Nezgodna varijanta...

Bazične emocionalne  kompetencije su naše mentalne alatke za upravljanje emocijama. Kad rade dobro, onda smo emotivno uravnoteženi, a kad zakažu, onda nismo u mogućnosti da adekvatno testiramo realnost i da se ponašamo u skladu sa svojim najboljim interesima i interesima ljudi koje volimo. U životu, često prepoznajemo ljude i situacije u kojima ispoljavaju manjkavost ovih kompetencija. 

Evo primera kako to izgleda u praksi.

Ponedeljak, jutro… Posle osam dana na putu, konačno kući. Sva sreća da sam se odjavila za danas s posla, kao da sam znala da ću da se vratim bolesna s puta. Zvoni telefon. Ok, zazvoniće, taj će odustati posle drugog zvona. Ma jok, uporan.

-Halo?! - javim se glasom koji jedva malo liči na moj glas. U jbt, šta ću sa ovakvim glasom, dva sata treba da pričam danas, a ja i ovo ‘halo’ jedva izgovorih.

- Hahahaha, vidim da tebi i nije baš dobro jutro! - reče ženski glas sa druge strane. -Aj izađi iz kanca na pola sata, trebaš mi k'o 'lebac!

- Baksuze! Nisam u kancelariji, kući sam, jedva dišem, kašljem kao magarac, 'oću još malo da se prevrćem po krevetu pre nego što ustanem. – otkukah ja svoju tužnu priču, znajući da to do nje ne dopire: trebam joj ko zna zbog čega, i neće odustati dok me skroz ne rasani i ne izvuče iz kreveta.

- Ma 'ajde bre, pekmezu, kakaaaav ti je to glas - Tanja Bošković pa ti! E, znaš šta sve ima novo? – čujem buku saobraćaja u pozadini, ona prilično zadihana, dakle tu je negde oko 8h, ide pešice na posao i ima da mi priča NEŠTO NOVO.

- Ne znam, al' sam sigurna da nećeš da me ostaviš na miru dok mi ne ispričaš!

Već se ja mirim sa sudbinom, žao mi onih pola sata do alarma, ustajem i bauljam da pristavim kafu. U grlu osećaj kao da sam progutala ribaću četku, kad pomerim glavu kao teg da se pokreće unutra. Lepo, pomislih,  sad još dve nedelje da lečim sinuse, baš sam se udesila.

- Sigurna si da nećeš na kafu? A još bolje da dođem ja sad kod tebe, ali ne kao kod drugarice/sestre/koleginice, već kao kod coacha?! I doručkić ti donesem?! – navalila ona kao gladna godina! Ona je od onih što ne mogu da podnesu NE i bilo kakvo odbijanje, nulta tolerancija na frustraciju.

- Apsolutno sigurna! Imam nešto zakazano u 10, pa u 12, pa u 1, pa u 6, a vidiš da sam polumrtva. Imaš 5 minuta da mi ispričaš o čemu se radi, a ako preživim do večeras, onda se vidimo. I neću da pričam s tobom kao coach, tako ne mogu da vičem na tebe, da te grdim i da psujem, a ovako mi je to dozvoljeno. – objasnih joj u jednoj rečenici neke od razlika između coachinga i drugarskog ćaskanja :-)

- Ok, onda, daj šta daš... - iznenadih se ovim mirenjem sa ponudom.

- E, znaš onu moju 'šemu'? - ovo 'šema' baš izgovoreno da se prepoznaju navodnici. Ne stigoh ni da potvrdim, ona već nastavlja. - E pa, sad sve to nekao progredira, i ja sam u nekoj frci u šta će to sve da se pretvori, i nemam pojma šta da radim i kako da se ponašam, jer smo mi postavili neka pravila, a sad se sve to nesto otrže kontroli, a sa onim 'starim' sam definitivno završila, mada mi ponekad baš nedostaje, i eto, baš mi sinoć bilo teško. A sa OVIM, vaaaaaaauu, svaka kockica je došla na svoje mesto, skroz neka relaks varijanta, baaaaš je skroz ok, ma milion godina mi nije bilo ovako bez ikakvog smaranja i opterećenja, i da ne moram da mislim i foliram i ...

- Jaaoooooo, stani malo, stavi zarez negde, tačku! – ceo prethodni monolog je smestila između dva udaha, i ja sam zaustavila dah slušajući je. -  Pa šta nije u redu ako je tAAAko 'sve u redu'?

- Pa eto, to što smo se mi lepo dogovorili da je to incognito šema, da je to TO, da traje dok je ok, a onda ćao đaci, da je to samo naše i niko nema pojma... A ti znaš koliko je to sa nama sve komplikovana varijanta, znaš, a?

- Znam, hahaha. Nezgodna, kao u onoj Bajaginoj pesmi! Ali su mi svi tvoji razlozi za 'komplikacije' u krajnjoj liniji bez veze, a sve si to znala kad si se upustila u tu vezu, i ako to sad funkcioniše po tim vašim predefinisanim pravilima, i koliko kapiram, sve je ok, šta, bre, ti hoćeš sad?

KLIKNI OVDE!

