu jedno na drugo... Ja ću ipak u ove sitne sate prihvatiti naučnu definiciju prvog utiska koju sam našla kod Vukajlije: „Wallpaper nečijeg uma. Ono što krasi tu osobu i čemu se divimo, sve dok ne saznamo da se ispod svega toga krije pentium kec“. Jeste, često se tako na prvi pogled očaramo, a onda neminovno i razočaramo... Da li ’sam se razočarala’ ili ’me je razočarao’, kakve veze na kraju krajeva ima?! Rezultat je isti...

I da se vratim na Eustahija opet (vidi prethodni blog i crtani film).

Eustahija sve vreme kroz ljubavne jade vodi njegov ’Love Coach’. I kad mu nestane ideja kako da osvoji svoju dragu, tu je pčelica sa Trinidada da mu priskoči u pomoć. Imamo i mi neke svoje pčelice: prvi utisak, iskusnija drugarica, drug, zvezde, horoskop, intuicija... A onda se desi da smo u pokušajima da ništa ne propustimo, da ’sve isapadne kako treba’, ustvari promašili suštinu: da vidimo sebe i drugu stranu kao celinu, i crnu i belu, da osećamo i da se prepustimo osećanjima... Zagledajući svako stablo, promakla nam cela šuma...

A u međuvremenu, dok jedno od nas igra ’e nedamtise igricu’, muči drugu stranu nejavljanjem, uživa u tome da druga strana čezne, nada se da joj čežnja nikad neće dosaditi, dođe neka Hortenzija... ili se wallpaper promeni... Pogledaš nazad, i vidiš sve greške koje si pravi(o)la...

I šta ostaje posle ljubavi:

KLIKNI: Momo Kapor - "Una"

Da, u savremenoj verziji može još štošta da se doda:

•  Navika da ujutru, dok se šminkaš, osluškuješ da čuješ zvuk dolazeće poruke…
• Stotine SMS-ova na računu za mobilni…
• Navika da stalno proveravaš mailove, poruke, sve medije gde ste se sretali i razmenjivali nežnosti…  da u  samoposluzi uzimaš piće koje on voli,čokoladu i keks koji inače ne jedeš sama…
• Navika da staješ pod tuš kad se vraćaš s puta, a onda se tuširaš hladnom vodom, jer si zaboravila da nije imao ko da ti uključi bojler...
• Miris njegove kose na jastuku…
• Siva majica koja ti se nikad nije dopala, ali 'kupi je, dobro ti stoji...'
• Isečci avio-karata, pozorišnih i drugih ulaznica u džepovima i torbama koje nisi dugo nosila…
• Zaboraviš da nahraniš mačku ujutru, jer to je uvek on radio…
• Zaboraviš da zoveš taxi posle kafane, jer te uvek on čekao…
• I njegovo: "hmmm....njam-njaaam..." 

…Ako ste bili dovoljno pametni da ništa od svega prethodno napisanog ne važi za vas, super! Čestitam! A ako ne, onda dodajte još nešto na spisak.

…I ne verujte Jesenjinu sasvim kad kaže da “ko je ljubio, taj ne ljubi više” :-)

Majinih 5.5 dana kao u crtanom filmu…

I deo, nastavak sledi

Sedim u hotelskoj sobi, u stranoj zemlji, nešto sam ‘u plavom’… Na laptopu otvoreno 10 stvari i mailova, i na svima nesto radim, uz to ćaskam s drugom na fb… Nisam baš sigurna u kom sam ovo raspoloženju, neki čudan i meni nepoznat miks: malo plavog, malo sivog, par crvenih pega, i negde se sa periferije širi crno… Za divno čudo, sa lakoćom radim i baaaš mi dobro ide (to je, kažu,  narandžasto J)…tako dobro da evo u 2 ujutru počinjem da pišem i ovaj tekst.

Sinoć su mi kolege na raznim jezicima pevali uvodnu špicu iz Pčelice Maje (pod dejstvom vina naravno J), pa poželeh da je čujem na srpskom. Sasvim slučajno, otvorio se ovaj link

 Klikni, i nasmej se od srca

Ako ste odvojili 5.5 minuta da ga pogledate, sigurna sam da niste mogli da ostanete ravnodušni! Šaljem drugu link, i posle par minuta stiže poruka: “Hahahahaha, slatko sam se nasmejao”. Pa Eustahije Brzić, koga sam ja potuno zaboravila, je u 5.5 minuta zalepio tačno zadnjih 5.5 dana dešavanja u mom životu!

