Malo istina i zabluda o lajf koučingu

Dobih od prijatelja fotografiju ovog članka ispod (žalim ako se ne vidi dobro).

Na žalost, autor je u mnogo čemu u pravu. Poznajem ljude koji su otišli na par radionica nekih nazovi lajf koučeva, pa su se i oni proglasili koučevima i dele savete poput ovih u članku. Takođe znam i one koji čitaju sve što im padne pod ruku iz tzv. popularne psihologije kao i self-help knjige poznatih svetskih autora kako bi postigli vrhunske rezultate, preko noći došli do zavidnih finansijskih sredstava, naučili da kontrolišu sebe i druge, iscele sebe i svoje bližnje, postignu mir u svetu i ko zna koje sve mambo-džambo trikove da nauče. U ponudi su svakakve radionice sa sumnjivim voditeljima ali sa vrlo atraktivnim temama i naslovima. I šta da radi čovek koji zaista oseća neki nesklad a ne ume sam da ga otkloni? Pa ode na radionicu koju vodi osoba koja je o toj temi sve što zna naučila tako što je odguglala par ključnih reči (google ljudi) ali sa dovoljno samopouzdanja (najčešće na račun manjka znanja-ima i taj sindrom svoje ime J) da stanu pred grupu i ispričaju to što su priučili; kupi knjigu polu-pismene voditeljke koja govori o tome kako je postigla uspeh u životu i prosipa sad znanje svima, ili već neki svetski best seler na slične teme... Koliko ljudi poznajete koji su promenili svoj život čitajući takve knjige? Ja nikoga. Obično posle kratkog entuzijazma i obećanja sebi i drugima, vrate se svojim starim navikama i uverenjima. Neke od tih knjiga su dobre, ali ne i dovoljne za promenu. Promene su bolne i zahtevaju odricanje i napuštanje naše bezbedne zone, a sa tim mnogi ne umeju sami da se izbore. Tu je poželjno da imate neku obučenu osobu da vam pomogne da prođete kroz proces promene, npr. edukovanog life coacha. Ali ne samo tu...

Dodala bih da ono što osobe poput ovog autora teksta ne znaju, jeste da što se tiče pravila i zakona, ovo je jedna potpuno neregulisana i 'divlja' oblast, pa se ovakve stvari zato i dešavaju. Ako hoćete da registrujete privatnu lajf koučing praksu, pa odete u APR i kažete čime će vam se baviti firma, imaćete osećaj da ste ili vi pali s kruške, ili onaj preko puta vas. Onda vas vrate i kažu da uzmete šifarnik zanimanja i nađete to što hoćete. Tu možete pronaći šifru za babe vračare, gledanje u dlan i bacanje pasulja, astrologe, trimovanje kučića (samo malkice preterujem), ali life coaching NE!

Oni koji su se malo poraspitali, mogli su da saznaju da postoje i institucije i udruženja koja se ovim ozbiljno bave: propisuju uslove za dobijanje sertifikata iz oblasti life coachinga, akredituju programe, vrše usaglašavanje sa evropskim standardima, određuju ko može da se bavi koučingom i sl.

Dakle, ako ste odlučili da se ozbiljno bavite ovom disciplinom (u Americi se odavno naziva profesijom), onda krenite na neki od akreditovanih programa za edukaciju koji vas vodi i do licence. Edukacija za koučeve po akreditovanim programima traje 3-4 godine, a propisuje i stroge uslove koje treba ispuniti da biste dobili licencu.

Lično sam upoznala koučeve koji su čak i vrlo poznati u našim krajevima, ali sam požalila vreme koje sam im posvetila. Novac ne žalim, ipak sam nešto i naučila (najviše kako i šta ne treba raditi).

U ponudi sve većeg broja radionica, ja vas samo molim da se pre odlaska na nešto tog tipa, malo bolje informišete ko je voditelj, kakve su mu reference, da li je završio i neku edukaciju iz oblasti o kojoj priča, jer ipak, nismo baš u situaciji da rasipamo novac i trošimo vreme.

Sve edukacije OLI centra za integrativnu psihodinamsku psihoterapiju, savetovanje i koučing su akreditovane od strane Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing, i po okončanju edukacije, ostvarivanju odgovarajućeg broja radnih sati i supervizije, dobijate i pravo da aplikujete za nacionalni sertifikat.

Jedna lepa stvar koja se desila pre nekoliko nedelja, a koja uliva nadu da će jednom biti više reda u ovoj oblasti, jeste da je bio konkurs ozbiljne firme koja je tražila lajf koučeve za rad sa inostranstvom, ali ONE KOJI IMAJU LICENCU! Tako nas pet koučeva sa licencom dobismo još po jedan posao J

Pa dragi moji, ako volite da radite sa ljudima, ako su vam oduvek govorili da ste vešti u komunikaciji i pomaganju, ako umete da podstičete druge, pomažete im da prebrode krize, ako razumete druge, umete da ih podučavate novim veštinama, a uz to ste spremni na ozbiljan rad, izvolite, priključite se OLI timu i prijavite se.

maja.inspireyourself@gmail.com

Kako nam Svemir izaziva nemir

Nekada sam mislila da neuki ljudi robuju svojim predrasudama, a onda sam shvatila da ništa manje ropstvo nije ni kada robuješ svom znanju, pa makar ono bilo potvrđeno diplomom fakulteta.

Ono što čuješ od autoriteta i pročitaš u referentnim udžbenicima, postaje neka vrsta aksioma: ne proveravaš dalje i ne sumnjaš. Godinama smo slušali da geni determinišu naše osobine, pa i karakter i ponašanje; a onda epigenetika kaže da su geni u našem telu nešto poput arhitektonskog nacrta: daju skicu kuće, ali graditeljji određuju kako će kuća izgledati i od kakvog će materijala biti sagrađena.Teza, da svojim mislima možemo uticati na genetsku strukturu, ozbiljno je poljuljala sve ono što sam godinama učeći i baveći se medicinom skladištila i prihvatila.

Splet okolnosti je bio takav da mi je svaki dan bio ispunjen borbom sa samom sobom i činilo se da bi moja potraga za rešenjem aktuelnog problema mogla biti okončana,ali je cena u tom trenutku bila prevelika – odrekni se velikog dela onoga što te medicina naučila i što je tvom razumu logično i prihvatljivo.

Bolest i sve oko nas ima uzrok i posledicu, otkriješ uzrok – odrediš kauzalnu terapiju; ako ne znaš uzrok – tretiraj simptome. To je sasvim logično, a sve što je mimo takvog sistema, pogrešno je i neprihvatljivo. Dva i dva su četiri, posle dana dolazi noć; ako prospeš vodu, biće mokro; moguće je samo ono što racionalno možemo objasniti... Sve je to tačno, osim kada nije!

I tako je univerzum rešio da mi pokaže da sam u zabludi, a da je moje znanje, zapravo, ograničenje koje nije ništa bolje od predrasuda nekoga ko ne ume da otvori svoje vidike.

Razmišljajući o nekim alternativno-medicinskim metodama, odbacujem ih uz obrazloženje da to ne može da radi jer, prosto, tako nas nisu učili.  Zbog toga odbacujem čak i mogućnost da odem na predavanje o toj temi.

Iz jednog sna sam se probudila uznemirena. Prvi put sam doživela takvo iskustvo. Sa visine sam posmatrala sebe dok spavam. Videla sam brze pokrete očnih jabučica, mrštenje čela i stiskanje pesnica. Probudila sam se dezorjentisana, uplašena... Zgrabila sam papir i olovku i do detalja zapisala svoj san. Osetila sam olakšanje.

Zvučni signal mi je stavio do znanja da mi je stigao mejl. Otvorila sam  ga... i zaledila se – upravo je stigao mejl sa pozivom da prisustvujem predavanju na temu o kojoj sam razmišljala. Predavač je poznat, autor mnogih knjiga, hvaljen i osporavan. Slučajnost! Šta drugo?!

Dok sam izlazila, pokušavala sam da protumačim svoj san. U snu su na jednom mestu bili ljudi koji se nikad nisu sreli, neki koje volim, neki koje ne volim, crni i beli, poznati i strani; spojila sam omiljena i mrska mesta, sve je to bilo tu u jednom loncu: nespojivi ljudi, mesta, osećanja. Nisam ekspert za tumačenje snova, ali sam pomislila kako je u tom snu moje 'nesvesno' saželo svu moju borbu misli ovih dana: svako ZA i PROTIV, poznato i nepoznato, ono u šta verujem i ono u šta sumnjam. Sve moje misli napakovane u jedan san.

Ulazim u knjižaru, tražim željenu knjigu. Odjednom je oko mene po podu gomila knjiga koje sam srušila sa police. Saginjem se da ih pokupim i još jednom –iznenađenje! Oborila sam knjige onog autora za čije predavanje sam upravo dobila poziv.