Počeh da slažem činjenice koje znam o toj 'šemi' i da mozgam šta to sad nije ok kad je sve ok! Ima tu par kvaka: ona doktor, a on njen tehničar, nije ni u stalnom radnom odnosu, ona mu je neki šef, on nekoliko godina mlađi (više od 5 a manje od 10), ona kaže da je 'gradski lik', popodne šankeriše u nekom kafiću, završava faks, jure ga klinke, ona razvedena, on nikad ženjen... Sem svega navedenog, šta još ima da nije ok?

- Koja pesma? Ma, nije bitno… E pa ne valja to što kad smo definisali ta pravila, tako smo oboje želeli, a sad... nekako mi fali ono... znaš, da budem nečija, da me vide s njim, da ne moram da se pravim da nisam kući kad mi neko zvoni kad smo zajedno, da ne gledam u svakog kolegu u fazonu 'da l je ovaj ukapirao' i 'ova nas je provalila'... eto to nije u redu! A i on me zove da izađemo na kafu, i slično. A to nismo dogovarali. – izgovori kao da je zbacila vreću kamena sa leđa, tako je odahnula kad je izgovorila sve ovo.

- Ahaaa – shvatih ja o čemu se radi – dakle, prvo nisi nista od toga htela, i definisali ste neka pravila u vezi, a sad ustvari, ti nećeš to što ti tako prija 'nema smaranja, opušteno sve, incognito šema'...? Shvatam, što bi psiholozi rekli, ti, sestro, 'nit se teraš nit se vodiš', a rečnikom običnog čoveka – ne možeš da se izboriš sa ambivalencijom! – rekoh da vidim da l me prati ili već smišlja sledeću salvu olakšanja za dušu.

- Ti si sarkastična, i zezaš se, a meni nije dobro zbog ovoga.

I sad pauza. Klasika: sad čeka da joj zalepim neki flaster u vidu jedne rečenice, da zalečim privremeno da se primiri pre nego što uđe u ordinaciju i da nekako pregura dan.

- I što sad ćutiš? Sad ćeš da kažeš 'e rekla sam ti da se ne muvaš sa klincem', kao da sam ja mogla to da iskontrolišem!

I umesto flastera, a posebno bez 'e, rekla sam ti', ja počeh da se smejem.

- Slušaš li ti sebe? Koliko se sećam, ti si se prvi put za dotičnog klinca zainteresovala kad si mu bušila donju šesticu i punila kanal, a posle toga je on šeretski dobacio nešto na račun tvojih 'kanala'...uhhhhhh, teBra... Pola sata si mi pričala o njegovim zelenim očima u koje si se tad zagleđivala. Ako si, mudrice moja, ukapirala da nije moguće da kontrolišeš situaciju kao i to da l ćeš da se zaljubiš ili ne u klinca koji ti je, ej, zapazi, i podređeni, i pacijent, kako si mogla da pomisliš da će 'prethodno definisana pravila' da te sačuvaju da ne poželiš nešto drugo i da tu staneš?

- Uh, pa priznajem da baš nije logično. Baš si, bre, surova!

Imam utisak da čujem točkiće u njenoj glavi koji se okreću i pokušavaju da obrade i shvate celu situaciju.

- Ali ti ne znaš kako je to bilo jače od mene, ja sam se cela izgubila, samo me celu obuzela želja, ma zaboravila sam i koji mu zub popravljam, samo sam odjednom videla, a nisam dotle, stvarno, koliko je zgodan i sladak, i kakve usne ima...ma sve... skroz sam se izgubila. I da znaš da je on prvi počeo, nisam ja, on je zapodenuo sve, a ja nisam imala snage da se odupirem... a nisam ni želela, i samo taj minut tog glupog dogovora sam ja nešto i razmišljala, posle sam prestala i da mislim, i... i... skroz sam odlepila... Od tad čim izađe iz ordinacije, makar i po doručak, ja 'oću da umrem dok ne dođe! Kad mi se učini da je ljubazniji nego što teba prema nekoj drugoj, dođe mi da ga gađam tacnom s instrumentima!

Srčem kafu i slušam. Prvo sam pomislila kako će malo morati da uči da toleriše ambivalenciju i da pomiri te svoje suprotstavljene želje nekako, a sad vidim da ću ipak tokom našeg sledećeg susreta morati da izađem iz uloge sestre, koleginice, drugarice, i da budem Life Coach.

Bazične emotivne sposobnosti tj. kompetencije, naši su ALATI ZA ŽIVOT. Ne samo za svakodnevno funkcionisanje i rad, već i za ljubav. Mi, O.L.I. Life Coach-evi smo se dobro upoznali sa ovim našim alatkama za život.

U ljubavi, ove naše (ne)razvijene kompetencije se manifestuju npr. kao nesposobnost doživljavanja druge osobe kao celine. Kad smo u stanju da drugu osobu sagledamo kao celinu, sa njenim vrlinama i manama, kažemo da imamo razvijenu celovitost objekta. Ljubavni odnosi osobe koja ima problem sa celovitošću objekta su haotični, sa smenama očaravanja i razočaravanja. Odnos često počinje idealizacijom, bez uviđanja mana druge osobe, a onda sledi veliko razočaravanje.*

        Pomislih kako će jednog dana ove 'lepe zelene oči' da mi opisuje kao 'švalerske, prevarantske' i ko zna još kako, čim se završi ova faza a on prestane da bude Mr. Savršeni.