Čim sam čula prvi stih usta su mi se razvukla do ušiju! …I meni nestade sav jad… Pogledala sam ga nekoliko puta.

Uz potpuno drugo raspoloženje, dok sam se i ja slatko smejala, počele su da mi naviru nepovezane asocijacije na razne događaje iz ovih 5.5 dana.

Asocijacija br 1: Kolega me je za vikend nazvao Ženom Zmijom. Nisam stigla da čujem šta to znači, samo se sećam da je dodao “ali ja obožavam da radim sa takvim ženama” (ako čita obaj blog, molim da mi napiše komentar i objasni šta tačno u njegovoj nomenklaturi to znači).

E pa, dragi kolega A, evo ti replika od Homera (boa iz crtanog): “Na posletku, svi smo mi ispod kože zmije”! Možda ja samo imam malo tanju kožu pa je to lakše uočiti. S obzirom na raspravu koju smo tog celog vikenda vodili, ja moram ovde da kažem da Žene Zmije, možda samo više palacaju jezikom i lako se prepoznaju, pa manje ljudi strada i pati zbog njihovih smrtonosnih ujeda. Ja se više plašim onih koje imaju deblju kožu pa se teže prepoznaju. One su ti veći problem! A mene si na odlasku kupio svojim komentarom da voliš da radiš sa Ženama Zmijama. Pametno i iskusno, svaka čast, od nas može i da se nauči ponešto, mi ne klimamo samo glavom već kritikujemo, a ko zna, taj će to lepo da iskoristi. A na kraju, ako može Hortenzija, što i ja da ne budem ”zbilja odlična osoba i zmija”. J

Asocijacija br 2: “Čuo sam za srušene snove i bolne rastanke, ali ovo je smešno”. Samo sam se setila jedne svoje poruke od juče:”I smešno mi je, i plače mi se.” A to se zove ambivalencija. Ko nije razvio sposobnost tolerancije na ambivalenciju, može da ima problema! Sigurno ste imali takve situacije: dva oprečna i suprotstavljena osećanja u vama, u odnosu na jedan isti objekat (objekat ste vi sami, partner, posao…).Ne znam kako ste se vi borili sa svojom ambivalencijom, ali ja često koristim “taktiku nerazmišljanja”. I dobro sam je usavršila.

“Mehanizam nerazmišljanja - Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu.” OLI Metod, tolerancija na ambivalenciju 

Godinama sam se ponašala kao moj omiljeni filmski lik, Scarlett O’Hara, koja kaže:”After all…tomorrow is another day”. Al’ nažalost, Rhett Butler nestaje u magli i ne vraća se…L

Asocijacija br 3: “Tako ti je to kad ne ugodiš voljenoj. Onda si opet ti.” Eustahije druže, pa uopšte nije loše da ostaneš malo sam i budeš ti. I nisu samo žene te koje traže da im se ugađa, ima toga i među muškarcima… A svako ‘ugađanje’ je mač sa dve oštrice: ako ugađajući drugome nisi ‘u liniji’ sa sobom. Ugađaj drugome samo ako i tebi prija. Ali nekad i kad je svaka kockica na mestu, nesporazumi se dešavaju. Nisi pritisao pravo dugme, i tu se sve završava. Ljudi traže i pale se na različite stvari. Nije lako pronaći pravu… A kad je baš tražiš, velike su ti šanse da promašiš.

“I šta da ja kažem na ovo? Ništa! Evo kažem NIŠTA.”

U nastavku bloga ću i dalje biti sa Eustahijem, i tad dolazim na suštinu priče: šta se desi kad od drveta ne vidiš šumu…

"…Nije život što i polje preći...“

...muzika uz ovaj tekst

“…No redosled ima svako dejstvo

I kraj puta neće se izbeći.

Sam sam  - greh sve jeste i neverstvo

Nije život što i polje preći.”

Boris Pasternak, “Hamlet”

Ovaj tekst je posvećen prvenstveno mojim drugaricama J.P. i M.P,  ali i svim ostalim divnim ženama koje godinama  u magli traže sebe, a sad su na putu da se pronađu...

            Kad ste poslednji put sebi i drugima rekli:“E, sad je stvarno dosta!“? Nema veze da li ste to naglas izgovorili, ili u sebi, samo da ste potpuno bili sigurni da jeste dosta?