–     U redu. Smiri se. I to je samo jedna slučajnost –  pokušavam da racionalizujem.

Vraćam knjige na policu i plaćam knjigu po koju sam došla. Sa radija u autu čujem:

We know you, they know me

Extrasensory

Synchronicity.

A star fall, a phone call,

It joins all,

Synchronicity.

It's so deep, it's so wide

Your inside

Synchronicity…

Vadim knjigu iz kese i sad više nemam argumente da je sve samo slučajna slučajnost: „Greškom“ sam kupila knjigu koju sam oborila, umesto one po koju sam došla.

–     E sad je dosta – govorim sebi – ovo je više od slučajnosti!

Setim se poznate anegdote o kojoj je Karl Gustav Jung pisao: dok je pacijentkinja na jednoj seansi opisivala svoj san sa skarabejom, baš tada je u prostoriju uleteo jedan kao iz sna.

Ovo je više od situacije gde pomisliš na nekoga, a on se pojavi iza ćoška ili zazvoni na vratima. Na to više i ne obraćamo pažnju. Šta mi sad ovo Univerzum poručuje? Jesu li sve ovo „znakovi pored puta“?

....Sinhronicitet.

Jung je mnogo godina potrošio istražujući prirodu slučajnosti i utvrđujući načela neuzročnog povezivanja. Niz ovih sinhronicističkih događaja u mom životu, podstakao me je da potražim sve što mogu o ovoj pojavi, i ono što me je posebno kopkalo: da li mi zaista Univerzum nešto šapuće?

Mnogi se autori slažu da onima koji se zanimaju za psihološke teme, a istovremeno i za zakone (kvantne) fizike, energije, uzročnosti, vremena i prostora, Boga – nema bolje teme nego što je to sinhronicitet.

Uzimam „Tumačenje prirode i psihe“ Jung, i imam utisak da mi se mešaju „babe i žabe“. Opet se moj mozak buni protiv nepoznatog i protiv onoga što mi je teško razumljivo.

–  Ali ipak... ako Jung piše o tome, onda je sigurno stvar u ograničenjima tvog uma, a ne u nekoj 'šarlatanskoj' teoriji koju ti ne razumeš – umiruje me moj racio.

I opet radi sinhronicitet, kao da mi Univerzum čita misli, otvara se web stranica sa Jungovim citatom "Ako čovek ne razume drugu osobu, on će težiti da je smatra budalom". U sebi dodajem da to ipak ne znači i da ta osoba zaista nije budala. Nastavljam da čitam.

Jung objašnjava da filozofski princip na kome se temelji naša koncepcija prirodnog zakona, jeste uzročnost, ali kako se ta veza između uzroka i posledice pokazala samo statistički vrednom i samo relativno istinitom, onda i načelo uzročnosti ima samo ograničenu valjanost u objašnjavanju prirodnih zbivanja, i zbog toga pretpostavlja postojanje drugih činilaca, koji bi bili potrebni za objašnjenje. To bi značilo da povezanost događaja može u određenim okolnostima biti drugačija od uzročne pa zato je potrebno uvesti neki drugi princip objašnjenja.

Da sam na ovu temu razmišljala pre svog niza sinhronicističkih događaja, teško da bih pronašla nešto što bi me ubedilo da svaka posledica nema i svoj uzrok. Pre bih bila sklona da poverujem da poput munje i groma, koji su bili neobjašnjivi primitivnim narodima zbog ograničenosti njihovih znanja, i nama je sada dati događaj nemoguće povezati sa uzrokom.

Jung naglašava da su mnoge pojave 'sumnjive' uzročno-posledične veze, ali se pita da li postoji i neko opšte polje gde neuzročne pojave nisu samo moguće, već i istinite činjenice. Da, to je svet slučaja, gde slučajna pojava izgleda uzročno nepovezana sa činjenicom. Kako je broj neuzročnih pojava daleko manji od uzročnih, mi se manje bavimo njima.

Jung je pojavu nazvao sinhronicitet jer se istovremeno pojavljivanje dva smislena, ali ne i uzročno povezana događaja,činilo bitnim merilom. Tako ovaj pojam ukazuje na vremensko podudaranje u pojavljivanju dva ili više uzročno nepovezana događaja koji imaju isto ili slično značenje (nasuprot sinhronizmu koji jednostavno predstavlja istovremeno pojavljivanje dva događaja). U „Duhu psihologije“, sinhronicitet je definisao kao psihički uslovljenu relativnost prostora i vremena. Prostor i vreme imaju svoje uporište samo u toku duhovnog razvoja, pre svega su uslovljeni mogućnošću merenja. U odnosu prema duši, prostor i vreme su 'elastični'. Mogu biti svedeni na nestajanje jer kao da zavise od psihičkih uslova i ne postoje sami po sebi, već ih svesni um samo pretpostavlja. U životu nailazimo na podudarnosti koje su tako smisleno povezane da bi njihovo slučajno podudaranje bilo neverovatno. Čak i u situacijama kad ne možemo pronaći smislenu podudarnost, mitologija, religija, simbolika daju nam tu vezu (arhetipski simbolizam).

Kasnije, objašnjavajući na primerima iz svoje kliničke prakse, Jung je opisao tri tipa ovih događaja:

1. Sinhronicistički događaji počivaju na istovremenom pojavljivanju dva različita psihička stanja: jedno od njih je normalno, verovatno stanje (ono koje je uzročno objašnjivo), a drugo, presudno iskustvo, ne može se izvesti iz prvog (sinhronost misli ili osećanja sa spoljnim događajem),

2. Vremenski udaljeni događaji (ne sinhroni, već sinhronicistički) koji se doživljavaju kao psihičke slike u sadašnjosti (san, vizija, predviđanje nečega što će se desiti u budućnosti)

3. Neočekivani sadržaj koji je neposredno ili posredno povezan sa stvarnim spoljnim događajem (san ili vizija događaja koji se odvija na udaljenom mestu).

Sinhronicitet zato znači istovremenost određenog psihičkog stanja s jednim ili više spoljašnjih događaja koji se pojavljuju kao smislena odrednica trenutnog subjektivnog stanja, ili čak i obrnuto.

Jung uzrok sinhroniciteta traži i u Bogu (više je priklonjen istočnjačkoj filozofijii boga), u alhemiji, astrologiji, u disciplinama koje se teško mogu svrstati u naučne. Time ukazuje na bitnu osobinu ove pojave: neshavtljivog je karaktera, pa iako je ova pojava vidljiva, ona je u isto vreme i teško dokaziva. Aludira da je sinhronicitet iznad vremena, prostora i uzročnika.

–     Sad mi je jasnije kakva je ovo igra!

Ono što je ostalo kao otvoreno pitanje, jeste: kako da razumemo i tumačimo poruke koje nam stižu na ovaj način?

Odlučila sam da ne ignorišem ove znake: uzimam računar i potvrđujem prisustvo predavanju.

The Police - Sinchronicity

Da se ne ponovi...

07.05.2015.

Uspomeni na 07.05.1999. Mojim komšijama iz Ljube Didića, i deda Triši.

Počivajte u miru

Ko bi rekao da je prošlo toliko godina?!

Tog dana u Ljube Didića u Nišu, nas dva zaljubljena, tek razbuđena studenta, iznenadila je vriska od spolja, buka aviona i praštanje bombi.

Dok sam pokušavala da protrčim kroz hodnik i sakrijem se u zagrljaju svog dečka, oko glave su počeli da proleću komadi polomljenog stakla, drveta... ko zna čega. Sklupčala sam se u dovratku i pokušavala da zaštitim glavu. Mogla sam da vidim i da čujem njega. Vikao je:'Mali, mali, gde si?'

Zasipalo nas je staklo, malter... Bili smo svega nekoliko metara jedno od drugog, ja sam njega čula, ali nisam mogla glasa da pustim da mu kažem da sam dobro. Samo sam gledala u njega i molila se da ga nešto ne pogodi. Nisam mislila na sebe. Nemam pojma koliko je trajalo. Samo je jednog trenutka prestalo praštanje.

Poletela sam ka njemu, ka Bobanu. Plakali smo, ne nismo plakali: gušili smo se u suzama. Nismo reč mogli da izgovorimo.

Vrisak iz dvorišta:'Trišo, Trifune!'

Izleteli smo u dvorište. Deda Triša je ležao pred vratima. Miris...neki...nepoznat. Nešto gori, da, ali nije to TAJ miris paljevine. Štipa sluzokožu nosa, oči... Dok sam napravila dva koraka do dede, po sivom betonu se razlila lokva krvi. Crvena, jarko crvena krv na sivom betonu. Užasno crvena krv.

'Loše, ovo je mnogo loše. Ovoliko krvi, ovako crvene krvi.'