           Ako smo razvili konstantnost objekta moći ćemo da volimo nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe. Psihički i emotivno smo stabilni i nezavisni, imamo jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe. I kada smo razdvojeni, možemo da se nosimo sa tim savršeno dobro.

        “Hoću da umrem kad izađe” - tipična demonstracija nerazvijene sposobnosti. Ma, sledeći put ga ni po doručak ne puštaj! 

Neutralizacijom kultivišemo našu instinktualnu energiju (seksualnu i agresivnu) i pretvaramo u neutralnu energiju koju koristimo na konstruktivan način. Mentalizacija nam omogućava da razumemo svoje unutrašnje stanje, ali da razumemo da i drugi imaju sopstvena uverenja, želje i namere.

Oni koji ne umeju da neutrališu svoju 'sirovu' energiju, skloni su iracionalnom razmišljanju, dopuštaju da ih preplave i zaslepe emocije, skloni su impulsivnom ponašanju...

 Naš doživljaj da je nešto jače od nas,  da nas je nešto obuzelo, da je van naše kontrole, manifestacija je nerazvijene sposobnosti neutralizacije. 

Tolerancija na frustraciju je neka vrsta naše vakcina koja nas čini otpornim i na ‘DA’ i na ‘NE’. Odbijanje nije smak sveta; želim i krećem se ka ispunjenju želje, ali ako ne dobijem to što želim, ne doživljavam kao smak sveta. Tolerisati frustraciju takođe znači da ne odustajemo od cilja, želje, ukoliko je njeno ostvarenje neizvesno. Tolerancija na ambivalenciju nas usmerava KA nečemu, ili OD nečega. Tolerisati ambivalenciju znači da smo u stanju da pomirimo oprečna osećanja u odnosu na objekat, da ne budemo kolebljivi i neodlučni. 

Volja i inicijativa nam pružaju stabilan izvor ‘napajanja’, energiju da gradimo odnos, da možemo da pokrenemo određene aktivnosti koje vode ka razvoju, našem i voljene osobe. Volja usmerena ka kontroli, vodi razvoju odnosa kontrole i zavisnosti; nedostatak inicijative nas čini reaktivnim ili pasivnim, suviše nametljiva inicijativa guši drugu osobu.

Kao u kvizu kad neko da tačan odgovor, tako i meni zazvoni 'BIIIIIP' kako izgovori nešto poput 'jače od mene', 'celu me obuzela želja', 'skroz sam se izgubila', 'ja nisam imala snage da se odupirem'...

Pogledam na sat: 8.20!

- E, ni reč više. Vidimo se večeras u 8. Ok? Nemoj slučajno da kasniš!

- Stvarno? Radićeš sa mnom? Jao, hvala ti! Cmok, cmok, cmok! Šta bih ja bez tebe?!

- Pa šta bi, smarala bi nekog drugog u 8 ujutru! Aj na posao!

I mislim u sebi: Eto, i opet je dobila šta je htela…

...Nastavak sledi… ;-)

*O BAZIČNIM EMOTIVNIM SPOSOBNOSTIMA detaljno možete čitati u knjizi „Sposobnost za ljubav i rad“ Nebojše Jovanovića, Beoknjiga, 2013.

Dnevnik jedne Muve Bez Glave

Kad u ovakvom naslovu ne stoje nigde navodnici, a Muva Bez Glave se piše velikim slovima, to znači da:

1  * Tekst stvarno piše muva bez glave (što je u ovom trenutku razvoja tehnologije malo verovatno)

2 * Piše neko ko srpski jezik i njegova leksička pravila slabo poznaje (sebe ne svrstavam u tu kategoriju)

3  *Piše neko ko se u pojedinim trenucima stvarno oseća kao ‘muva bez glave’ (ovo u potpunosti u ovom trenutku odgovara istini)

Tako sam ja utrčala u frizerski salon u dogovoreno vreme i rekla frizeru: Imaš tačno pola sata! Posle mumlanja i prekora kako letim kao muva bez glave, i ‘kad ću već jednom kao sav normalan svet da dođem i mirno sednem’, i kad će se desiti da ne zvocam ‘aj požuri’, i ‘može li ovolika kosa da se isfenira za pola sata’, glava mi je bila kao zvono! A kad je krenulo feniranje ‘u četiri ruke’ (dva frizera, jedna glava sa kosom i to moja), pomislih:”Stvarno, da li sam morala sve da strpam u jedan dan i to pred polazak na sedmodnevni put?!   

Paaaa, ja kao neko ko je učio o upravljanju vremenom, ko svojim klijentima i učesnicima na radionicama priča o tome, baš sam se sad dobro izreklamirala... Sta reći, opšte prisutna pojava da drugima ponekad delimo savete i solimo pamet a da se sami ne držimo tih principa (doktorska fela je poooosebno ozloglašena po tom pitanju: umereno jedi, pij, radi, spavaj, ne puši... - sve lepo rečeno i važi za sve ostale :-))

Moram da se pohvalim da spadam u grupu onih koji se dobro organizuju, i koji umeju dobro da planiraju svoje vreme i aktivnosti, ali... Važno pravilo u postavljanju ciljeva i menadžmentu vremena, za duge ili kratke rokove: postavljaj realne i dostižne ciljeve To vam je ovo ‘R’ i ‘A’ u popularnom SMART konceptu postavljanja ciljeva.