 Što je ’tema’ delikatnija, to se teže odlučujemo da kažemo ’dosta’. A ako ’dosta’ nije uvremenjeno, ako niste rekli u pravom trenutku, ništa niste uradili. Vraćaćete se opet i opet na isto mesto, nezadovoljni, prazni, pokušavaćete da ’ipak još jednom pokušate’, da ipak još nešto popravite, proverite, preispitate... Činiće vam se da će još jedna cigareta, jedno piće, još par sati na poslu smanjiti prazninu koju osećate, beskrajno ćete se brinuti o deci, kuća će vam blistati, spremićete mužu ručak koji najviše voli...i opet ćete biti unutra prazni i nekompletni...

            Neki mogu tako jako dugo: dve, pet, petnaest godina... Rasipaju energiju na stvari koje ih ne usrećuju. Razviju paletu kontraveština koje im pomažu da varaju sebe i život. Posle svih takvih godina, zaboravite kakav je osećaj biti opet svoj, ispunjen i srećan, zaboravite ko ste i šta želite za sebe, okruženi ste zidovima i bedemima koje ste sami izgradili.

            Većina u jednom trenutku počne da razmišlja šta to fali u njihovom životu pa se osećaju tako. Znate šta nedostaje: VI! Nedostaje vaše autentično JA.

“Autentično JA je ličnost koja nam je genetski data i uključuje naše sposobnosti, talente, sklonosti, emocionalne i fiziološke reakcije povezane u celini opštim doživljajem identiteta.Ovaj identitet bi bio isti da ste rođeni bilo gde na našoj planeti, kao bogati ili siromašni, crnac ili belac.To je baza vaše ličnosti koje morate biti svesni da biste ostvarili zadovoljstvo u životu.
Socijalno JA nastaje kao rezultat iskustva i ključnih događaja koje ste preživeli i procesa reakcije i interpretacije koji se događaju u vama. Često je vaše socijalno JA primajući pogrešne informacije o vama, stvorilo i pogrešan doživljaj identiteta koji vas sputava i ne da vam da verujete u sebe i da uživate u životu. Kakve god bile vaše okolnosti nikad ne dozvolite da razlozi zbog kojih niste uspevali u životu prerastu u izgovore. Živeći život svoje fiktivne ličnosti ili socijalnog JA (najčešće u skladu sa očekivanjima drugih u koja i sami poverujemo da tako treba, mora) je opasno stanje koje apsorbuje i oduzima vašu životnu energiju.” – reče Nebojša Jovanović.

Ehhh, a kad počnete da tražite Autentično JA, videćete šta ste sve ogradili unutar svojih zidova. Ako to na pravi način krenete da radite, tragajući za uzrocima, ljudima, događajima, vašim doživljajima i ograničavajućim, pogrešnim uverenjima o sebi i drugima, svemu što vas je načinilo takvima kakvi ste sada, možda ćete i uspeti da se vratite sebi.

            Jednog dana ćete spontano početi da sklanjate zidove, prvo ciglu po ciglu, a onda cele redove... Kad je ’dosta’ definitivna odluka, više se nećete vraćati da nešto popravljate, zatvorićete ta vrata, i nećete imati potrebu da se okrenete i gledate u zatvorena vrata, bar ne  predugo...

“Zatvori poneka vrata, ne zbog ponosa, nesposobnosti ili arogancije, već jednostavno zbog toga što više ne vode nikuda.” - Paulo Koeljo

            Kad se jedna vrata zatvore, iza vas sačekaju ljudi, ’vaši’ ljudi sa pitanjima „Zašto, kako sad to, šta ti je falilo???“. Ja znam šta je meni falilo uvek kad sam govorila ’dosta’ (a činila sam to prilično puta u životu!) i kad sam zatvarala vrata: EMOCIJA koju sam želela da imam! 

Nikad nisam osećala potrebu da nekome objašnjavam zašto, jednostavno, neki će razumeti i bez reći, a drugi neće ni da im nacrtaš... Ali onda maske počnu da padaju... I tako neki u našim životima dobiju posebno mesto, i beskonačan kredit, a oni koji nam posle skidanja maski budu ružni, zauvek ga izgube.