Nikad nisam videla toliko krvi. Sagla sam se i opipavala puls. Otvorio je oči. Deda Triša je imao lepe plave oči. Nešto je pokušavao da kaže. Ne znam odakle krvari. Toliko krvi. Odakle dolazi? Boban je izasao iz kuće sa zavojima, gazama. Sigurno su sekunde bile u pitanju a u glavi mi se razvijao film.

Neverovatno šta nam se sve pojavi u mislima čak i u takvim trenucima. Da nam neko pročita misli koje se nekontrolisano pojave, pomislio bi da smo ludi, blesavi... 'Nije vreme da sebe pitaš glupa pitanja! Zašto ne spremaš ispit iz hirurgije nego internu?!'

Pocepali smo nogavicu. Mlaz krvi iz butne arterije. Pritiskala sam arteriju dok je Boban tražio neku povesku. 'Mali, imamo rupu u spavaćoj sobi, sve je srušeno, sve!'

Sledila sam se: u toj sobi je do juče spavala moja tetka i njena mala ćerka. Bila nam je uvek puna kuća od početka bombardovanja, jer za Boga miloga, mi smo na najbezbednijem mestu u gradu – pored bolnice i hitne pomoći! Niko ne bombarduje bolnicu! U toj sobi je spavalo nekoliko njih.

Podvezali smo nogu i prestalo je krvarenje. Pogledala sam okolo. Neki čudni žuti padobrančići svuda oko nas. Nana plače. Na par metara od mene komšinica Maca, skamenjena. Opet roj glupih misli: 'Šta blene, što ne radi nešto, pa ona je sto godina medicinska sestra!'

'Ostani s njim, idem u hitnu da uzmem nešto, nađem Vanju.' Ostavljam Bobana sa njegovim deda Trišom. Kod kapije sam preskočila nekoliko onih padobrančića, videla da mi je auto izrešetan, gori nekoliko drugih automobila, u dvorištu preko puta beživotno telo, tu blizu mrtav komšijski pas.

Neko me povukao za ruku tu kod kapije. Dvojica vojnika. 'Gde ćeš, vrati se!' Potrčala sam prema hitnoj. Na vratima me presrela Vanja. 'Jeste li svi dobro? Ne smemo da krenemo dok traje uzbuna! Ne smemo! Zašto su ti ruke krvave? Jeste li svi dobro?'

Jedva sam došla do daha. 'Deda Triša... Deda Triša je ranjen. Podvezali smo mu femoralnu arteriju. Boban ga čuva. Iskrvariće Vanja, iskrvariće! Ima još ranjenih. Sve gori!'

Držala me za ruku i vodila kroz hodnik. Nemam pojma šta mi je dala, potrčala sam nazad. Bilo je vruće. Bila sam u pidžami i u patikama. Trčala sam. Bolele su me noge. Samo se jedne mislim sećam u tom trenutku: 'Ko zna kako će jednog dana ovo da nam se vrati...ko zna...'

Dvorište je bilo zatvoreno. Presreli su me vojnici. 'Ja sam iz te kuće, pustite me.'

'Ne smeš, kasetne bombe su svuda!'

'Ali tu su mi...' pokazivala sam rukom prema dvorištu.

Pružio mi je ruku i uveo u dvorište. Deda Triša je duboko disao. Na trenutke je otvarao oči. Boban ga je držao za ruku i milovao po glavi. Nije krvario više.

Ušla sam u kuću. Nameštaj izrešetan, polomljeni prozori, iznad mog radnog stola ogromna rupa u plafonu, na stolu nagorele knjige iz interne medicine i psihijatrije. 'Šit, sad ćeš šipak da učiš! Taman si podvukla knjigu' – opet glupe misli.

Šta sam uzela iz srušene kuće? Boks Lorda iz šteka! Uzela sam cigarete!

Sirena oglašava prestanak vazdušne opasnosti. Izlazim napolje. Puno dvorište ljudi u uniformama. Stavljaju gume, šta li oko onih padobrančića. Tad ukapirah da su TO kasetne bombe i da sam ja bukvalno preskakala bombe. Maca grli i teši nanu. Neverovatno, potpuno sam smirena, pribrana.

'Šta ti je to na pidžami? Jesi li dobro?' – Maca mi se unosi u lice, uznemirena je.

Pogledam: na pidžami, na leđima imam rupe od gelera, obgorele, mnogo njih.

Odjednom je puno dvorište ljudi. Stigla je hitna. Spakovali su deda Trišu. Vanja mi nešto govori. 'Ne, neću nikakav sedativ. Dobro sam.'

Neka galama na drugom kraju dvorišta. Moj tata! Kako je saznao? Čim me je zagrlio, klonula sam. Više nisam osećala ni ruke, ni noge, samo sam se skljokala. Pa mene su geleri promašili za milimetre! Ja sam slučajno nepovređena. Maca mi podiže majcu i gleda leđa. Nigde ogrebotine!

Boban me grli i šapuće: 'Preživeli smo, mali. I deda Triša će biti dobro. Idi sa tatom. Deda Trišu voze na hirurgiju. Idem s njim, Bane je tamo. Doći ću čim budem mogao.'

Stegla sam deda Triši ruku. 'Vidimo se kad se oporavite deda'. Slabašan osmeh i lagan stisak rukom.

Potpuno sam otupela od tog trenutka. Neko me nešto pitao, ostala sam bez glasa. Do pre nekog trenutka sasvim pribrana, sad sam potpuno klonula. Nemam snage da zapalim cigaretu. Tata me grli i drži. Priča mi nešto. Ništa ne čujem. Nemam predstavu o vremenu. Naša kuća i dvorište su zatvoreni. Prebacili su nas kod komšije. Maca ide okolo, teši komšije, daje lekove, vodu... Pojavljuje se Boban. Pruža ruke prema meni i kaže: 'Biće sve ok. Dobro je deda. Bane je tamo. Pustili su me u kuću da uzmem stvari. Ništa nemamo da obučemo, sve je izgorelo u garderoberu, samo ono što je bilo na čiviluku.' Daje mi svoju majcu. Svlačim plavu pidžamu sa rupama od gelera. 'Mali, mali, pa ti si zamalo poginula!'

Sav prtljag nam je boks cigareta. Odlazimo kod mog tate. Pronalazimo neku garderobu. Zvoni telefon. Tata se javlja i pruža slušalicu Bobanu.

'Ko je to, tata?'

'Bane.'

'Šta je bilo?'

'Deda Triša'

Bobanu se kotrlja suza niz lice. Samo mi je spustio glavu na rame.

'Umro deda.'

'Ali kako? Pa zar Bane nije rekao da će biti dobro i da su ga odmah uveli u salu? Kako bre?'

'Ne znam. Blast, šta li. Mnogo unutrašnjih krvarenja.'

Groblje. Užasno vruće. Deda Trišina sahrana. Tuga. Sahranjuju i komšije. Svi iz ulice Ljube Didića su tog dana bili na groblju. Kroz jecaj se smejem Banetovim šalama. 'Kumo, ovi Vučkovići ne umiru od prirodne smrti, samo ako ih neka terlema zakači. To da upamtiš. I ovaj tvoj će da živi sto godina! A vala od ovih deda Trišinih nekoliko unuka, samo ovaj tvoj debeli vredi nešto.' Banetova mama mi prilazi i grli me. 'Boban mi je danas rekao da ne zna da li bi preživeo da se tebi nešto desilo'.

Čega se još sećam? Na povratku sa groblja, povezli smo nekog tipa u uniformi. Vraća se s Kosova. Na mom autu nigde stakla, izrešetan potpuno. 'Uuuuu  jebote, ovo gore od mog tenka!'. Ne sećam se šta je posle toga bilo.

Neke scene se nikad ne zaboravljaju. Neki mirisi, boje, misli, ostaju za sva vremena, urezani zauvek. Krv na betonu. Sivo-crveno. Miris. Bobanov glas kako viče dok ga zasipa staklo, njegov izraz lica kad se pojavio na vratima i rekao 'biće sve ok, dobro je deda', osećaj dok sebi postavljam pitanje 'kako će ovo jednog dana da nam se vrati'... 'Boban je rekao da ne zna da li bi preživeo...' Nikad neću zaboraviti.

Kad sam mislila da sam zaboravila sve, videla sam film o tom danu. U jednoj sceni je jedna devojka duge plave kose u plavoj pidžami prošla kroz kapiju i zaobišla kasetne bombe... Posle toga više nije bila ista. U dokumentarnom filmu u jednoj sceni deda u lokvi krvi, komšije, naše dvorište... Ne, ne može se zaboraviti...

Danas znam odgovore na neka pitanja koja sam postavljala tog dana. Znam kako mi se vratilo.

Više ne trčim.

Da se ne ponovi...

Just stop and listen...

Objavljeno u dnevnom listu "Danas", 25.09.2014.