SMART(ER) – akronim koji pomaže prilikom postavljanja ciljeva, a nastao je od početnih slova reči:

Specific – specifično, određeno,

Mesurable – merljivo,

Achivable (Ambitious)– dostižno, ambiciozno,

Realistic (Relevant) – realističan i relevantan,

Time bound – vremenski definisan,

Exciting – uzbudljivo,

Rewarding - nagrađujuće.

Naravno poistoji i srpska verzija ovog koncepta:

MUDRO postavljanje ciljeva (M- merljiv, U- tvrđen, D-obro definisan, R-ealan, O-stvariv). 

Lepo, ali kad u 10 dana godišnjeg odmora odlučiš da nigde ne putuješ već da obaviš sve ono sa liste koju praviš unazad godinu dana... e pa nije nego, zeznuće te zakoni fizike i biologije (ne možeš da budeš istovremeno na više mesta, i ne možeš da se dupliraš).

I tako, na dva dana pre kraja odmora, vidim da nisam ni pola uradila…

Pa pogledam s druge strane: ma ni ova polovina koju sam uradila nije mala! Dobra mi fora za vađenje… Ohrabrim ja tu sebe pa kažem da sam morala malo i onoj ‘lenjivici’ u sebi da dam prostora, i ona je jadna mnogo zapostavljana godinama, maloooo da je pustim, da ne podivlja i ne preuzme kontrolu kad mi to najmanje treba.

Kako u današnje vreme izgleda jedan dan zaposlenog pa uz to i roditelja? Naravno da zavisi od toga gde je ko zaposlen. Ja od kad radim, kad me pritisnu rokovi i obaveze, setim se jednog veselog pacijenta sa psihijatrije, skroz pozitivan lik, ni na šta se ne žali, sem ‘’da mu je kratak dan – ništa što isplanira ne može da stigne da uradi”. Uh, majku mu, i meni isto! Da li sam normalna?! Uvek mi zafali bar sat. Kao ono kad ti pre svakog ispita nedostaje samo još jedan dan, i bio bi savršeno spreman.

Tačno da nam raznorazni karadljivci vremena oduzimaju dragocene sate i minute, ali nije samo stvar u organizaciji. Kako da sve što treba da uradimo ‘stane’ u taj dan, 24h, i da nam dan bude ‘taman’?

Ježim se kad čujem “brz tempo života” (a jeste takav), divim se majkama koje rade i kuvaju 3 obroka, pišu domaći s decom, kuća im blista… Organizacija i upravljanje vremenom može da se vežba i uči, ima dobrih fora kako prvo ‘pojesti žabu’ a onda opušteno krenuti u borbu sa ostalim obavezama.

Meni lično, najveći neprijatelj je kad 15 stvari koje treba da uradim stavim pod br. 1. I onda ni jednu ne uradim kako treba a često neke ne uradim uopšte. Kad pogledam svoju ‘to do’ listu na poslu, odmah sve preslažem u ona 4 kvadranta: hitno i bitno, hitno a nije bitno, nije hitno al’ je bitno, nije hitno a nije ni bitno. I naravno, težimo tome da što više obaveza prebacimo u kvadrante gde ‘nije hitno’, jer to znači više vremena za organizovanje, manje stresa i nervoze. Ne čekajte da se rokovi približe i da vam se kvadranti ‘hitno’ prepune! Ne težite tome da sve uradite perfektno – neke stvari je dovoljno da se URADE.

Sad ću stvarno pokušati da iz rečnika izbacim ‘aj požuri’, ‘vozi, bre, već jednom’ i slično. U suprotnom, može mi se desiti da iz kozmetičkog salona izadjem sa 3 lakirana nokta, ili još gore ovako (klikni na link):

 Šta se desi kad mnogo žuriš

Eto, pa sad požurujte frizera :-)

Niške lingvištičko-psihološke mudrosti

Pre neki dan je na fb, nakon jednog posta, krenula mala diskusija na temu ko se sve u zemlji Srbiji usuđuje da se bavi psihologijom, medicinom i da se naziva tim imenom, a ustvari se samo radi o ‘prodavcima’ raznih usluga sumnjive  sadržine i iskorišćavanju onih koji su spremni da te usluge plate. Kad bolje razmislim, nije tu u pitanju samo medicina i psihologija, politika ili sport. I ako se lečite, i ako gradite, i ako vozite, i ako kuvate, i ako se bavite umetnosću, ovde na svakom koraku nailazite na neke koji bi hteli da budu kalif namesto kalifa. Manije veličine, narcisoidne ličnosti...ima ih svakako, ali se desi i neko nenametljiv koji u dve rečenice, bez ikakvog znanja, zdravorazumski objasni nešto o čemu je ispisano koznakoliko strana.

            Dakle, provela sam dan na putu, i sve je ličilo na jedan sasvim običan dan: bolnica, sala, malo priče o aktuelnim dešavanjima u srpskom zdravstvu... I spremala sam se da krenem, kad se pojavi lik koji mi je bio predstavljen sa: ”Majo, ovo je moj kum Goran. Vidite, on je inače sa selaaaa...” Ja tu lepo pitam da mi se pojasni da li to znači da je seljak, i krenu priča...  l što reče Pera Detlić: I svega ovoga ne bi bilo, da sam posle toga krenula kući, a ne u kafanu.