            Promena boli, manje ili više. Ne znaš koja će vrata ispred tebe da se odškrinu ili otvore. Kad dođete do onog poslednjeg reda cigli iz svog zida, kad pustite da se stvari dešavaju, pojaviće se pravi ljudi, i odabraće pravo vreme. Kad jednog dana shvatite da je jedna poruka za dobro jutro učinila da vam ceo dan bude kao magija, kad zaključite da od nečijeg glasa ne skidate osmeh sa lica, prepoznaćete i tu emociju koju ste tražili. Nikad više nećete pristati na manje od toga, nećete pristajati na ’utešne nagrade’.

            Draga M, draga J, znam da onog jutra, one večeri, niste samo plakale – osetila sam da krvarite negde iznutra. Samo nisam sigurna zašto: zbog svoje odluke da kažete ’dosta’, ili zbog onih godina koje su prošle dok niste rekle ’dosta’?!

Kako god, sad je vreme da pronađete i prihvatite sebe. Neće biti ni lako, niti će trajati kratko.

J, znam koliko su ti neki ljudi značili, i znam da ti je tata, kao i meni, recitovao rusku poeziju, i zato, ono što imam da ti kažem, reći ću ti ovako:“...Nije život što i polje preći.“

            Kako ćete vi kroz svoj život preći, da li će vam život biti minsko polje, ili polje ljubičica...ne znam. Znam samo da nije nemoguće, i znam da niste jedine prolazile kroz to.

I sigurno znam da vas negde čeka nagrada: udah punim plućima ujutru, i osmeh kad nađete sebe... :-*

Galeb Džonatan Livingston u nama

Danima sedite u kafeu sa osobama sa kojima više ne znate o čemu da pričate, a ni ćutanje sa njima vam više ne prija; danima se ujutru budite pored osobe koja je postala potpuni stranac; danima odlazite na posao koji vas više ne ispunjava; danima veče provodite uz filmove koje ćete zaboraviti čim se završe a da nemate pojma šta ste gledali; danima jedete isto pecivo za doručak a da vam više i ne prija… “Sve po istom krugu, sve po istoj stazi…” Kad je dosta? Zašto ostajemo u lošem braku/vezi, na lošem poslu; šta nas tu drži? Odgovor je vrlo jednostavan, i toliko već “izlizan”: drži nas naša ZONA KOMFORA.

To nije nikakav geografski prostor, niti zaključana i branjena prostorija, već više neki prostor u našoj glavi i u našem srcu koji smo mi sami ogradili i zamandalili virtuelna vrata. U zoni komfora se ne živi, tu se samo provodi vreme, životari. A koliko ćemo vremena provesti tamo, zavisi samo od toga jesmo li spremni i dovoljno odvažni da iz nje izađemo. Šta se nalazi van zone komfora? Nalazi se ZONA RIZIKA. Kad kročimo van zone komfora, osetićemo bol, patnju, neizvesnost, strepnju od mogućeg ishoda. Može da bude bolje, ali ne mora. Jedno je sigurno: ako ostanete tamo gde ste, nema nagrade!

U zoni komfora nas drže naša ograničavajuća uverenja: “Nisam ja za to”, “Sedi di si…”, “Ne zaslužujem ja to” i sl. Jedna od prvih lekcija koju sam naučila od svog mentora, kaže:” Ako veruješ da možeš, u pravu si. Ako veruješ da ne možeš, opet si u pravu”. Setite se galeba Džonatana Livingstona koji nije bio zadovoljan samo time da “obično” leti. Poleteo je, pao…”Ali galeb Džonatan Livingston, ne stideći se, raširi krila i ponovi onaj isti drhtav težak okret – usporavajući sve više let, još jednom izgubi brzinu – jer nije bio obična ptica. Većina galebova ne haje da nauči nešto više do osnove letenja – kako da stigne od obale do hrane i natrag. Jer, većinu galebova ne zanima let, već jelo. A ovog galeba nije zanimalo jelo, već let. GalebDžonatan Livingston najviše je voleo leteti.”

Dakle, po napuštanju zone komfora, možemo proći na početku kao Džonatan Livingston, mogu da nas odbace, ne razumeju, ismeju, kažu da preko hleba tražimo pogaču…ali ne odustajte! Znam i sama koliko se teško izlazi iz te zone, koliko su vrata koja je zatvaraju teeeeeeška i koliko snage treba da se odgurnu. Kao i kod ostalih, i moj svaki izlazak iz te zone je bio bolan i vezan za patnju. I koliko sam puta samo napravila nekoliko koraka napred, a onda brže-bolje otrčala nazad u okrilje svog komfora i u životarenje. A onda, u jednom trenutku svaka kockica dođe na svoje mesto, sve sazri, sve postane bistro i jasno; nemaš nikakvu dilemu da je kucnuo čas, ne osećaš nikakvu obavezu, ne osećaš krivicu, grižu savesti. Taj trenutak treba iskoristiti! Okreneš se iza sebe, vidiš zatvorena vrata, ali ne možeš natrag; napraviš korak napred: vidiš niz drugih vrata! Šta se iza kojih krije i koja ćeš da otvoriš? Mudro donosi odluku!   