…Da skrenem pažnju na to da smo okruženi lepim stvarima, koje mogu da nam poprave dan i raspoloženje, a mi ih ne primećujemo…

Pariz krajem maja, predveče. Vruće za ovo doba godine. Silazim s prijateljem u podzemnu železnicu, Opera.  

Prvo nejasno, a onda sve bolje, čuje se muzika. Nešto rusko, poznato, veselo... Što muzika postaje jasnija, osećam da sam opuštenija... Kao da mi sa zvucima muzike polako popušta višednevni stres i napetost.

Na mestu račvanja hodnika, dva momka, jedan sa gitarom a drugi sa harmonikom, sviraju „Дорогой длинною” (poznatija je engleska verzija “Those Were the Days”). Ništa tipično rusko na njima, možda i nisu Rusi, ali deluju potpuno autentično i očaravajuće! Spustila sam laptop i sela na beton. Minut pre toga, jedina misao mi je bila: “Da li postoji nešto, što bi mi popravilo raspoloženje?“ Moj prijatelj seda pored mene. Ne iznenađuje ga moja reakcija na rusku muziku, ali zaključujem da ne odobrava ovo zadržavanje.

Vidim da su i dva muzičara registrovala da imaju publiku. Momak sa harmonikom nam se elegantno naklonio, a gitarista, ujedno i pevač, od tog trenutka, kao da je samo nama pevao. Prolaznici su promicali između, neko od njih zastane i spusti novac u kutiju od gitare, neko zastane na sekund da posluša, neki palčevima podignutim na gore ohrabre ulične svirače pokazujući im da su dobri, neki ih i ne primete jer su fokusirani na ekrane mobilnih telefona, a drugi samo prođu namršteni ili zabrinuti, zaokupljeni svojim brigama i problemima. I ja sam do malopre imala samo jednu brigu: kako da se dokopam svoje hotelske sobe, ali ova muzika mi je u sekundi odradila kompletan psiho-fizički  rebooting.

Kako? Danima unazad sam bila u formalnom i ozbiljnom okruženju, gde postoje protokoli, red, pravila oblačenja, komunikacije, gde se sve meri i seče... Na ovom mestu, uz zvuke muzike, sasvim spontano, sve to nestaje, popušta grč.

...Ulični svirači. Imaju ih svi gradovi. Zanimljiv kulturni fenomen. Nekada su pravi ulični umetnici. I kod nas, sve prisutniji naziv za njih je 'baskeri' (busker/busking– osoba koja zabavlja na javnom mestu za donacije/zabavljanje ljudi na javnom mestu).

Dakle, baskeri su ulični izvođači/zabavljači, a ti 'ulični nastupi' mogu biti od gutanja vatre, mađioničara, pantomime... do onih najčešćih: pesma, igra, sviranje.

Pogledala sam dokumentarni film o baskingu („Streets Tuned“), snimke na YT-u, pričala sa violinistom iz Knez Mihailove, a sve pokušavajući da razumem šta je te ljude izmamilo na ulicu, kako razmišljaju, zašto to rade. Iznenadili su me ti ljudi, i to kako osvetle prostor, njihov entuzijazam, energija... Posmatrala sam i prolaznike. Neki ih ne primećuju, neki su potpuno ravnodušni, drugi ih primete i produže... Lica onih koji se zaustave na neko vreme, najčešće se ozare i nasmeše, ali uvek pokazuju da su se negde razumeli, da su nešto podelili zajedno. Nije važno kako ili šta sviraju, ali emocija koju prenose putem svoje muzike je doprla do nekoga.

Čitajući komentare ispod tekstova o sviračima, kao da se uopšte ne uzima u obzir da basking može biti nečiji lični izbor, da neko to radi jer voli. Provejava nota simpatije, ali i sažaljenja. Hvaleći njihovo izvođenje, okrivljuju medije, društvo i našu (ne)kulturu zbog toga što su 'jadni ljudi morali da izađu na ulicu i da se izvrgu blamaži, dok razne zvezdice okupiraju medijski prostor i zarađuju silan novac; tužno što su na ulici...'. Oni koji shvataju da neko svira na ulici jer je tako odabrao, ne izražavaju se najpozitivnije o njegovoj inteligenciji, ili, odmah razmatraju finansijsku kalkulaciju o tome da li profesor u školi može da zaradi isto koliko i ulični svirač... Naša posla, rekla bih, da tako vidimo stvari, često pri tom projektujući sebe i svoje nedoumice i strahove.

Neki su otišli toliko daleko da su basking poistovetili sa prosjačenjem. Basking jeste vrsta aktivnosti kojoj je, između ostalog, cilj obezbeđivanje donacije od prolaznika (odomaćen naziv bakšiš, napojnica...), ali nikako nije prosjačenje. Prosjaci i prosjačenje se dovode u vezu sa zloupotrebom, prevarom, bedom, siromaštvom... Ne moraju da sa ispruženom rukom, mole da im se nešto udeli, prosjaci mogu i da 'nešto rade' (razvlače harmoniku, udaraju po kutiji na trotoaru), ali oni i dalje nisu 'ulični izvođači' - prosjačenje je uglavnom nešto na šta su ljudi primorani od strane nekog drugog, ili za njih ne postoji drugi izbor.   

U baskingu, ti nešto 'izvodiš' pred publikom i za publiku, pružaš neku uslugu, nisi prisiljen na to, radiš tako jer želiš, a ako za uzvrat dobiješ i novac, to je prava stvar.

Zašto baskeri izlaze na ulicu?

Među njihovom odgovorima, dominira jedan razlog: oni to vole i uživaju u tome. Na prvom mestu je zadovoljstvo koje osećaju dok rade ono što vole.

Novac, susreti sa ljudima, malo publiciteta, svakako ne smetaju baskerima. Nedostatak 'pravog posla', jeste prinudio pojedine da izađu na ulicu, ali i za njih je basking spoj ugodnog sa korisnim.   

„Za muziku ne treba izgovor. Sama muzika ima smisla“.

U čemu se basking razlikuje od 'formalnih' nastupa?

Scena za basking može biti bilo gde - ulica, metro stanica, park, ulaz u tržni centar. Publika su prolaznici a plaćanje za njihovu uslugu je potpuno na dobrovoljnoj osnovi.

Ako si deo publike, za tebe je u startu razlika što kod formalnih nastupa, prvo platiš da bi uopšte došao na nastup. Kod baskinga platiš ako ti se svidelo, ako imaš para, ako te ne mrzi da zavučeš ruku u džep, ako nisi mrzovoljan...  

Ulični izvođač se našao se baš tu gde je mene vodio put; on je 'pronašao' mene; ne guram se u redu; nisam morala da se ciljano obučem i našminkam; nisam razmišljala koga ću sresti, da li ću lepo da čujem i vidim, da li će da me nervira zvono nečijeg telefona...

„Oni su pošli negde, a ja sam ih 'ukrao', zadržao. Oni osećaju koliko sam energije upumpao. Publika je moj lik u ogledalu, direktni učesnik, oseća se naša interakcija i sinergija, što više emocija unesem, to je njihova reakcija intenzivnija, a ja nadahnutiji... Osećam da sam shvaćen i prihvaćen, to je dobar način za samopotvrđivanje, a i za samopouzdanje.“

Na 'zvaničnim' nastupima se unapred zna šta je na programu. Ulični izvođači uglavnom imaju spremnu 'predstavu', ali ono što je prednost uličnih nastupa, jeste da oni mogu da prate energiju publike, da improvizuju i prilagođavaju nastup, ponavljaju pesmu koja izaziva dobro raspoloženje, menjaju onu koju prolaznici ignorišu.

Tu leži još jedan motiv: Sam svoj gazda - radim kad, gde i kako hoću. U biti, to je san mnogih koje znam, ali često nemaju hrabrosti da krenu ka tome. Neki od njih, sa sigurnom platom i poželjnim socijalnim statusom, ne primećuju da su ulični izvođači suštinski ispunili životni cilj kome i oni sami teže. Razlika je u vrsti posla i, naravno, u ličnom opredeljenju.

Danas nema sigurnog posla, ali u hijerarhiji naših potreba, jedan od bitnih stepenika u piramidi, jeste potreba da smo bezbedni, da se osećamo sigurno. Da li sviranje na ulici pruža takvu sigurnost? Prehlada, polomljena ruka, porodiljsko odsustvo, loše vreme... za ulične svirače znači 'odsustvo sa posla' bez finansijske nadoknade. Iz tog ugla mogu i razumeti one koji kažu da je suludo tražiti zadovoljstvo i užitak u poslu a da nisi obezbedio i najmanju sigurnost i pokrio se za 'crne dane'.  