‘Nači, kum Goran je najautentičniji i najprirodniji lik koga sam upoznala u poslednjih nekoliko godina. Znate one likove koje sretnete prvi put u životu, a vodite živ i spontan razgovor o svačemu kao da se znate 20 godina...

Kaže meni kum Goran:”E, moja Vi (ovo je sarkazam, i potiče od onoga ‘e, moja ti’ pošto ja imam često problem da se šiftujem sa VI na TI), šteta što ne neguješ niški govor...vidim, koristiš više od jednog padeža... A ovaj književni srpski je ponekad toliko nefunkcionalan. Zamisli kad kažeš da si bio sa kumom. S kim? Nema onaj drugi pojma. Umesto da kažeš “bio s kuma ili s kumu”, i sve je jasno. Ili npr. ‘s Ivana i Ivanu’. “

Ne znam da li su morfička polja u pitanju ili je samo kraj radne nedelje, nas troje, iako iz potpuno različitih priča, savršeno smo se skapirali. I da se vratim na ono zbog čega sam počela ovaj tekst.

Pričajući o svojoj mudroj babi, kum Goran kaže da je Baba pokušavajući da opiše nekome svoja dva unuka (njega - Gorana i njegovor brata Zorana), rekla:

“Paaaa, Goran, on... on je po-utralan, dok Zoran slabije pojavljuje svoje pojave”.

Zamislila sam se na sekund kad sam čula, a onda sam prasnula u smeh! Kako je baba u jednoj rečenici napravila razliku između ekstrovertnog i introvertnog tipa ličnosti!

Prim. prev. (za one koji nisu iz Niš i ne barataju niškim jezikom pa nisu mogli da razumeju reči i smisao, dajem stručno objašnjenje i tumačenje):

po – prefiks u složenici koji označava više

utralan – ono sto ostane kad ukloniš ‘NE’. Dakle ‘po-utralan’ je onaj koji nije neutralan već je suprotno od toga. Kao što bi negacija od ‘prijatno’ recimo bila ‘aprijatno’ :-). Po babi, po-utralan je ekvivalent ekstrovertnom tipu ličnosti po Karlu Jungu. On se odlikuje potrebom za gratifikacijom od spolja, potrebom da se bude u društvu, entuzijazmom, otvorenošću, govorljivošću i definitivno osobe koje karakterišu ovakve osobine ličnosti,  radije provode vreme u društvu drugih nego sami sa sobom. Opisno, po babi, po-utralni su osobe koje ‘jače pojavljuju pojave’

pojavljivati pojave – sintaksa koja objašnjava otvorenost jedne osobe, odnosno njeno otvoreno ispoljavanje emocija, želja, potreba, komunikaciju sa drugima. Osobe koje ‘slabije pojavljuju pojave’ po Babi, odgovarale bi Jungovim introvertima. Dakle, po-utralne osobe jače pojavljuju pojave i to su ekstrovertne osobe, a suptorno – odgovara introvertnim osobama.

            Dok po-utralna osoba radije ide na žurku, ona koja slabije pojavljuje pojave, radije ostaje sama kući, i recimo, čita Šopenhauera ili nešto slično...

Jako je bitna još jedna dimenzija babinog pojašnjenja: prefiksom ‘po’ i pridevom ‘slabije’, ona pokazuje dominantnost jedne od strana ličnosti, ali ne isključuje onu drugu što je potpuno u skladu sa Jungom: ekstrovertnost i introvertnost su jedan kontinuum i u svakome od nas postoji i jedna i druga strana, samo jedna preovlađuje i izraženija je u odnosu na drugu, što ostavlja prostor i za uvođenje trećeg tipa ličnosti – onog ambivertnog po Jungu.

            Iz kafane sam izašla bogatija za jedno narodsko objašnjenje teorije ličnosti, saznala sam za neke seksualne inverzije i perverzije koje u udžbeniku iz psihijatrije nisu pomenute, a nisam ih videla ni u filmovima (o tome možda u nekom drugom blogu :-)), a sve u svemu, sigurno imam i nove bore oko očiju jer nisam prestala da se smejem.

Kad sam ušla u auto i krenula, svaki međurebarni mišić me je boleo od smeha.

Pa, kumovi, moji VI, hvala vam na prijatnom popodnevu i na puno smeha.

Možda će nekome babino pojašnjenje koristiti kao asocijacija na tipove ličnosti :-)

I za kraj, čujte Drakcetov elaborat o svaleraciji

Neprocenjivo!

…Posle ljubavi

II deo

Evo obećanog nastavka… Opet je 2 ujutru, uz to je i pun mesec, imam utisak da je još uvek 40˚C napolju...

"Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!"

govorio je kasnije profesor Mišel Babić za svoj susret sa Unom u jesen 1980.”

Ovako Momo Kapor počinje knjigu “Una“. Prisećam se šta se meni dešavalo kad sam ’neke važne’ videla prvi put. Uhhhh...

Sećam se jednog zimskog upoznavanja, izlazio je iz auta, pogledao me dok je zatvarao vrata, okliznuo se i zamalo mi pao pod noge... „Prvi put te vidim, a već si na kolenima ispred mene!“ – rekoh. I tako je počelo...da, tako kako je počelo, tako je i bilo par narednih meseci, godina: klizavo i trapavo. I kad se završilo, ostala je ta slika i to osećanje: ja stojim i pružam mu ruku da ustane.