Ja se nikad nisam pokajala zbog napuštanja zone komfora. Na nagradu se ponekad čekalo poprilično, ali je onda zadovoljstvo njome bilo veće.

Više se ne plašim da otvorim vrata i izađem! Sad uživam u razmišljanju sta se krije iza onih vrata ispred mene. Uzbuđuje me pomisao na mogućnosti koje su isped, samo treba da posegnemo za njima!

Ako me pitate za mišljenje, rekla bih vam sledeće:

Negujte galeba Džonatana Livingstona u sebi, ne lomite mu krila, ne prizemljujte ga ograničenjima kako treba da bude deo jata i samo da bude sit!

Deset ljutih gusara

(LUSH RADIO)

    Volela bih da mogu da kažem da se nikad nisam osetila kao Kalimero pokušavajući iz petnih žila da nekome nešto kažem, objasnim da nije u pravu, da je pogrešno shvatio, a da sa druge strane stoji zid gluv i nem za sve... Na trenutak ti se učini da se Zid zainteresovao da čuje tvoju priču, da pogleda i „drugu stranu medalje“, čak se i rastanete u tom uverenju, a onda prođe neko vreme i ti vidiš da je to sve bilo uzalud! „Nepravda, pa to ti je!“

    Zidovi u našem životu mogu biti partner, dete, roditelj, šef, različiti autoriteti... Nemam ja neki poseban problem sa Zidovima, takav sam čovek da im kažem šta mislim, čuli oni ili ne (kažu da i „zidovi imaju uši“, doduše ne baš u ovom kontekstu, ali što da se ne proba). Učila sam puno o komunikaciji, učila da budem asertivna, vežbala NLP i svakojake tehnike pregovaranja, dogovaranja ... pomaže. Ali ne radi uvek! Posebno ako s druge strane stoje dva loša, Miloš ima velike šanse da strada i da ne dobije šta zaslužuje.

     Posebna je priča kad je vaš protivnik suviše beskrupulozan i pokvaren, lukav i prevejan, a nije u vašoj prirodi da se služite njegovim metodama, već se uporno trudite da budete fini i objasnite gde greši. Takvi se služe ogovaranjima (popularniji rečeno tračarenjem), podmetanjima... klaveću i lažu... Ako ste ikad pomislili da je ogovaranje nešto lepo, pitajte prvu blisku osobu da vam kaže koje joj prve asocijacije padnu na pamet kad čuje „ogovaranje“. Ja sam sigurna, da će (pored imena neke konkretne poznanice) tu biti reči poput spletkarenje, olajavanje, skandal, žuta štampa... Meni ovde nista nije lepo! Znam da se neki neće složiti, ali podjednako olajavaju i žene i muškarci. Samo što kažu da tračarenje zbližava muškarce a sasvim suprotan efekat ima u ženskim odnosima.

    Ljudi se služe ogovaranjima kako bi zadovoljili različite potrebe. Psihološki gledano, ogovaranje je i neki vid poređenja sebe sa drugima: čovek pričajući o drugima, često im dodeljuje one osobine koje mrzi u sebi samom. Zavidne i ljubomorne osobe se često bave drugima i podcenjuju ih, a iza svega stoji njihova nesigurnost, strah od neuspeha, osećaj ugroženosti zbog sopstvenih nekompetencija... I kad čitate izreke o ogovaranju, sve one ogovarače opisuju na sličan način (pročitala sam jedan zanimljiv aforizam, u jednom delu kaže: “Svaki je trač, dvosjekli mač, ponekad dovodi do bola i plača, ali na kraju posječe najviše onog tko trača“! )

    Ja kao O.L.I. Life Coach, verujem u Zakone psihodinamike onako kako ih formuliše OLI Metod, a Treći zakon psihodinamike Zakon spojenih sudova, glasi: “Sudovi o sebi spojeni su sa sudovima o drugima“. Kako sudiš o sebi, tako sudiš i o drugima. Ovaj zakon, ima dve ravni ispoljavanja u kojima je, naizgled, kontradiktoran samom sebi:

Površinski nivo: „Umanjujući sebe, čovek uzdiže druge. Umanjujući druge, čovek uzdiže sebe.“

Dubinski nivo: „Umanjujući druge, čovek umanjuje i sebe. Uzdižući druge, čovek uzdiže i sebe.“

Proverite i sami da li je tako: Da li ste slušajući nekog kako ogovara, o njemu razmišljali kao o boljoj osobi, a o „ogovaranoj osobi“ kao lošijoj? Meni u takvim situacijam uglavnom prođe kroz glavu: A s kim li će sutra mene da ogovara? Na moj sud o drugima, ogovaranje ne utiče. Nažalost, nije tako uvek jer olajavači/ce mogu da budu jako ubedljivi i manipulativni...

     I sve ovo me dovede do polazne tačke, do naslova i da vam koacno kažem zašto sve ovo pišem: Zbog olajavanja se desi da neko ostane bez posla, a ne pruži mu se  poštena prilika ni da sazna o čemu se tačno radi. Onda olajavanje postane problem!

Deset ljutih gusara, ili još adekvatnije, deset malih crnaca, je preostali deo kolektiva koji razmislja ko je sledeći gusar koji će pasti s kreveta ili se okliznuti ...  

Prvi gusar nije znao kako da priča sa Zidovima i nije shvatio otrovnost lajanja ljubomornih kuja pa su mu rekli da ode... Kakvo vreme! Kakvi ljudi!

     Da li među onima koji čitaju ove redove ima „gusara“? Da li se prepoznajete u nekom delu ove priče? Komentarišite, pričajte o svojim iskustvima...

     Btw, internetom kruži pismo bivšeg radnika jedne banke koji je dao otkaz jer se od njega na poslu tražilo ono što je u suprotnosti sa njegovim moralnim i ljudskim normama. Mnogi su tačno znali o čemu on to priča! Ako želite da vam prosledim, javite mi se putem maila ili FB.   

„Da mi je ova pamet a one godine...“

    Ako su vam roditelji rođeni 40tih-50tih godina prošlog veka, ovu ili sličnu rečenicu ste bar desetak puta čuli u svom životu. Vrlo verovatno da ste je i sami nekad izgovorili.

    Sećate li se situacija u kojima su ove rečenice izgovorene? Npr:  gleda g-din X g-đu X, i kao pita se, šta bi bilo da je u vreme kad ju je sreo pre 30 godina, imao ovu pamet. Naravno, na ovakve šbb-kbb situacije, i g-đa X ne ostaje dužna, i ona ima isto tako svoju listu šta je sve mogla da ima da je u tim godinama imala ovu pamet... Pamet ili iskustvo??? Verujem da većina ustvari misli na iskustvo i znanje koje s godinama stiče, ne uči se sve iz knjige (nažalost nas štrebera), nešto moramo da uradimo, pa da vidimo da je pogrešno, pa da „naberemo“ pamet za sledeći put, da na sopstvenom ili tuđem iskustvu nešto zaključimo...

  Svakog dana se suočavamo sa potrebom da donesemo na desetine odluka, od onih najbanalnijih sa najmanjim posledicama i uticajima u našem životu, pa do onih krucijalnih, od životne važnosti.

  Opet, kad razmislimo, ko zna kakav će uticaj jedna naša ta banalna, svakodnevna odluka da odigra u našem životu. Danas sam pročitala neke viceve o izboru posla i o izboru partnera. Naravno da su to neke od najbitnijih odluka u našem životu. A koje bi odluke bile one „obične, svakodnevne, banalne“ ili-kako-god ih nazvali. Pa recimo: za koji sto sesti u kafiću; da li da popijem još jedno piće; da li da ipak večeras izađem u grad; da li da spremam ovaj ili onaj ispit??? Sva ova pitanja izgledaju sasvim bzvz, beznačajno... A zamislite situaciju: ulazite u kafić, gužva, nema ni jednog praznog stola, pitali biste da sednete za sto pored vrata, ma ipak onaj pored šanka, ma ne, onaj kod vrata...i ipak nešto vas odvuče i sednete pored šanka, pridružite se paru koji veselo ćaska... Sedate sa drugaricom, pozajmljujete upaljač od dečka za stolom i nekako počinje priča sa njima. Posle deset minuta ona odlazi, jer je svratila samo na kratko da se vidi sa tim starim drugom iz gimnazije, ubrzo i vaša drugarica odlazi jer joj se završila pauza za ručak, a vi ’ajde da dovršite piće, ostaćete još malom sa tipom koga ste upravo sreli...i...eto, za dvadeset godina pričate deci kako ste sasvim slučajno, upoznali ljubav svog života tj. njihovog tatu... Ili, da se vratimo na trenutak kad ste ušli u kafić, stojite sa drugaricom i dvoumite se gde ćete sesti. I sedate pored vrata. Iznad glave vam duva klima uređaj, osećate promaju i hladno vam je, i sutra imate takvu prehladu i upalu sinusa da ne možete da odete na intervju za posao svojih snova! I sugurno ima još milion različitih scenarija. Znači, i pitanja koja nisu „to be or not to be“ inicijalno, mogu život iz korena da nam promene,pa tako ispada da ni jedna odluka nije naivna!