Jednom mi se klijentkinja požalila, da njen sin, tinejdžer od 15 godina, iako odličan muzičar, ne može da nastupa, jer ima tremu. Malo iz šale, malo ozbiljno, predložih joj da uzme violinu i izađe na ulicu, da stane ispred zgrade. Ako mu je neprijatno, neka i ona krene s njim. Verujem da je taj neposredniji, prisniji kontakt sa publikom, feedback koji je na ovaj način mogao da dobije, ne opterećujući se svojim izgledom, umetničkim utiskom, mogućim greškama, gledanjem u partituru, i iskreni aplauz komšija i prolaznika koji je dobio, bio dovoljan da posle nekog vremena, siguran u sebe, potpuno samouvereno stane i pred publiku u dvorani.

Kad sam ga kasnije pitala kako se osećao na bini, odgovorio mi je da je isto video nasmejane komšije i klince koji đuskaju. Kao da je opet svirao za njih, naravno, drugi repertoar, ali je osećaj bio isti, samo što ovde nije nastupao u bermudama.

Eto, kad nastupaš na ulici, lišen si treme. Niko ti ne juri greške, traži pogrešno odsvirane note, niko neće da napiše kritiku i da te izriba u medijima. Tvoja publika su 'obični ljudi' i vrlo verovatno da niko među njima nema muzičko obrazovanje.

Pored toga, i za običan izlazak potrošimo silno vreme birajući garderobu, a tek za javni nastup. Basker, planirajući svoju 'toaletu' za nastup, pre svega treba da se upravlja vremenskom prognozom; da se obuče primereno godišnjem dobu i mestu na kome se nalazi; da mu bude udobno, i da bude koliko god je moguće 'dopadljiv za oko'. Izgleda da je ovo 'karta' na koju se pridobija naklonost ženskog pola: „Elegantan, kulturan, sa lepim manirima, šarmantan...“, komplimenti su koje dame najčešće upućuju. Muški rod je manje romantičan, i daleko više praktičan, pa se u sklopu ovog 'zanimanja', kao osnovne prednosti imenuju novac, uzdasi devojaka, brojevi telefona na ceduljama...

Jesu li donacije prednost? Kad mislim o zaposlenim ljudima, delim ih u dve kategorije: oni koji vole da im od njihovog rada, veštine i angažovanja zavise i primanja, i drugi koji su više za varijantu 'radio, ne radio, svira ti radio...'. U baskingu važi ovo prvo: koliko si dobar i vešt, koliko uspeš da 'kupiš' publiku, zavisi i suma novca koju prebrojiš na kraju nastupa. Ali ni ona ne mora da bude proporcionalna kvalitetu onoga što radiš. Nekoliko puta sam, posmatrajući prolaznike kako ostavljaju sitniš, pomislila, kako se baš i nisu pretrgli. Onda sam, slušajući neke baskere, shvatila da su oni sasvim drugačije to postavili: bakšiš ima veze sa poštovanjem. Ne moraš ništa da doniraš, ali mogu da osetim poštovanje koje sam u tebi pobudio, i to je dovoljno.

Moje simpatije izazvalo je i to što sam mogla da osetim koliko uživaju dok sviraju. Oni se sve vreme zabavljaju, nema dosade. Svaka publika, vrlo dobro oseti energiju i osećanje koje izvođač ugradi u svoj nastup. Oni to nagrade, ili kazne. A i muzičari 'osete' svoju publiku.

Gledajući baskere, mlade i vesele, pomislim i na to da li je basking 'profesija' oročena na doba dok si mlad, željan pokazivanja, dokazivanja? Sa godinama raste broj onih koji traže više sigurnosti, imaju potrebu da se ušuškaju u manje 'prometnu' radnu sredinu, koja je pod krovom. Ali ima i onih kojima je ulica radno mesto za čitav radni vek.   

O čemu još treba basker da razmišlja?

Kad sam sedela na betonu slušajući pariske baskere, pomislila sam, između ostalog, i kako su pametno odabrali mesto i vreme. Prometna metro stanica, jedna od većih i lepših; smestili su se na raskrsnici hodnika iz različitih smerova, akustično mesto: lepo se čuje i instrument i glas. Kutija za novac postavljena je dovoljno daleko da ne moraš da uđeš u njihov lični prostor, niti da remetiš svoj, ali opet je na bezbednoj udaljenosti; kutija je dovoljno prostrana da lagano spustiš novac. Očigledno da neki detalji o kojima se ne razmišlja na zvaničnim nastupima, za ulicu su jako bitni. Onaj naklon muzičara u metrou sam sinhronizovala rečima: 'Video sam te, hvala što si došla na moj nastup, ovo je za tebe“. Naravno, taj naklon je bio samo izraz ljubaznosti, ali se meni ovakva interpretacija ipak više dopala.

Potpuno nova, ustala sam i uzela novčanik, odvojila novčanicu i, uz osmeh, spustila u kutiju za gitaru. Moj prijatelj je razrogačio oči, ali je slegao ramenima i spustio isto toliko. Pametno potrošene pare!

...Od tada, kad na ulici čujem muziku, samo stanem i slušam...

Ulični izvođači su sve češća pojava i na našim gradskim ulicama. Studenti, profesori, samouki muzičari, mladi, stari, sve se manje libe da uzmu instrumente i izađu na ulicu. Mnogi svetski gradovi imaju svoje 'ulične orkestre', postoji veliki broj web sajtova koji popularišu basking, mnogo dokumentarnih filmova o baskerima. Nedavno je i kod nas, u Novom Sadu, održan Festival uličnih svirača. Iako to nisu bili ulični nastupi o kakvima ovde pišem, bilo je lepo umešati se u gomilu raspoloženih ljudi okupljenih oko bine pod vedrim nebom.

“Doviđenja, I hvala na svim ribama…”

...Sasvim lično, ali možda nekome pomogne  :-)

Posle serije kišoviti, evo i jednog vrelog popodneva. Žurim da se vidim sa drugaricom koju nisam dugo videla, došla je u moj grad na neki sastanak, pa da iskoristimo priliku za viđenje.

Klupa na keju, nekoliko limenki i cigarete pored,  i slušam jadikovku mog tužnog Vertera… Imam i ja  ovih dana razloga za jad, ali ok, kao ‘jače’ mi je rame za plakanje.  J Poslednjeg puta kad smo se videle, i ona i ja smo bile srećne u srećnim vezama…bar sam tad tako mislila… Ja sam odavno napustila tu svoju ‘srećnu vezu’, a ona još rovita, liže rane kao kuče i cvili tu pored mene. Taman mislim umirila se, a ona promumla nešto nejasno, i nastavi da rida… Ne zna ni sama zašto rida, došlo joj, skupilo se nešto u grlu, i taj rastanak, i matori koji ne znaju da je pre 30 godina izašla iz obdaništa... Sama tražila raskid, ne kaje se, ali posle nekoliko godina, iz statusa ‘MI’ prelazi u ‘JA’. Kako sad posle toliko godina nema više ‘njegova devojka’ i ‘njen momak’? S jedne strane ridanje, a s druge priča u fazonu: ‘Nije mi ništa…’

Ne volim vodu pa sve vreme pričam kako me ne bi uznemiravao šum reke, a i hvata me jeza da slušam reku i njenu tugu u duetu… Hoće update za vreme od našeg poslednjeg susreta.

... Znaš, ja sam svoj život naglavačke okrenula za poslednjih nekoliko godina. Ne lažem te ako kažem da ni moj život ni ja više nismo isti. Nismo. Ali smo sad zajedno. My so-called life je promenio ime u My, and only my life. I to se desilo u poslednjem trenutku. Da nisam uzela volan u svoje ruke, već bih bila u nekoj provaliji. Sećaš se tih 10 godina? Hej, nemoj da misliš da je bilo lako i da se desilo preko noći! Uhhh, ne. Proces koji je trajao i boleo. Radila je i sekira i satara i metla, sekla sam i metlala, i još uvek su mi oba pod rukom. Šta 'šta'? Što nisam ranije? Paaaaa, valjda zato to ne volim ni sekiru ni metlu (ni bukvalno ni metaforično J). A i svideo mi se taj život avioni-kamioni, adrenalin, frka, pa i ta socijalno i porodično 'odobrena' veza... I odjednom shvatim da više nisam većinski vlasnik svog života... Grozan osećaj kad shvatiš da si preuzeo život kakav su ti neki tamo namenili, i još gore, ja sam se primila na to...

Ma ne, nije mi to odjednom došlo... Kad nekoliko puta izneveriš sebe, kad nekoliko puta u kratkom periodu pitaš sebe 'šta mi je sve to trebalo' ili 'šta ja radim ovde među ovim ljudima', onda, ako nećeš da potoneš na dno svoga srca, onda uzmeš sekiru i metlu i počneš da mašeš... Posle prvog zamaha, sve je luk i voda. Sad mi stoje na dohvat ruke i nije mi teško da posegnem za njima. Opet, nemoj da misliš da sečem tek tako... Promišljenije nego ranije, ali sam mnogo temeljnija: kad je, brate, rez, onda je rez! Nema više onih prvo sitnih oklevajućih rezova, već jedan odlučan rez, i još bolje: ništa posle toga ne lepim i ne ušivam.