U drugoj priči, bilo je puno ljudi okolo, upoznali smo se, krajičkom oka sam ga primetila dok je odlazio, i pomislila: „Kako je neobičan, i sat mu je čudan, čak i za moj ukus“. Sledećeg puta kad smo se sreli, posle godinu dana, mozak mi je stao... I sve je bilo neobično, čudno, vanvremenski i vanserijski, i sve vreme  bez pameti... I rastanak potpuno isti: neobičan, čudan... Kao da me je progoreo, zvonili su mi u ušima stihovi Sergeja Jesenjina:

“Ovu vatru sudbinom očajno

ne zovi, veza lakoumna to je.

Kao što smo se susreli slučajno,
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.“

Al’ ipak mi dugo nije bilo do smeška...

A opet tamo neke davne zime, kroz gužvu i gomilu ljudi, primetila sam pogled, i oči uokvirene dugim trepavicama... vidim ih i sad... mnogo godina posle... samo ono što je u njima, više nije isto. A jos su manje osećanja ista...

Kažu da je prvi utisak najbitniji, može biti i pogrešan, ali se najčešće na njega oslanjamo. Ako pitate psihologe, svašta će vam reći o prvom utisku:  i da se sastoji od nekoliko komponenti, i da se tu radi o tome kako se vi osećate u vezi sa samim sobom, u vezi sa tom drugom osobom, i kako se ona oseća, i kakva su vaša očekivanja i potrebe u odnosu jedno na drugo... Ja ću ipak u ove sitne sate prihvatiti naučnu definiciju prvog utiska koju sam našla kod Vukajlije: „Wallpaper nečijeg uma. Ono što krasi tu osobu i čemu se divimo, sve dok ne saznamo da se ispod svega toga krije pentium kec“. Jeste, često se tako na prvi pogled očaramo, a onda neminovno i razočaramo... Da li ’sam se razočarala’ ili ’me je razočarao’, kakve veze na kraju krajeva ima?! Rezultat je isti...

I da se vratim na Eustahija opet (vidi prethodni blog i crtani film).

Eustahija sve vreme kroz ljubavne jade vodi njegov ’Love Coach’. I kad mu nestane ideja kako da osvoji svoju dragu, tu je pčelica sa Trinidada da mu priskoči u pomoć. Imamo i mi neke svoje pčelice: prvi utisak, iskusnija drugarica, drug, zvezde, horoskop, intuicija... A onda se desi da smo u pokušajima da ništa ne propustimo, da ’sve isapadne kako treba’, ustvari promašili suštinu: da vidimo sebe i drugu stranu kao celinu, i crnu i belu, da osećamo i da se prepustimo osećanjima... Zagledajući svako stablo, promakla nam cela šuma...

A u međuvremenu, dok jedno od nas igra ’e nedamtise igricu’, muči drugu stranu nejavljanjem, uživa u tome da druga strana čezne, nada se da joj čežnja nikad neće dosaditi, dođe neka Hortenzija... ili se wallpaper promeni... Pogledaš nazad, i vidiš sve greške koje si pravi(o)la...

I šta ostaje posle ljubavi:

KLIKNI: Momo Kapor - "Una"

Da, u savremenoj verziji može još štošta da se doda:

•  Navika da ujutru, dok se šminkaš, osluškuješ da čuješ zvuk dolazeće poruke…
• Stotine SMS-ova na računu za mobilni…
• Navika da stalno proveravaš mailove, poruke, sve medije gde ste se sretali i razmenjivali nežnosti…  da u  samoposluzi uzimaš piće koje on voli,čokoladu i keks koji inače ne jedeš sama…
• Navika da staješ pod tuš kad se vraćaš s puta, a onda se tuširaš hladnom vodom, jer si zaboravila da nije imao ko da ti uključi bojler...
• Miris njegove kose na jastuku…
• Siva majica koja ti se nikad nije dopala, ali 'kupi je, dobro ti stoji...'
• Isečci avio-karata, pozorišnih i drugih ulaznica u džepovima i torbama koje nisi dugo nosila…
• Zaboraviš da nahraniš mačku ujutru, jer to je uvek on radio…
• Zaboraviš da zoveš taxi posle kafane, jer te uvek on čekao…
• I njegovo: "hmmm....njam-njaaam..." 

…Ako ste bili dovoljno pametni da ništa od svega prethodno napisanog ne važi za vas, super! Čestitam! A ako ne, onda dodajte još nešto na spisak.

…I ne verujte Jesenjinu sasvim kad kaže da “ko je ljubio, taj ne ljubi više” :-)

Majinih 5.5 dana kao u crtanom filmu…

I deo, nastavak sledi

Sedim u hotelskoj sobi, u stranoj zemlji, nešto sam ‘u plavom’… Na laptopu otvoreno 10 stvari i mailova, i na svima nesto radim, uz to ćaskam s drugom na fb… Nisam baš sigurna u kom sam ovo raspoloženju, neki čudan i meni nepoznat miks: malo plavog, malo sivog, par crvenih pega, i negde se sa periferije širi crno… Za divno čudo, sa lakoćom radim i baaaš mi dobro ide (to je, kažu,  narandžasto J)…tako dobro da evo u 2 ujutru počinjem da pišem i ovaj tekst.

