Maja…? Čija?! WTF?!?

Pre par nedelja, okrenula sam broj jednog restorana da rezervišem sto za večeru sa prijateljima. Rekoh ‘jednog’ restorana. Da jednog, ali ne bilo kog. To je restoran u kome se pre par godina rodila simpatija između mene i mog voljenog bića (znam da zvuči otrcano, ali se meni sviđa). Ja sam birala restoran zbog domaće atmosfere koja tamo vlada, sentimentalno sam vezana za to mesto, a dobra klopa je samo razlog plus.

Nakon što sam se predstavila ko sam, i pomenula Njegovo ime radi identifikacije, popričala sa gazdaricom i rekla da želim da rezervišem sto, s druge strane čujem kako naglas sriče dok zapisuje rezervaciju: “Ooookeeej, Maaaja Švaabinaa! Va-ži.“

Kao da me strela pogodi! Zahvalim se, „vidimo se večeras“ i prekinem vezu. Spustim telefon u krilo i razmišljam.

Uuuuhhh, ja sam to nečija? Ja to pripadam nekome? Mene to neko poseduje? Ja to ne postojim samo kao ’Maja’? Ček bre, kad sam ja to postala nečije vlasništvo?

Gore mi uši, osećam da mi se šire nozdrve koliko duboko dišem, i čujem svoj unutrašnji glas kako kaže: - Stani malo!

I kreće mali razgovor sa samom sobom. Dooo-bro, aj sad da vidimo zašto ovakva reakcija, krenem sa obradom kroz svoj unutrašnji dijalog u formi pitanja i odgovora.

Ti si njegova?

Pa, tačno! Kako god da se ta ’funkcija’ zvala - žena, devojka, partnerka - jesi.

Šta ćemo sa ovim posedovanjem, pripadanjem?

Tu me obuze neka nelagoda u stomaku. Setih se tih različitih ’pripadanja’ od detinjstva pa na ovamo. Čitavog života se borim da budem svoja, da budem nezavisna, da budem dovoljna, da budem ničija. I uvek sam i bila. Što je neko više pokušavao da me ’poseduje’, to sam se ja više koprcala i bežala i bila još više ničija. A što? Nekako su me oduvek svi ti koji žele da me ’imaju’ plašili. Nekako nisu poštovali granice, tražili su simbiozu, stapanje, ukidanje slobode, ukidanja ’JA’ i prelazak u ’MI’. Nekako je svima okolo bilo to sasvim ok, mojim drugaricama, drugovima. Niko se nije štrecao na to ’nečija/i’. Ja jesam. 

Kad razmislim što tako, jedino mogu da se prisetim da je to bilo jer sam se osećala ugušeno. Znate, kao ono kad pomešate sve boje plastelina u jednu kuglu. Meni te ’pomešane boje’ nekako nisu prijale, nije nit crvena, nit plava, a nije ni ljubičasta... Nešto nedefinisano, neodređeno, i iznad svega – nikako ne možeš posle da izdvojiš svoju boju!

Dobro, to je objašnjenje kako je nekad bilo. Kako se sad osećaš?

Razmišljam...

Paaaa, kao ’MI’ a ipak sam ’JA’.

A je li??? Šta ti sad to znači?

Paaaa, kao da sam u kugli smešanog plastelina, ali i dalje imam svoju boju. Istu svežu boju kao i kad nisam smešana u kugli. I mogu da je izdvojim iz te smese. I jasno prepoznajem njegovu boju. I svoju boju. I on može da uzme svoju boju iz kugle.

I, je l se osećaš ugroženo, ugušeno? Je l možeš da ’opipaš’ dokle si ti, odakle je on? Je l hoćeš da bežiš? Je l si ’svoja’?