Da li sam sad nešto zrelija, pametnija ili odlučnija pa donosim mudrije odluke pa zbog toga ne oklevam? Paaa, vidiš, nisam sigurna da je tako. Fulam ja i dalje sigurno, i vreme će sigurno pokazati da nisu sve bile baš najmudrije. Ali su sve odluke MOJE! Shvataš, ako je odluka i ako je izbor moj, pa makar i pogrešan i glup, nekako odmah ustanem, otresem suknjicu od blata i šibam dalje: čistim zabrljano, pronađem propušteno, peglam izgužvano... Kad pogrešiš jer ti je neko drugi 'odabrao', budeš besan i na sebe, i na tog drugog, i ode samopouzdanje i samopoštovanje... Ovako 'sama pala, sama se ubila'...

Slušam sad tvoju jadikovku, pa mi nekako dođe smešno, nešto kao da mi pričaš koliko ujed komarca ume da svrbi. Nekad u situacijama kad mi je loše, kad se osećam beznadežno, kad me duša boli a srce ne kuca već krvari, samo pomislim: „A da li će mi ovo biti važno za 2 godine?“ Mnogo retko je odgovor na ovo pitanje 'DA'. Ako jeste, onda lepo ova druga JA sedne preko puta one ucveljene mene, pa tražimo rešenje umesto što zajedno kukamo. I tad se uvek desi neki KLIK. Eto, iskreno, slušala sam te, i baš me podseća na komarca: svrbi, a ti češeš, što jače češeš duže traje i neprijatnije je... A ljubav ti dođe kao neka zeznuta psihoaktivna supstanca...brzo se stiče i zavisnost i tolerancija na dozu... Zato, pažljivo sa konzumiranjem.

Pa znam da si odlazila i vraćala se... Zašto raskidamo i opet se mirimo, a da znamo da to ne valja? Uhhh, pa ovde, u tvom slučaju, imam utisak da si se ti stalno vraćala njemu da nešto popravljaš, da dorađuješ, i kad god se vratiš, ti se još više razočaraš... a i vidim da ti je glavna briga oko raskida bila 'šta će drugi da kažu' i 'kako ću opet sama'...

Šta ja mislim? Iskreno, mislim da ti je to najgori motiv da ostaneš s nekim u vezi. I što reče moja koleginica, 'kakav ti je motiv, takav ti je i brak, veza...' Tebi, čini mi se da je godinama bilo prazno srce... Pa jeste, znam, zato što ti je bilo bitno šta misle drugi, a ne šta ti osećaš. Je l' ostalo uopšte nešto autentično i samo tvoje? Onda kreni da ga tražiš, što pre kreneš, imaš šanse da veći deo zatekneš u komadu.

U pravu si da sam i ja to radila, ali rekoh ti, to je bilo pre one sekire... Znaš, tom sekirom sam najviše ja samu sebe tesala. I nemam ja nameru ni da pokušavam drugog da brusim i oblikujem, sa samom sobom je teško, a sa drugima je nemoguće.

I dalje se dešava da oni do kojih mi je stalo, dok mi je stalo, ne izgovore prave reči. Šta da kažem? Ništa ne kažem. Prave reči su prave samo u pravom trenutku. Sve drugo se ne računa... On? Da, da, rekao je šta sam htela da čujem kad je sve prošlo a njemu 'pobegao' brod... Da, u njegovom slučaju i bukvalno pobegao brod. Sad mi je drug kome mogu da pričam i one bolne stvari... A nekad je on bio 'najbolnija'...

Upoznaj i ti bolje sebe, kao što sam se i ja potrudila... Sad mnogo bolje znam šta hoću i bolje razumem i druge i sebe. I ne trebaju mi uši da mi potvrde ono što osećam stomakom.

Šta bih mu ja rekla? Hmmm... Pa recimo: “Do viđenja, i hvala na svim ribama...“ *1  Eto, sad i uvek u budućnosti u sličnim situacijama...

Ovo je bio jedan moj 'drugarski', ličan razgovor... Ako i vi shvatate šta je pisac hteo da kaže, i ako vam na bilo koji način moe pomoći, drago mi je što sam na odmoru izdvojila malo vremena da ga 'stavim na papir'.

Savet? Pa budite svoji i autentični, mislite svojom glavom i donosite svoje odluke, volite sebe jer ćete samo tako voleti i druge, ne plašite se promena i 'krupnih rezova', poslušajte osećaj u stomaku, reči se nekad suviše olako izgovore....iiii nekad je za sreću sasvim malo potrebno, nemojte to na teži i bolniji način da naučite...

*1 „Doviđenja, i hvala na svim ribama“ („So Long, and Thanks for All the Fish“) je četvrta knjiga „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“ („The Hitchhiker's Guide to the Galaxy“); Douglas Adams-a

Uz ovaj tekst...

Jedna epizoda iz pčelinjeg sveta

Draga moja čitalačka publiko (koliko god vas bilo), oprostite mi što vam se dugo nisam javljala. Neki od vas znaju i razloge zašto me nije bilo ovako dugo, a za sve, evo da se iskupim, jedna kratka pričica, takoreći basna iz pčelinjeg sveta. Mnogo sličnih priča trenutno kruži internetom, sa podnaslovom:”Priča iz korporativnog sveta” i sl… O ne, nije ova priča tog tipa, svaka asocijacija i sličnost je sasvim slučajna.

Ovo je dakle samo jedna priča iz nekog tamo pčelinjaka. Evo priče:

Bila jednom jedna pčelica (postoji dotična još uvek, samo više nije pčelica, sad je već odrasla pčela). Njeno ime nije ni važno, ako baš želite i neko ime, eto, kako hooćete, nazovite je Pčelica Ana, Pčelica Rada, Vera, ili samo Pčelica.

Živela je u jednom velikom Pčelinjaku, u društvu drugih pčela, beskrajno poštovala Kraljicu Majku, drugim pčelicama je izlazila u susret kad su tražile pomoć i savet, obožavala je svoje malo mesto u pčelinjaku, vredno i marljivo radila kao svaka pčelica. Tu i tamo bi se pojavio neki Trut, uleteo neki Stršljen, Kraljica se ljutila ili tražila previše od Pčelice. Sve je to bio sastavni deo života u njenoj Košnici  i u Pčelinjaku. U Pčelinjaku su pčelice bile organizovanim po zaduženjima, i sve su  to, manje-više, bila normalna dešavanje u svakom Pčelinjaku.

Umela je, o daaaa, Pčelica da se izbori i sa Trutovima i sa Stršljenima, oštrila je i ona povremeno svoju žaoku, umela da besno zamahne krilima, da se u brzom letu okomi sa isukanom žaokom, spremna i da je upotrebi, ali je uvek sve to shvatala kao deo normalnih aktivnosti na Livadi čiji je deo bila i njena Košnica i njen Pčelinjak. Kad god se sa nekog iscrpljujućeg leta vraćala u svoj Pčelinjak, radovala se iskrenom osmehu svoje dve najbliskije pčelice, uvek bila spremna sa njima sve da podeli, ako treba da zamahne krilima jače da im pomogne, ali su isto i one za nju to radile.

Tako je Pčelica letela godinama, od cveta do cveta, od livade do livade, srećna i zadovoljna... Kraljica je znala i da pohvali malu Pčelicu, i da joj dospe malo meda u korpicu, sve je to Pčelica cenila i bila srećna zbog toga...

I pitate se šta je sad moglo da pokvari takvu idilu?! E pa, moglo je, i desilo se: Ose Potajnice su postale ljubomorne na nekoliko pčelica koje su pošteno radile svoj mali pčelinji posao, i bez razloga, počele da oštre svoje žaoke pa i da otvoreno bodu.

Mala Pčelica misli:“ OK, neka, umoriće se i odustati, videće da nema smisla“. I tako je mislila jednom, dva puta, tri... Ništa se ne dešava, Ose Potajnice su sve bahatije, sve žešće u svojim napadima.

-Dobro, misli Pčelica, odoh ja do Kraljice Majke, ona sigurno ne vidi šta se dešava u njenoj Košnici, moram ja mala Pčelica da joj otvorim oči!.

I ode ona kod Kraljice Majke, i požali joj se, sve joj najiskrenije reče.

-Hm, reče Kraljica Majka, nije valjda tako u Košnici? Intervenisaću i sve izgladiti da opet bude lepo i mirno u Košnici. Vidim i ja da se nešto dešava, pčelice donose manje meda, češće se čuje besno zujanje!