   Ili koliko može da bude trivijalno da li ćete izabrati da kupite burek u ovoj ili onoj pekari, kad obadve imaju sličnu ponudu... Jes, ali zamislite da ste odabrali onu u kojoj pored holesterola unesete i neki virus hepatitisa A?

    Danima nikako da se organizujem da napišem ovaj tekst, a jutros čujem razgovor dve koleginice (iz grupe onih dragih), kako pričaju o braku (propalom), jedne od njih, pa ova druga pita:“Dobro, bre, gde ti je pamet bila?!“. A ova odgovara:“I ja se pitam, kao da me neko omađijao! I mnogi su me pitali, i danas me neki pitaju kad me sretnu! A kakve sam sve ponude imalaaaaa! Dobro, imam dete, to je važno.“ (Drage koleginice, izvinite ako vas nisam citirala tačno, ispravite me u komentarima ako sam nešto bitno izostavila/promenila). Dakle, očigledne su sledeće stvari koje moja koleginica kaže:

*         Svesna sam da sam napravila pogrešan izbor partnera u životu (NIJE JEDINA, REĐI SU ONI KOJI NAPRAVE „PRAVI“ IZBOR)

*        Nemam pojma zašto sam to uradila, a kad nemam racionalno objašnjenje, biće da su se tu neke „magijske“ sile umešale (MNOGO NAS IMA TAKVE IZGOVORE)

*        Činjenica je da to nisam uradila jer je to bilo jedino ponuđeno rešenje, bilo je puno  ponuda, verovatno nisam znala šta tražim ( ERIK FROM KAŽE DA JE LJUBAV POSLEDICA SVESNOSTI O TOME  DA JE ČOVEK SAM U SVOM POSTOJANJU, ŠTO U NJEMU IZAZIVA STRAH I USAMLJENOSTN  KOJU FROM NAZIVA „IZOLOVANOŠĆU“.

 „LJUBAV JE TAKO MEHANIZAM PREVLADAVANJA STRAHA OD IZOLOVANOSTI. IZOLOVANOST IZAZIVA STID, NELAGODU I ANKSIOZNOST, AKO JE NE USPEMO SAVLADATI, ONA IZAZIVA POVLAČENJE IZ STVARNOG SVETA, PRI ČEMU ON NESTAJE, ŠTO NIJE NIŠTA DRUGO NEGO LUDILO. KROZ ISTORIJU, RAZVILI SU SE RAZLIČITI POKUŠAJI SAVLADAVANJA IZOLOVANOSTI....“  

DAKLE, U NJENOM SLUČAJU, ČINI SE DA NIJE TO BIO RAZLOG...

*         I drugi misle da je moj izbor pogrešan (OK, ČESTO IMAMO POTVRDU I DRUGIH DA SMO POGREŠILI, KAO DA SE NEKAKO AMNESTIRAMO I SPEREMO KRIVICU AKO MOŽEMO DA KAŽEMO PRIJATELJU: „A TI SI REK’O“. JAKA NAM VAJDA OD TOGA, I NE ZNAM ČEMU NAM TO SLUŽI, ALI ETO...)

*         Rezultat tog braka je moje dete, a to je važno

E TU SAM SE SETILA FILMA „BUTTERFLY EFFECT“. KO GA NIJE GLEDAO, OBAVEZNO NEKA POGLEDA! FILM KOJI TERA NA RAZMIŠLJANJE!