Sinoć su mi kolege na raznim jezicima pevali uvodnu špicu iz Pčelice Maje (pod dejstvom vina naravno J), pa poželeh da je čujem na srpskom. Sasvim slučajno, otvorio se ovaj link

 Klikni, i nasmej se od srca

Ako ste odvojili 5.5 minuta da ga pogledate, sigurna sam da niste mogli da ostanete ravnodušni! Šaljem drugu link, i posle par minuta stiže poruka: “Hahahahaha, slatko sam se nasmejao”. Pa Eustahije Brzić, koga sam ja potuno zaboravila, je u 5.5 minuta zalepio tačno zadnjih 5.5 dana dešavanja u mom životu!

Čim sam čula prvi stih usta su mi se razvukla do ušiju! …I meni nestade sav jad… Pogledala sam ga nekoliko puta.

Uz potpuno drugo raspoloženje, dok sam se i ja slatko smejala, počele su da mi naviru nepovezane asocijacije na razne događaje iz ovih 5.5 dana.

Asocijacija br 1: Kolega me je za vikend nazvao Ženom Zmijom. Nisam stigla da čujem šta to znači, samo se sećam da je dodao “ali ja obožavam da radim sa takvim ženama” (ako čita obaj blog, molim da mi napiše komentar i objasni šta tačno u njegovoj nomenklaturi to znači).

E pa, dragi kolega A, evo ti replika od Homera (boa iz crtanog): “Na posletku, svi smo mi ispod kože zmije”! Možda ja samo imam malo tanju kožu pa je to lakše uočiti. S obzirom na raspravu koju smo tog celog vikenda vodili, ja moram ovde da kažem da Žene Zmije, možda samo više palacaju jezikom i lako se prepoznaju, pa manje ljudi strada i pati zbog njihovih smrtonosnih ujeda. Ja se više plašim onih koje imaju deblju kožu pa se teže prepoznaju. One su ti veći problem! A mene si na odlasku kupio svojim komentarom da voliš da radiš sa Ženama Zmijama. Pametno i iskusno, svaka čast, od nas može i da se nauči ponešto, mi ne klimamo samo glavom već kritikujemo, a ko zna, taj će to lepo da iskoristi. A na kraju, ako može Hortenzija, što i ja da ne budem ”zbilja odlična osoba i zmija”. J

Asocijacija br 2: “Čuo sam za srušene snove i bolne rastanke, ali ovo je smešno”. Samo sam se setila jedne svoje poruke od juče:”I smešno mi je, i plače mi se.” A to se zove ambivalencija. Ko nije razvio sposobnost tolerancije na ambivalenciju, može da ima problema! Sigurno ste imali takve situacije: dva oprečna i suprotstavljena osećanja u vama, u odnosu na jedan isti objekat (objekat ste vi sami, partner, posao…).Ne znam kako ste se vi borili sa svojom ambivalencijom, ali ja često koristim “taktiku nerazmišljanja”. I dobro sam je usavršila.

“Mehanizam nerazmišljanja - Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja ali, kada ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu.” OLI Metod, tolerancija na ambivalenciju 

Godinama sam se ponašala kao moj omiljeni filmski lik, Scarlett O’Hara, koja kaže:”After all…tomorrow is another day”. Al’ nažalost, Rhett Butler nestaje u magli i ne vraća se…L

Asocijacija br 3: “Tako ti je to kad ne ugodiš voljenoj. Onda si opet ti.” Eustahije druže, pa uopšte nije loše da ostaneš malo sam i budeš ti. I nisu samo žene te koje traže da im se ugađa, ima toga i među muškarcima… A svako ‘ugađanje’ je mač sa dve oštrice: ako ugađajući drugome nisi ‘u liniji’ sa sobom. Ugađaj drugome samo ako i tebi prija. Ali nekad i kad je svaka kockica na mestu, nesporazumi se dešavaju. Nisi pritisao pravo dugme, i tu se sve završava. Ljudi traže i pale se na različite stvari. Nije lako pronaći pravu… A kad je baš tražiš, velike su ti šanse da promašiš.

“I šta da ja kažem na ovo? Ništa! Evo kažem NIŠTA.”

U nastavku bloga ću i dalje biti sa Eustahijem, i tad dolazim na suštinu priče: šta se desi kad od drveta ne vidiš šumu…

"…Nije život što i polje preći...“

...muzika uz ovaj tekst

“…No redosled ima svako dejstvo

I kraj puta neće se izbeći.

Sam sam  - greh sve jeste i neverstvo

Nije život što i polje preći.”

Boris Pasternak, “Hamlet”

Ovaj tekst je posvećen prvenstveno mojim drugaricama J.P. i M.P,  ali i svim ostalim divnim ženama koje godinama  u magli traže sebe, a sad su na putu da se pronađu...

            Kad ste poslednji put sebi i drugima rekli:“E, sad je stvarno dosta!“? Nema veze da li ste to naglas izgovorili, ili u sebi, samo da ste potpuno bili sigurni da jeste dosta?

 Što je ’tema’ delikatnija, to se teže odlučujemo da kažemo ’dosta’. A ako ’dosta’ nije uvremenjeno, ako niste rekli u pravom trenutku, ništa niste uradili. Vraćaćete se opet i opet na isto mesto, nezadovoljni, prazni, pokušavaćete da ’ipak još jednom pokušate’, da ipak još nešto popravite, proverite, preispitate... Činiće vam se da će još jedna cigareta, jedno piće, još par sati na poslu smanjiti prazninu koju osećate, beskrajno ćete se brinuti o deci, kuća će vam blistati, spremićete mužu ručak koji najviše voli...i opet ćete biti unutra prazni i nekompletni...