Odgovaram sebi: - Ne osećam se ugroženo, ima svako svoju granicu, neću da bežim, jesam svoja. Lepo mi je. Nekad su granice bleđe, nekad su oštrije i jasnije, ali tu su. Ima manje ili više fleksibilnosti kod oboje. Nekad on malo olabavi granice, nekad ja. Nekad su na obe strane sevale varnice kad neko nagazi na tu graničnu liniju, ali onda smo oboje počeli da ih poštujemo. Jeste mi najlepše kad sam u kugli, ali mi je sasvim dobro i kad sam jedna izdvojena jednobojna samo svoja kocka plastelina.

...

Malo sam razmišljala šta se to promenilo od ranije. JA sam se svakako promenila. Godine raznih izazova, edukacija, lična psihoterapija... A sa tim promenama je došlo i to da sad u potpunosti ispoštujem svoje autentično Ja i napravim izbor u njegovom najboljem interesu. Kad napraviš odluku u skladu sa svojim autentičnim Ja, onda si mnogo zadovoljniji, ispunjeniji i mnogo više uživaš u životu. Najjednostavnije, to dolazi onda kad postaneš dovoljno psihološki zreo da zrelo voliš. A pre toga, potrebno je zrelo da izabereš. A i osoba koju izabereš mora biti dovoljno zrela.

Sve nešto zrelo... S pravom možete da pomislite da dok smo mladi ne možemo baš da se pohvalimo nekom zrelošću. Ali zrelost ne dolazi sama od sebe sa godinama, ona se razvija, a to što pokupljamo pogrešne informacije o tome šta je prava ljubav, svakako ne pomaže.

Ako niste razvili dovoljno sposobnosti da zrelo volite, nije to kraj sveta – sposobnost za zrelu ljubav se može naknadno razviti kroz rad na sebi.

Razmišljam ja tako, pa se načisto sneveselih... Sa čim ovi momci, devojke, moj sin tinejdžer, poistovećuju ljubav ako slušaju pesme koje kažu:

“Neka mi stave okove, neka me zarobe, robinja sam tvoja, ubij me, robinja sam tvoja, volim te...“, ili „Pazi koga biraš za ulogu žrtve, rešićeš se mene samo preko mene, mene mrtve...“ 
Iliiiiiiiii (omiljeni mi stihovi za primer „prave ljubavi“):“...Pred vratima, spavala ko pas; kroz vekove, gorela zbog nas...“

Kako da ona 16godišnjakinja napravi izbor kad čuje:“Nisi moj ako nisi budala“?
Kakva je to ljubav ako sanjaš da budeš u ekipi "Prava krimi klijentela u salonima hotela, u društvu super modela i vrelih rasnih gazela, znam da voliš krimi rad, voliš kad sam krimi gad, krimi lep, krimi mlad..."   
Jbt! Ne znam da li su srećniji oni koji imaju ćerke, ili mi sa sinovima... Krenem dalje sa pretragom po netu da vidim još 'dobrih' primera...

Pa kaže: "Pomešaj ove noći crnu i zlatnu, po mojoj koži slikaj kao po platnu, diraj me usnama po telu i vratu, pa onda stavi me u ram, da znam da tebi pripadam..."
Sentimentalni macho primerak ovako izražava svoju ljubav: "Hoće sad da leče me, a ja kažem neću, ne; kad mi kucne zadnji čas, ti ćeš biti moj by pass..."

OMG! 'To je opasna muzika, to su opasne frekvencije...' To je stvarno trovanje mladog uma pogrešnim predstavama o tome šta je ljubav, a još je gore što taj mladi um, verovatno, ni u porodici nema baš dobar model po kome bi učio kako izgleda prava ljubav.

Edukante na psihoterapiji i naše klijente učimo kako da budu psihološki kompetentni da bi mogli zrelo da vole i rade. Učimo ih emotivnim sposobnostima koje im omogućavaju da ono što od spolja primaju čulima, i ono što je njihov unutrašnji svet, obrađuju i doživljavaju na pravi način.