I Pčelica ode umirena sa mišlju:“Sad će sve da dođe na staro, sad kad Kraljica Majka uzme stvar u svoje ruke!“.

Prolazili su dani, nedelje... Ono skladno i prijatno zujanje u Košnici, pretvorilo se u neujednačenu buku, postalo neprijatno i za uvo i za boravak u Košnici. Počele su Ose Potajnice da osvajaju teritoriju. Jednog dana, jedna mala pčelica je pred celom Košnicom i pčelinjim jatom rekla jednoj Osi Potajnici šta joj je na duši. Svi se iznenadiše ovakvim nastupom male pčelice! Sutra je Kraljica Majka rekla maloj pčelici:“Uzmi svoju kotaricu, u ovoj Košnici više nema mesta za tebe! Leti i traži sebi drugi cvet!“ Ta pčelica je tužna napustila svoje jato pčela. Ona naša Pčelica sa početka priče, bila je užasno tužna. Krila su joj od tuge otežala, veselo zujanje se pretvorilo u neki lepet malih krila, Livada više nije tako lepo mirisala, Cvetovi su izgubili boje, posiveli...

Iako razočarana, Pčelica je još uvek pokušavala da sakupi dovoljno meda za svoju Kraljicu Majku. Svojski se trudila da obiđe što više cvetova i sakupi koliko god može polena! Trudila se i da ostale pčelice ne izgube radost sakupljanja meda, da ne primete da je njoj ponestao entuzijazam, da je ponestalo volje i želje, da je i najbolji Livadski Med njoj postao gorak, i to malo što joj je stavljano u kotaricu, sve joj je presedalo i bilo gorko i kiselo...

Ali nije ona još odustajala, ne, ne, ovo je bila jedna uporna i marljiva pčela! Nekoliko puta je leteći pored Kraljice Majke pokušavala da joj kaže kako joj je u Košnici, zujala smireno pa nervozno, pokušavala da ne misli na žaoku... Ali džaba sve... Prolazi vreme, u Košnici je postalo suviše neprijatno.

Sedela je Pčelica sama sa sobom i mislila:“ Eh, ove godine si nekoliko puta uletala u oluje, skvase ti se krila, otežaju, ali se izvučeš nekako! Ovo ti je bila buuuurna godina... Šta ćeš dalje?“ I mislila, mislila i rekla sebi:“Nema u ovoj Košnici više mesta za tebe“. Srce joj se steglo, na trenutak zastao dah kad joj je ta misao prošla kroz glavu. Zalupalo joj srce i samo je spustila krila...

„Nemaš nikakvu zalihu meda, šta ćeš da radiš? Kako ćeš da preživiš? Vidiš kako je olujno napolju, Livada je prenaseljena, sve je manje Mirisnih Cvetova, sve više onih privlačnih, koji mame, a ustvari se sklapaju i proždiru te kad sletiš. Razmisli još jednom, ne srljaj!“

Prevrtala se i uzdisala, a onda je opet rekla sebi:“E, ajde, ti si pčela, nisi bubamara! Leti odavde Pčelice! Čeka tebe tvoj Cvet negde!“

Udahnula, pogledala u HoRizont, i više nije imala nikakvu dilemu!

I evo, leti, prati liniju HoRizonta, ne približava se previše Suncu, ali maše krilima veselo! Našla je jedan mali Pčelinjak, polako hvata zalet za veće livade. Sakuplja svoj medić, ponekad joj mnogo nedostaju njene drugarice pčelice, tužna je kad se seti kako je nekad Livada opojno mirisala i koliko je uživala u svim letovima.

I šta za kraj?

...Vreme će pokazati da li je Pčelica bila hrabra ili luda da izleti iz Košnice i uleti u oluju. Svakako nije sama, sa njom prema HoRizontu leti još nekoliko pčelica. Eto, i likovi iz pčelinjeg sveta imaju tu svoju bezbednu zonu koju teško napuštaju. Nije ni pčelicama lako i jednostavno da je napuste i ulete u oluju.

Kad se rastuže, pogledaju okolo i pomisle:

Ali svet je opet dobio boje J

Nezgodna varijanta...

Bazične emocionalne  kompetencije su naše mentalne alatke za upravljanje emocijama. Kad rade dobro, onda smo emotivno uravnoteženi, a kad zakažu, onda nismo u mogućnosti da adekvatno testiramo realnost i da se ponašamo u skladu sa svojim najboljim interesima i interesima ljudi koje volimo. U životu, često prepoznajemo ljude i situacije u kojima ispoljavaju manjkavost ovih kompetencija. 

Evo primera kako to izgleda u praksi.

Ponedeljak, jutro… Posle osam dana na putu, konačno kući. Sva sreća da sam se odjavila za danas s posla, kao da sam znala da ću da se vratim bolesna s puta. Zvoni telefon. Ok, zazvoniće, taj će odustati posle drugog zvona. Ma jok, uporan.

-Halo?! - javim se glasom koji jedva malo liči na moj glas. U jbt, šta ću sa ovakvim glasom, dva sata treba da pričam danas, a ja i ovo ‘halo’ jedva izgovorih.

- Hahahaha, vidim da tebi i nije baš dobro jutro! - reče ženski glas sa druge strane. -Aj izađi iz kanca na pola sata, trebaš mi k'o 'lebac!

- Baksuze! Nisam u kancelariji, kući sam, jedva dišem, kašljem kao magarac, 'oću još malo da se prevrćem po krevetu pre nego što ustanem. – otkukah ja svoju tužnu priču, znajući da to do nje ne dopire: trebam joj ko zna zbog čega, i neće odustati dok me skroz ne rasani i ne izvuče iz kreveta.

- Ma 'ajde bre, pekmezu, kakaaaav ti je to glas - Tanja Bošković pa ti! E, znaš šta sve ima novo? – čujem buku saobraćaja u pozadini, ona prilično zadihana, dakle tu je negde oko 8h, ide pešice na posao i ima da mi priča NEŠTO NOVO.

- Ne znam, al' sam sigurna da nećeš da me ostaviš na miru dok mi ne ispričaš!

Već se ja mirim sa sudbinom, žao mi onih pola sata do alarma, ustajem i bauljam da pristavim kafu. U grlu osećaj kao da sam progutala ribaću četku, kad pomerim glavu kao teg da se pokreće unutra. Lepo, pomislih,  sad još dve nedelje da lečim sinuse, baš sam se udesila.

- Sigurna si da nećeš na kafu? A još bolje da dođem ja sad kod tebe, ali ne kao kod drugarice/sestre/koleginice, već kao kod coacha?! I doručkić ti donesem?! – navalila ona kao gladna godina! Ona je od onih što ne mogu da podnesu NE i bilo kakvo odbijanje, nulta tolerancija na frustraciju.

- Apsolutno sigurna! Imam nešto zakazano u 10, pa u 12, pa u 1, pa u 6, a vidiš da sam polumrtva. Imaš 5 minuta da mi ispričaš o čemu se radi, a ako preživim do večeras, onda se vidimo. I neću da pričam s tobom kao coach, tako ne mogu da vičem na tebe, da te grdim i da psujem, a ovako mi je to dozvoljeno. – objasnih joj u jednoj rečenici neke od razlika između coachinga i drugarskog ćaskanja :-)

- Ok, onda, daj šta daš... - iznenadih se ovim mirenjem sa ponudom.

- E, znaš onu moju 'šemu'? - ovo 'šema' baš izgovoreno da se prepoznaju navodnici. Ne stigoh ni da potvrdim, ona već nastavlja. - E pa, sad sve to nekao progredira, i ja sam u nekoj frci u šta će to sve da se pretvori, i nemam pojma šta da radim i kako da se ponašam, jer smo mi postavili neka pravila, a sad se sve to nesto otrže kontroli, a sa onim 'starim' sam definitivno završila, mada mi ponekad baš nedostaje, i eto, baš mi sinoć bilo teško. A sa OVIM, vaaaaaaauu, svaka kockica je došla na svoje mesto, skroz neka relaks varijanta, baaaaš je skroz ok, ma milion godina mi nije bilo ovako bez ikakvog smaranja i opterećenja, i da ne moram da mislim i foliram i ...

- Jaaoooooo, stani malo, stavi zarez negde, tačku! – ceo prethodni monolog je smestila između dva udaha, i ja sam zaustavila dah slušajući je. -  Pa šta nije u redu ako je tAAAko 'sve u redu'?

- Pa eto, to što smo se mi lepo dogovorili da je to incognito šema, da je to TO, da traje dok je ok, a onda ćao đaci, da je to samo naše i niko nema pojma... A ti znaš koliko je to sa nama sve komplikovana varijanta, znaš, a?