      I  da prestanem da pišem o konkrentnoj situaciji i o ovom jutarnjem razgovoru koleginica (dok se čeka red za kuvanje kafe) pa da vam umesto toga ponudim čarobni štapić, da njime zamahnete i da se sa svim ovim znanjem i iskustvom vratite u „ono“ vreme. Šta bisto to promenili? Jer suština je valjda u tome da u to vreme vratimo sa ovim što sada znamo, i da dođe taj trenutak izbora. Šta biste uradili, koju odluku biste doneli? Menjajte što ste videli da je bilo pogrešno! Promenite odluku koja je sad dokazano bila pogrešna (ili da ublažimo: nije bila prava, bilo je i boljih opcija). Kakav bi to Tsunami danas nastao ako biste danas promenili nešto iz prošlosti? Da li bi vaš bivši muž danas bio neki ministar koga kad vidite kažete: e, a mogla sam biti gospođa ministarka (jer pazite, možda ste i vi njemu promenili život, možda se i on isto danas pita ćaskajući s kolegama); možda bi se probudila kao bezvoljna, debela, svega-sita usedelica bez ikoga svoga; možda bi sada bila trener odbojkaške reprezentacije koji je obišao ceo svet; možda bi...

Mnogo se naučnika bavilo pitanjima koja pokušavaju da nam objasne kako to mi donosimo odluke. Bilo kakve. Čitajuči nešto na ovu temu, pronašla sam i neku matematičku teoriju donošenja odluka. Jao majko!!! Tu se na jedno 50 strana objašnjava način kako da koristeći matematičku logiku, tačno donesemo odluku da li ćemo npr. za kancelariski prostor izabrati prostor A, B, C ili D, gde je njihova udaljenost od klijenata jednako M,N, O i P km, zakup je f,g,h,j Eur na mesečnom nivou, a od opreme ovi prostori imaju fax i/ili, tel.liniju ili internet ili portira...

    Neka hvala, ja ću ipak kao i do sada svoje odluke da donosim na malo „prizemniji“ : srcem i sa umerenom dozom razuma! A učešće razuma i srca, prilagođavaču od situacije do situacije.

    I ovakvim temama ćemo se uglavnom baviti na najavljenim radionicama „Da mi je ova pamet, a one godine“. Pričaćemo i o Frojdu  i njegovom viđenju izbora partnera, o Fromu, i Jungu, nešto o psihoanalitičkim teorijama, o tome na osnovu čega mi pravimo izbore, donosimo odluke, kako testiramo ispravnost donetih odluka i izbora, šta nas vodi prilikom odlučivanja... Najviše ćemo pričati o bazičnim emotivnim sposobnostima i njihovom značaju za naše izbore/odluke sa aspekta O.L.I. Psihodinamskog metoda.  

    Inače, kad sam na Fb stavila objavu za radionice pod ovim imenom,  jedan drug mi je napisao:“A je l ima radionica „Bez obzira što imam ove godine, još uvek pravim gluposti“. Tu dolazimo do drugog pitanja: Kad već jednom odlučimo i pogrešimo, da li nam to garantuje da sledeći put u ekvivalentnoj situaciji, nećemo doneti pogrešnu odluku? I dotičemo još jedan element bitan za odluke: VREME. Odluke moraju biti uvremenjene, tj donete u pravo vreme! (Tu se setih jednog primera: šta je čekala „gospođa“ koja u 50 i nekoj godini ugradi silikone a 3.5 decenije koristi umetke i ubacuje jastučiće! I onaj naš sugrađanin koji će u 90oj godini da doktorira? Svakako, oboje su takvu odluku doneli iz nekog njima znanog razloga, nekog njihovog unutrašnjeg ispunjenja i zadovoljenja, nije ni bitno što sa strane kažu:“A čemu, teBra, sad to?“. Oni imaju svoj unitrašnji lokus kontrole i motivacije, a možda baš suprotno, možda misle da će tako okolina da ih bolje prihvati...

 Ja samo mogu da kažem: Homo sum, nihil humanum a me, alienum puto!

Ako mene pitate, ima relativno malo stvari koje bih menjala (sigurno znam da ne bih uzela kredit u CHF!!!)

’Ajde sad, razmislite malo o svojim izborima i odlukama, komentarišite i pišite, pa se vidimo 1. aprila, na svetskii Dan šale da pričamo o ozbiljnim stvarima tokom prve radionice :-*