            Neki mogu tako jako dugo: dve, pet, petnaest godina... Rasipaju energiju na stvari koje ih ne usrećuju. Razviju paletu kontraveština koje im pomažu da varaju sebe i život. Posle svih takvih godina, zaboravite kakav je osećaj biti opet svoj, ispunjen i srećan, zaboravite ko ste i šta želite za sebe, okruženi ste zidovima i bedemima koje ste sami izgradili.

            Većina u jednom trenutku počne da razmišlja šta to fali u njihovom životu pa se osećaju tako. Znate šta nedostaje: VI! Nedostaje vaše autentično JA.

“Autentično JA je ličnost koja nam je genetski data i uključuje naše sposobnosti, talente, sklonosti, emocionalne i fiziološke reakcije povezane u celini opštim doživljajem identiteta.Ovaj identitet bi bio isti da ste rođeni bilo gde na našoj planeti, kao bogati ili siromašni, crnac ili belac.To je baza vaše ličnosti koje morate biti svesni da biste ostvarili zadovoljstvo u životu.
Socijalno JA nastaje kao rezultat iskustva i ključnih događaja koje ste preživeli i procesa reakcije i interpretacije koji se događaju u vama. Često je vaše socijalno JA primajući pogrešne informacije o vama, stvorilo i pogrešan doživljaj identiteta koji vas sputava i ne da vam da verujete u sebe i da uživate u životu. Kakve god bile vaše okolnosti nikad ne dozvolite da razlozi zbog kojih niste uspevali u životu prerastu u izgovore. Živeći život svoje fiktivne ličnosti ili socijalnog JA (najčešće u skladu sa očekivanjima drugih u koja i sami poverujemo da tako treba, mora) je opasno stanje koje apsorbuje i oduzima vašu životnu energiju.” – reče Nebojša Jovanović.

Ehhh, a kad počnete da tražite Autentično JA, videćete šta ste sve ogradili unutar svojih zidova. Ako to na pravi način krenete da radite, tragajući za uzrocima, ljudima, događajima, vašim doživljajima i ograničavajućim, pogrešnim uverenjima o sebi i drugima, svemu što vas je načinilo takvima kakvi ste sada, možda ćete i uspeti da se vratite sebi.

            Jednog dana ćete spontano početi da sklanjate zidove, prvo ciglu po ciglu, a onda cele redove... Kad je ’dosta’ definitivna odluka, više se nećete vraćati da nešto popravljate, zatvorićete ta vrata, i nećete imati potrebu da se okrenete i gledate u zatvorena vrata, bar ne  predugo...

“Zatvori poneka vrata, ne zbog ponosa, nesposobnosti ili arogancije, već jednostavno zbog toga što više ne vode nikuda.” - Paulo Koeljo

            Kad se jedna vrata zatvore, iza vas sačekaju ljudi, ’vaši’ ljudi sa pitanjima „Zašto, kako sad to, šta ti je falilo???“. Ja znam šta je meni falilo uvek kad sam govorila ’dosta’ (a činila sam to prilično puta u životu!) i kad sam zatvarala vrata: EMOCIJA koju sam želela da imam! 

Nikad nisam osećala potrebu da nekome objašnjavam zašto, jednostavno, neki će razumeti i bez reći, a drugi neće ni da im nacrtaš... Ali onda maske počnu da padaju... I tako neki u našim životima dobiju posebno mesto, i beskonačan kredit, a oni koji nam posle skidanja maski budu ružni, zauvek ga izgube.

            Promena boli, manje ili više. Ne znaš koja će vrata ispred tebe da se odškrinu ili otvore. Kad dođete do onog poslednjeg reda cigli iz svog zida, kad pustite da se stvari dešavaju, pojaviće se pravi ljudi, i odabraće pravo vreme. Kad jednog dana shvatite da je jedna poruka za dobro jutro učinila da vam ceo dan bude kao magija, kad zaključite da od nečijeg glasa ne skidate osmeh sa lica, prepoznaćete i tu emociju koju ste tražili. Nikad više nećete pristati na manje od toga, nećete pristajati na ’utešne nagrade’.

            Draga M, draga J, znam da onog jutra, one večeri, niste samo plakale – osetila sam da krvarite negde iznutra. Samo nisam sigurna zašto: zbog svoje odluke da kažete ’dosta’, ili zbog onih godina koje su prošle dok niste rekle ’dosta’?!

Kako god, sad je vreme da pronađete i prihvatite sebe. Neće biti ni lako, niti će trajati kratko.

J, znam koliko su ti neki ljudi značili, i znam da ti je tata, kao i meni, recitovao rusku poeziju, i zato, ono što imam da ti kažem, reći ću ti ovako:“...Nije život što i polje preći.“

            Kako ćete vi kroz svoj život preći, da li će vam život biti minsko polje, ili polje ljubičica...ne znam. Znam samo da nije nemoguće, i znam da niste jedine prolazile kroz to.

I sigurno znam da vas negde čeka nagrada: udah punim plućima ujutru, i osmeh kad nađete sebe... :-*