- Znam, hahaha. Nezgodna, kao u onoj Bajaginoj pesmi! Ali su mi svi tvoji razlozi za 'komplikacije' u krajnjoj liniji bez veze, a sve si to znala kad si se upustila u tu vezu, i ako to sad funkcioniše po tim vašim predefinisanim pravilima, i koliko kapiram, sve je ok, šta, bre, ti hoćeš sad?

KLIKNI OVDE!

Počeh da slažem činjenice koje znam o toj 'šemi' i da mozgam šta to sad nije ok kad je sve ok! Ima tu par kvaka: ona doktor, a on njen tehničar, nije ni u stalnom radnom odnosu, ona mu je neki šef, on nekoliko godina mlađi (više od 5 a manje od 10), ona kaže da je 'gradski lik', popodne šankeriše u nekom kafiću, završava faks, jure ga klinke, ona razvedena, on nikad ženjen... Sem svega navedenog, šta još ima da nije ok?

- Koja pesma? Ma, nije bitno… E pa ne valja to što kad smo definisali ta pravila, tako smo oboje želeli, a sad... nekako mi fali ono... znaš, da budem nečija, da me vide s njim, da ne moram da se pravim da nisam kući kad mi neko zvoni kad smo zajedno, da ne gledam u svakog kolegu u fazonu 'da l je ovaj ukapirao' i 'ova nas je provalila'... eto to nije u redu! A i on me zove da izađemo na kafu, i slično. A to nismo dogovarali. – izgovori kao da je zbacila vreću kamena sa leđa, tako je odahnula kad je izgovorila sve ovo.

- Ahaaa – shvatih ja o čemu se radi – dakle, prvo nisi nista od toga htela, i definisali ste neka pravila u vezi, a sad ustvari, ti nećeš to što ti tako prija 'nema smaranja, opušteno sve, incognito šema'...? Shvatam, što bi psiholozi rekli, ti, sestro, 'nit se teraš nit se vodiš', a rečnikom običnog čoveka – ne možeš da se izboriš sa ambivalencijom! – rekoh da vidim da l me prati ili već smišlja sledeću salvu olakšanja za dušu.

- Ti si sarkastična, i zezaš se, a meni nije dobro zbog ovoga.

I sad pauza. Klasika: sad čeka da joj zalepim neki flaster u vidu jedne rečenice, da zalečim privremeno da se primiri pre nego što uđe u ordinaciju i da nekako pregura dan.

- I što sad ćutiš? Sad ćeš da kažeš 'e rekla sam ti da se ne muvaš sa klincem', kao da sam ja mogla to da iskontrolišem!

I umesto flastera, a posebno bez 'e, rekla sam ti', ja počeh da se smejem.

- Slušaš li ti sebe? Koliko se sećam, ti si se prvi put za dotičnog klinca zainteresovala kad si mu bušila donju šesticu i punila kanal, a posle toga je on šeretski dobacio nešto na račun tvojih 'kanala'...uhhhhhh, teBra... Pola sata si mi pričala o njegovim zelenim očima u koje si se tad zagleđivala. Ako si, mudrice moja, ukapirala da nije moguće da kontrolišeš situaciju kao i to da l ćeš da se zaljubiš ili ne u klinca koji ti je, ej, zapazi, i podređeni, i pacijent, kako si mogla da pomisliš da će 'prethodno definisana pravila' da te sačuvaju da ne poželiš nešto drugo i da tu staneš?

- Uh, pa priznajem da baš nije logično. Baš si, bre, surova!

Imam utisak da čujem točkiće u njenoj glavi koji se okreću i pokušavaju da obrade i shvate celu situaciju.

- Ali ti ne znaš kako je to bilo jače od mene, ja sam se cela izgubila, samo me celu obuzela želja, ma zaboravila sam i koji mu zub popravljam, samo sam odjednom videla, a nisam dotle, stvarno, koliko je zgodan i sladak, i kakve usne ima...ma sve... skroz sam se izgubila. I da znaš da je on prvi počeo, nisam ja, on je zapodenuo sve, a ja nisam imala snage da se odupirem... a nisam ni želela, i samo taj minut tog glupog dogovora sam ja nešto i razmišljala, posle sam prestala i da mislim, i... i... skroz sam odlepila... Od tad čim izađe iz ordinacije, makar i po doručak, ja 'oću da umrem dok ne dođe! Kad mi se učini da je ljubazniji nego što teba prema nekoj drugoj, dođe mi da ga gađam tacnom s instrumentima!

Srčem kafu i slušam. Prvo sam pomislila kako će malo morati da uči da toleriše ambivalenciju i da pomiri te svoje suprotstavljene želje nekako, a sad vidim da ću ipak tokom našeg sledećeg susreta morati da izađem iz uloge sestre, koleginice, drugarice, i da budem Life Coach.

Bazične emotivne sposobnosti tj. kompetencije, naši su ALATI ZA ŽIVOT. Ne samo za svakodnevno funkcionisanje i rad, već i za ljubav. Mi, O.L.I. Life Coach-evi smo se dobro upoznali sa ovim našim alatkama za život.

U ljubavi, ove naše (ne)razvijene kompetencije se manifestuju npr. kao nesposobnost doživljavanja druge osobe kao celine. Kad smo u stanju da drugu osobu sagledamo kao celinu, sa njenim vrlinama i manama, kažemo da imamo razvijenu celovitost objekta. Ljubavni odnosi osobe koja ima problem sa celovitošću objekta su haotični, sa smenama očaravanja i razočaravanja. Odnos često počinje idealizacijom, bez uviđanja mana druge osobe, a onda sledi veliko razočaravanje.*

        Pomislih kako će jednog dana ove 'lepe zelene oči' da mi opisuje kao 'švalerske, prevarantske' i ko zna još kako, čim se završi ova faza a on prestane da bude Mr. Savršeni.

           Ako smo razvili konstantnost objekta moći ćemo da volimo nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe. Psihički i emotivno smo stabilni i nezavisni, imamo jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe. I kada smo razdvojeni, možemo da se nosimo sa tim savršeno dobro.

        “Hoću da umrem kad izađe” - tipična demonstracija nerazvijene sposobnosti. Ma, sledeći put ga ni po doručak ne puštaj! 

Neutralizacijom kultivišemo našu instinktualnu energiju (seksualnu i agresivnu) i pretvaramo u neutralnu energiju koju koristimo na konstruktivan način. Mentalizacija nam omogućava da razumemo svoje unutrašnje stanje, ali da razumemo da i drugi imaju sopstvena uverenja, želje i namere.

Oni koji ne umeju da neutrališu svoju 'sirovu' energiju, skloni su iracionalnom razmišljanju, dopuštaju da ih preplave i zaslepe emocije, skloni su impulsivnom ponašanju...

 Naš doživljaj da je nešto jače od nas,  da nas je nešto obuzelo, da je van naše kontrole, manifestacija je nerazvijene sposobnosti neutralizacije. 

Tolerancija na frustraciju je neka vrsta naše vakcina koja nas čini otpornim i na ‘DA’ i na ‘NE’. Odbijanje nije smak sveta; želim i krećem se ka ispunjenju želje, ali ako ne dobijem to što želim, ne doživljavam kao smak sveta. Tolerisati frustraciju takođe znači da ne odustajemo od cilja, želje, ukoliko je njeno ostvarenje neizvesno. Tolerancija na ambivalenciju nas usmerava KA nečemu, ili OD nečega. Tolerisati ambivalenciju znači da smo u stanju da pomirimo oprečna osećanja u odnosu na objekat, da ne budemo kolebljivi i neodlučni. 

Volja i inicijativa nam pružaju stabilan izvor ‘napajanja’, energiju da gradimo odnos, da možemo da pokrenemo određene aktivnosti koje vode ka razvoju, našem i voljene osobe. Volja usmerena ka kontroli, vodi razvoju odnosa kontrole i zavisnosti; nedostatak inicijative nas čini reaktivnim ili pasivnim, suviše nametljiva inicijativa guši drugu osobu.

Kao u kvizu kad neko da tačan odgovor, tako i meni zazvoni 'BIIIIIP' kako izgovori nešto poput 'jače od mene', 'celu me obuzela želja', 'skroz sam se izgubila', 'ja nisam imala snage da se odupirem'...

Pogledam na sat: 8.20!

- E, ni reč više. Vidimo se večeras u 8. Ok? Nemoj slučajno da kasniš!

- Stvarno? Radićeš sa mnom? Jao, hvala ti! Cmok, cmok, cmok! Šta bih ja bez tebe?!

- Pa šta bi, smarala bi nekog drugog u 8 ujutru! Aj na posao!

I mislim u sebi: Eto, i opet je dobila šta je htela…

...Nastavak sledi… ;-)

*O BAZIČNIM EMOTIVNIM SPOSOBNOSTIMA detaljno možete čitati u knjizi „Sposobnost za ljubav i rad“ Nebojše Jovanovića, Beoknjiga, 2013.