Nije, dragi moji, zrela ljubav kad ’kao nikotin on kruži tvojim venama, i ubija te lagano’; nije ljubav kad je ’sa tobom mali a sa drugima šef’, nije ljubav ’kad te bira za ulogu žrtve i može da te se reši samo preko tebe mrtve’...
Prava ljubav je kad nju/njega ne doživljavaš kao fizički deo sebe koji ako nestane ti ćeš se raspasti, umreti. Ljubav je kad svog voljenog/svoju voljenu doživljavaš kao celovitu osobu koja ima i vrline i mane, ne idealizuješ je i ne razočaravaš se na smenu (nema „prvo me očarale, pa me razočarale, prvo su me varale i bol su mi stvarale...“). Opsednutost partnerom nije znak ljubavi, već nezrelosti ili poremećaja. Kad zbog raskinute veze odete u kafanu i napijete se i sve polomite, niste vi bili mnogo zaljubljeni, već ste mnogo nezreli da biste na konstruktivan način mogli da odtugujete i prebolite raskid ljubavi i da onda sa lepim uspomenama nastavite dalje...
Nije ljubav kad mu pošaljete milion poruka dnevno i ’visite’ po društvenim mrežama da vidite šta radi, da ga stalkujete i besnite kad se pojavi „seen“ a nema odgovora na poruku.
Ljubav je kad osećate stabilnu vezu sa njim/njom i kad je pored vas i kad nije, da se ne ’tripujete’’ gde je, s kim je, šta radi ako nije pored vas... Ljubomora, potreba za kontrolom, nisu znak da nekoga mnogo volite, već da niste razvili ovu emotivnu sposobnost koja vam omogućava da podnesete da budete sami i kad ste u vezi.
Osoba koja zrelo voli, sposobna je da prepoznaje i reguliše svoje emocije, ali i emocije svoga partnera. Neće imati burne reakcije, ne preplavljuje je bes a ni preterani entuzijazam u vezi. Ako se prepirete sa svojim partnerom (što je sasvim legitimna stvar i u zreloj ljubavi), nećete se opsesivno baviti razmišljanjima kako da ga povredite, ponizite, pokažete ko je glavni, već ćete se usredsrediti na konstruktivna rešenja, iznosićete svoj stav, pričati o svojim emocijama i predlagati načine rešavanja konflikta.
Puno je mrvica koje čine našu sposobnost za zrelu ljubav a još je više mrvica koje našu ljubavnu vezu mogu učiniti zavisnom, neartikulisanom, nestabilnom, punom frustracija i odricanja, nezanimljivom, opterećujućom, punom oscilacija i klackanja između potrebe da budemo s nekim i straha da ne budemo ostavljeni, obeleženi...

Da sebi učinim život lakšim, uteših se na kraju da zrele ljubavi nema ni u onoj lepoj poeziji i prozi, i tu su sve neki ekstremi, teške ljubavne havarije i uništeni životi J 
Ali svakako, i dalje sa medija i estrade teško da možemo i naslutiti šta je to zrela ljubav.

Šta sam ja zaključila posle ove jedne potpuno bezazlene rečenice sa početka, nakon što sam je potanko obradila?

Pa eto, mogu ja da budem i ’Švabina’ i da uživam u tome jer mi se može da budem i svoja. Mogu ja, i smem, i da ’puknem’ povremeno, ali posedujem veštine da se vratim na pravi kolosek. 
Nije niko od nas ponaosob savršen, imamo gomilu mana, ali je istovremeno svako od nas kao celina, neponovljiv. Meni najdraža filmska rečenica na ovu temu, koju izgovara Sean McGuire, psihijatar u filmu “Good Will Hunting” glasi: - People call those imperfections, but no, that's the good stuff.

Za kraj, da vam dam i jedan savet: Ne jurite, dragi moji, savršenu ili savršenog, jer ćete propustiti sve ostalo, a u tom ostalom se često nalazi uživanje, smeh, radost, ispunjenje... Da citiram opet fantastičnog dr Šona: - You're not perfect, sport, and let me save you the suspense: this girl you've met, she's not perfect either. But the question is whether or not you're perfect for each other.

Saglasna sam!

Ako smo jedno drugom savršeni, koga briga za naših milion mana?